Милош Ристић
СКИЦА ЈЕДНОГ ДРУШТВА
.
Професори се лињају
Опада им коса
Ал’ више опада его
Набрекла уобразиља посна.
Политичари, прави птичари
Кљуцају кол’ко им се не да
Жандарми калдрму глачају
Помфрита мозга подла.
Андерграунд – давно под земљом
Сви већ сагињу главу
Кад више нико не пије озбиљно
Сваком је чаша у праву.
Културалисти одмер замеркају
ПЕСМЕ СУ ТИ ПРОЗА
Јер чим се сатир појави
Свако је пред њим коза.
Није ово друштва скица
Већ скица једног доба
Троуглова тескобе
Тегова ругоба . . .
.
***
.
Volim svoju zemlju
Volim njen rod
Ne volim bagru nacionuliste
I lažni preporod
Volim ovaj prostor
Ovdašnje vreme i našu slavu
Ne volim busanje kontrolore i
Ispravnu glavu
Volim svoj grad i svoju postojbinu
I sve što Srbija ište
Ne volim fašiste i ne volim partizane
Al volim Slobodište
Volim i cenim sve koji su pali
I one što sada neće da padnu
Sve je to Srbija
Sve dok se plakete ne dadnu
I dok se ne rasprodaje ime
Možda će nešto od nas i biti
Možda ćemo se ponositi time
.
ДА СХВАТЕ?!
.
Да ли очекујем да ме схвате
Под један: прво очекујем да ме блате
да ће дуго, дуго, дуго
да ме блате.
Друго!
Ако и покушају да схвате
Дуго, дуго, дуго –
схватаће нешто сасвим друго!
На крају, ако и нешто буду успели да схвате,
свеукупно схватиће сигурно
да нису-
ни требали да схвате.
Истакнута слика: ФОТО: Александрија Ајдуковић
