Zoran R. Tomić
SUZE
Ne krijem, a zašto i da tajim – često plačem,
Ili mi se neutešno plače.
Suze me mestimice guše
Katkad tvrde, ređe meke.
Snovi se raspadaju, venu
Ideali se gube, ruše.
Da, teško je kad iz očnih duplji voda navire,
Još tegobnije je kad ne uspeva, ne možu napolje da prodre,
Pritom telo i duša se muči,
U glavi teskoba, zolje se roje,
Mučno mi je zbog okolnog sveta, zbog mnogih zala i ala.
Usled godina nagomilanih, šaradne prošlosti i budućnosti neizvesne.
Zbog okolnosti na koje ne mogu da utičem,
Zbog prepreka koje predamnom stoje.
Nemilosrdni materijalizam kao “druga duhovnost” koja onu autentičnu potiskuje,
Religija kao sopstvena negacija a sekularizam kao lažno verovanje,
Etnički talas kao surogat suverenosti,
Pravo kao nemoral, a navodni moral kao pratilac arbitrarnosti,
Diskrecionarnost bez obala i premca,
Unazad okrenutog broda svetskog pramca.
Nasilja, prevara, laži i lanaca.
Tako da mnogočija politika podseća na rastućeg fašističkog bauka.
Dok se dobrota iskrivljuje u naivnost i glupost.
Ujedno lepota i naklonost preobražavaju se u imitaciju i niskost.
I nastavlja da lažno peni i ključa ledena voda, pune se posude šuplje,
A ljudi bez štofa i šlifa ne zatvaraju usne duplje.
Možda je za mene prekasno da naraslo zlo pokušam zajedno s drugima da sprečim?
Duboko žalim zbog određenih ljudi koji više ne postoje.
Te slutim da njima srodnih lica više nema, da sličnih ni biti neće.
Stoga se od u grlu knedli, u grudima pritiska, od u srcu bola parališem,
Bivam belodano svestan bolesti,
Prisetim se, ratova, tragedija, smrti,
Ranijih i postojećih.
I neminovno predstojećih.
Pa se načas oči razbistre, od suza prolivenih sjajne postaju,
Zaludno – jer opet sagledavam brojne neprozirne magline,
Ulice muljem i prašinom popločane,
Besom i nevoljom natopljene.
Pamtim samo čestice iščezle miline i raja topline.
Ne, nije to suzavca dejstvo, ni alergija, već tuga tečna i žal bez početka i kraja.
Razdiru me uspomene na ljubavi minule i čarobne životne stranice njima ispunjene,
Svejedno – bilo stvarne, bilo izmaštane, izmišljene.
S vremena na vreme poraze me bivše nepregledne daljine, obuzmu misli katastrofične.
Strahovi, samoća, pustoline.
I nastavljam da ridam u sebi,
Tešim se neuspelo da su pojedine emotivne siline bile ipak doživljene.
Možda i ostvarene, no danas zasigurno iscrpljene.
Onda mi se čini da polako nastupa smirenje.
Uz njega, nemoć, slabost i nepoverenje.
U sebe, u druge.
A prođe i tô, priberem se i tražim puteve nove, mogućnosti skrivene,
Naoko spasonosne pruge.
I krećem dalje ako svêtlog negde tamo uopšte ima,
Nastojim da koliko mogu razgrnem mrak i blato, i sopstvu i ostalima.
Do svežih suza, do sledećeg plača,
Sve do poslednjeg trzaja, do vapaja, do zastoja srčanog,
Do nepovratnog, sudbinskog mača.
