Написао: Владимир Караткевич (1930-1984)
Превела са белоруског: Дајана Лазаревић
Извор: http://karotkizmest.by
БЕЛОРУСКА ПЕСМА
Где је моја земља? Тамо, где вечну песму пева Белавежа,
Тамо, где Њемен на западу памти непријатељску крв,
Где на Новоградским узвишењима дремају
сурове куле,
И високе куће се огледају у широком Дњепру.
Ти лежиш тамо, где се плава Припјат умилно вије,
Где Софија над Двином плива, као брод…
Тамо, где срце моје са првим кораком,
као чекић бије,
Како бих, чак и слеп и глув, ја дошао до тебе.
Што слеп? Чак и мртав памтићу високе звезде,
Над реком црвеном и магловити шишмиша лет.
Беле лађе на плавим, поносним, као мора, језерима,
И баре-океани, и небо, што иње разлива у свет.
Где је моја земља?
Тамо, где људи никада неће бити робови,
Што за чорбу јарам носе у затвору безнадежном,
Где млади, јаки момци, расту као храстови,
А мушкарци, као камен, – мач се сломи са ударцом.
Где је моја земља?
Тамо, где су мудри преци у боровима заспали,
Где су жене, као сан радосни на прагу зоре,
А девојке, као киша златна. А оседеле мајке,
Као стрњике са паучином и добро сунце, горе.
Тамо звоне бесмртне песме из пуних груди,
Тамо одувек сече мој језик, као дамастно сечиво стоји,
Тај поносни језик, који нећемо заборавити,
Ни када се сунце са земљом у последњој тами споји.
Ти си наша земља.
Ти си црвена крушка над дедовским домовима.
Новембарска звездана искра, и наш си домаћин,
Ти си наша застава, коју никоме, никоме на свету, никоме,
Не дамо да исмеје, опогани,
заборави или мачем да рани.
Ми се кунемо теби својом првом браздом на пољу,
И последњом бусијом, у коју упадамо у злу.
Ми на заклетву дајемо себе,
Да никада,
Никада,
Дакле,
Никада нећемо,
Никада нећемо
Оставити тебе.
