Спасоје Јоксимовић рођен 1988. године у Мајданпеку. Дипломирао на Православном богословском факултету у Београду. Добитник Повеље Момчило Настасијевић, Београд, 2004, друге награде Мишо Јанићијевић Злодолац, Пљевља, 2005, прве награде Вуково звоно, Лозница, 2006, друге награде на Лимским вечерима поезије, Прибој, 2006. Био финалиста Петнаестог поетског конкурса Десанка Максимовић, Ваљево, 2007, фестивала Пјесничка ријеч на извору Пиве, Плужине, 2007, Фестивала поезије младих, Врбас, 2006, 2007, 2012, Ратковићевих вечери поезије, Бијело Поље, 2005, 2006, 2007, 2009, Фестивала културе младих, Књажевац, 2012.
ПРВА СОБА
Трагајући постадосмо неправилни
Глаголи без којих језик не опстаје.
Звезда између зидова и одвојеност,
Спајају са људским, својим ликом.
Скромни дом одбија
Пролазност и привлачи,
Као за њу изграђен.
Може ли се живот препустити
Случају камења које
Раздваја лепи ток?
Глумимо намере,
Украшавамо пораз,
Следећи уређеност.
Туђа је спонтаност наш
Ред и немир.
Oжиљци не дају да
Осетимо собу
Под прстима.
ТОК
Дотиче нам стара вода.
Тужно је лице ипак зло,
Пред излазак у дан.
Нових сатова жута су стакла.
Због чега смо рођени
Навикнути на први пут
Виђена лица?
Боли нас скривеност безбројних
Индивидуа и разумевање
Оних које не волимо.
Ћуте који пате због ружних
Облика намењених животу.
Мирно одвајају дане од
Идола чијој су пролазности
Посвећени тргови.
Задовољни смо због гласова,
Јер просто говоре о минулом.
А несрећни што су и
Разговори прошли.
Блиско се издаје за пролазно,
Макар био и грех.
Крути симболи сновиђења
Прате одлазак.
КАМЕН
Јака чекаш срећу.
Туга хода.
Мислим о лењим путницима.
На тргу који је једино пуст леп,
Много судбина квари вече.
Патимо и немамо времена да
Обожавамо увек откривени
Циљ ходочашћа.
Наше море су што усред
Стварности испитујемо
Облик, на пример, камена.
За нас, до краја бесмислене,
Камен није камен, ни реч.
Него тежина којој се не да
Било како да звучи.
Смисао.
Нисмо људи који се стапају,
Како и треба, са датим.
Уместо да заплачемо,
Мучимо се да патњу
Именујемо, без приче
Која би подсећала на мит.
Зато смо значајни и раздељени.
Нешто што другима је
Камен, за нас је мука којој
Налазимо смисао
Само у речима, ван живота.
Уместо да ридамо,
Свечано говоримо
Како је Бог дао смислени
Почетак и камен,
Што треба назвати и
Обезбедити радост.
Тешко је не мислити
И плакати.
