Željana Andrić, rođena 5. 4. 1988. godine u Pljevljima (Crna Gora) gdje je završila Gimnaziju „Tanasije Pejatović“, odakle odlazi na studije u Beograd, na Filološki fakultet, katedra za SRPSKU KNJIŽEVNOST SA JUŽNOSLOVENSKIM KNJIŽEVNOSTIMA. Objavila je dvije zbirke pjesama „KORACI“ 2003, „ZATOČENO NEBO“ 2007, u pripremi je njena treća zbirka poezije. Dobitnik je preko trideset nagrada na poetskim takmičenjima. Nagrađivana je i za prozu. Zastupljena je u brojnim antologijama i zbirkama, neke od njih su: „Poetski zapisi pljevaljski“, 2007. „Panonski galeb“ Subotica, „Sazvežđa 4 i 5“ Beograd. Radovi su joj objavljivani u brojnim književnim časopisima (elektronskim i štampanim). Pored književnih radova, pisala je reportaže, putopise i članke koji su objavljivani u novinskim izdanjima.
KOSMOS IZMEĐU ČOVEKA I LJUDI
.
Možeš li gledati u sunce?
Ne.
O suncu se moze samo pevati.
A ti si samo Čovek.
Samo si čovek među ljudima.
A to je kao Himera među lavovima.
Ljudi su krug, ti si njegov centar,
kraj je beskonačan.
Hrabrost je zlo hrabrima,
ali ti si opet luča tvog životnog mikrokozma.
Ti voliš čoveka, ljude.
Ti daješ, i gineš dajući od sebe, i krv i znoj!
A opet… Ljude je briga…
Dobrota je zlo dobrima.
Postao si dobar.
Živis za nečiju sreću, skidaš tuđe breme kao svoje.
Dižeš iz mulja bezličnosti Nekoga…
I tako traješ… Od jutra do noći…
Koliko koraka sunčevog hoda prođe
dok te ljudi ne zamažu klicom
svog užeglog bitisanja?
Dok ne osetiš na svom licu zadah njihovih praznih jazbina,
što nazivahu mozgom?
Tako te truju jer znaju da si Čovek.
A oni… Oni su samo Ljudi. A ljudima se može…
Napraviće ti maskaradu od života,
prljaće te iz dana u dan svojim jalovim mislima.
Ti se ne braniš…
Čoveče – iskro u krugu beskonačne nemaštine čovečnosti!
Izdrži.
Ujutro, ti to znaš… A znam I ja.
Samo do jutra… Izdrži!
Sa SVITANJEM si svaki put čist čovek!
Tada si samo svoj.
Misli ti još nije dotakla učmala java.
Sa SVITANJEM ti si izviiskra – Opet si Čovek medju Ljudima,
A tada,
Ruševine tudjih umova ne mogu nista… Tvom kosmosu.
.
SPOZNAJA
Gledam pepeo senke moje,
oči se tope i gledaju daleko.
Srce kuca devetu simfoniju
usnuli labud ponesen trenutkom
nestade…
Obeskriljeni orao krikom
uzdiše za pticama što odoše.
Izvori lepote gube se u beskraju.
Gleam muze…
U bunilu negde beže.
I one su zaboravile svoj zadatak.
Spališe venac čari i neoirljivih vrlina.
Gledam kako gladne planine
požudno gutaju sunce.
Sve je nestalo, kao da je zavuklo glavu
u jastuk noći.
Na mesečini ja dobih
novu senku i nove oči…
Bežim iz ovog trenutka!
Kradem od ptica krila…
Nestajem jer ne želim
da pogledam pepeo senke svoje
i rastopljene oči
što videle su… istinu.
ZNAM TE
Kako si?
Svoje.
Gušim se, nisam rođen da menjam svet.
A svet je surov, od mene me otima.
Ne daj me tuđim ljudima.
Znam da umreću mlad.
Kratak je moj let.
Odavno već ništa ne štima,
Uhvati me tako i steže godinama.
Umreću mlad, a nikad umreti neću.
Ubiće mi dušu svet.
A ti sijaš, sada si najlepša.
Savršen plen za ovaj svet. Čuvaj se.
Ali čuvaj i moju dušu.
Znaš, kad me ne bude samo ćes ti znati pokazati svima ko sam bio Ja.
Jer ti si uvek znala…
I ja sam znao da ti znaš,
da me tako dobro znaš,
da sam se bojao da priznam.
Kad me razbiju na sitne parčiće kao mozaik, tvoja reč je bila poslednji staklić koji me sastavljao u celinu.
Uvek si bila tu kad treba, nenametljivo ali postojano.
A trebam te i sad…
Reci nešto! Nešto što…
Kako si?!
Svoje, vec sam ti rekao.
A ti?
Tvoje.
Sada, ako se raspeš u deliće
možeš da se sastaviš iz Dvoje.
I svet je tvoj.
