Весна Радовић
КЛИЦА У ЗЕМЉИ
ʺMemento, homo, quiapulvis es, et in pulveremreverteris!ʺ
Казала ми је ноћ, свjесна немоћи праха,
Упркос тмине, док се њихала љуска ораха,
Како, на пречац, нестаје крхко Биће,
Док рука Свевишњег, сакупља дjелиће!
Колико тајни крије згуснуто језгро Земље
И како заобићи подмукло подземље!
Између два камена, данима учим да легнем,
У хладне одаје Хада, гледам да побjегнем!
Упорно се склањам од сјаја свjетлости лажне,
Тамо гдjе ситне жишке, никоме нису важне!
Гдjе никог није брига, колико је остало до краја
И да ли негдjе постоји поплочан пут до Раја!
Казала ми је ноћ, упркос милион слојева мрака,
Да дубље јаме нема, но што је земаљска рака.
Рудник камене соли, гдjе свако зрно ситно,
Када га мало протресеш, умисли да је битно!
Гдjе, приjе но што се роди, клица у земљи бубри,
Жељно пијући воду, док је хладна смрт ђубри!
