Ненад Плавшић
БЕЗ ТЕБЕ
.
У сузи дамар блиста,
јецај по образима душе блуди,
зар је залуд љубав чиста,
зар смо поново обични, мали људи?
Не летимо више на крилима дуге,
трептај патње ветрове кроти,
њене су мисли обале туге,
њене су мисли сви моји животи…
.
Заиграј као првог дана: у срећи, у вину,
затвори ме у своје срце од стакла,
Заиграј!, нек пожари корака ситних растерају тмину,
нек вера Православна прегази слуге пакла!
О, заиграј!, отруј ме телом,
у заборав деценије уплети,
ја сам само слуга пољупцу врелом,
ја умем дрхтати, ја знам мрети!
.
Вечност нас чека, месец жртву тражи,
кроз шапат силни заклетва се рађа, ниче,
мој слом демоне дражи,
из дубине пакла пропаст кличе…
Заиграј као некад: руке ми на груди стисни,
опијеним прстима следи сенке ноћи,
моји светови нису јорговани мирисни,
моји светови без тебе неће моћи…
.
БОЕМ
.
И опет се теби враћам,
као црни просјак што за срећу моли,
све наше дрхтаје бисерима плаћам,
свака твоја реч још увек боли.
Тражим кишу, на те да ме сећа,
и ону клупу, али није иста више,
тражим пољупце дуге између дрвећа,
у тами сетној која на додир мирише.
.
Не буди ме залуд, од порока нисам јачи,
не дирај музику, туга у њој гасне,
признајем, ништа ми овај живот не значи,
само желим твоје погледе страсне.
Зашто ме кудиш несанице проста,
зашто стрепиш ветре по сивилу блата,
зар неправде није било доста,
нећу довека да будем роб ината.
.
И опет због тебе певам,
снегови топле очи ми жаре,
у чемерне даљине године одевам,
песмом да призовем успомене старе.
Нема нових боја, у тишини умире свет,
све је прошло, и задње листове сам исписао,
душа је моја луталица, боем проклет,
кроз моју крв протиче само једна мисао…
.
ИЛУЗИЈА
.
Нисам ја рођен да летим,
не зна моја крв тако да тече,
ја живим само ње кад се сетим,
кад левом страном бол засече.
Затвори очи госпо снена,
послушај Херувиме што на помен твој затрубе,
освоји вечност, буди молитва њена
и допусти прстима мојим да те љубе…
.
Нисам ја саткан од латица цвећа,
није мој додир као стих рујни,
у мени не цвета полет, не зри срећа,
у мени светове цепа ветар олујни!
Вртлог мириса коже твоје паклом грми,
по ивици илузије сусрет наш пламти,
сви моји путеви су горки, уски, стрми,
а свака те стопа воли, свака те стопа памти!
.
Заурлај, завапи, подигни таласе моћне!,
у твојој сузи клизи смрт без страха, без броја,
нек почују безличне сенке ноћне,
да ниси обична пролазница каква, да ниси било која!
Заурлај, завапи!, Истином из учмалости небо прени,
гласом заковитлај црнила сјај,
пробуди љубав, пробуди веру у мени,
нек ме заслепи очију твојих трептај…
