Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Portreti

18. Januara 2013.

Vitomir Vito Nikolić – crnogorski Jesenjin

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

“Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живиму Титограду”, увијек је истицао Вито који је био познати пјесник, а у јавном и приватном животу, готово анонимус. Говорио је: “Ја сам био чувен прије мојих књига… У биљежници Бања Шарановића, професора који се убио 1961. године (моја прва збирка објављена је 1962.), налази се један овакав детаљ: ”Студенткиње изНикшића и Цетиња рецитовале стихове својих пјесника, рецитовале па се на крају изгребле”. Ваљда се посвађале око тога ко је бољи пјесник – Вито или Лесо (Александар Ивановић). И то је један лијепи доказ да књига не мора да се објави ако нешто ваља поезија. Људи су моје пјесме учили напамет, неко би их и објавио, а неки моји стихови кружили су не само Југославијом. За један кажу да је можда инајпознатији слоган у свијету. То је онај графит који пишу по зидовима: “Зауставите планету, ја хоћу да сиђем!”

Међутим, он фигурира као стих Јакова Гробарова, а други стих из те пјесме (“Рођендан”, написана 1957. године, објављена у збирци “Друмовања” 1962. године, прим. М.В.) приписују једном другом београдском пјеснику. Обојица су ми добри пријатељи и у разговору су ми објаснили како је до тога дошло. Јаков је, кажу, један мој стих “продао” за вечеру. Али, Момо Капор у једном тексту каже, поред осталог, да је Гробаров написао стих који је раван античкој поезији. Кад се неко одлучи да даје тако громогласне изјаве морао би да зна ко је тај стих написао. Но, нијесам се око тога спорио, јер сам то већ радио са једним другим који је више мојих стихова узео и који себе сматра великим пјесником.

Све ово помињем само као илустрацију једне димензије моје популарности, нарочито у том почетном периоду. Ја нијесам писао поезију да бих био славан писац. Желио сам, наравно, да та поезија буде прихваћена. Али, никад, заиста, нијесам осјећао да сам “славан”, вeћ да су људи разумјели шта сам хтио да кажем. Мислим да је сваки живи човјек пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник, тај је давно мртав. Али, само неки успију овладати душама својих ближњих.

Друго је то што сам понекад неком секретару комитета знао рећи да мој мандат траје стотинама година, а његов само четири, и слично…

Судбина анонимуса је моја права природа. То је, заправо, моја “слава “, да човјек живи и да буде задовољан својим послом. Јер лијеп је ocjeћaj кад, рецимо, згодна жена, најављивачица ТВ програма, којој Витомир Николић ама баш ништа не треба у тој ситуацији, одједном “оплете” и изрецитује неке моје стихове, а не каже чији су, нити можда зна ко им је аутор.

Никад нијесам био спреман на ону врсту славе која се носи као транспарент кроз народ и на учешће у снобовским манифестацијама. Од свих привилегија, које тај појам подразумијева, користио сам само неко моје право да кажем нешто у невријеме. Нешто што сматрам да је истина коју ће вријеме доказати. Као оно у Сарајеву 1971. године. Било је то кад су убили амбасадора Роловића. Ја сам ту био учесник књижевних сусрета, и скочио сам на сто у сред хотела “Европа” рекавши: “Ово је пуцањ у Југославију! Наш амбасадор је убијен из мрачних ровова Осме сједнице ЦК СК Хрватске “.

Одмах су ме ухапсили. Неко је, међутим, позвао тадашње ауторитете и пустили су ме.

Или… опет у Сарајеву, једне године, на Филозофском факултету. Говоре поезију и разговарају писци. Мене са једном групом послали код војске и радника, јер су, очигледно, сматрали да ја, са оно мало школе што сам завршио, не могу бити интересантан студентима и професорима.

Пјесникиња Дара Секулић, код које сам тог дана ручао, замоли ме да је испратим на тај факултет, јер је и она била учесник Сусрета. Дођемо ми тамо, ја сједим код врата иако су ме звали у први ред; и кад су сви ти пјесници казали своје стихове, прочитали преводе, кад је Изет Сарајлић позвао публику да почне разговор – крај је скупа, устане нека дјевојка и каже: “Ми смо у публици примијетили црногорског пјесника Вита Николића, па бисмо жељели њега да чујемо”.

И то је прихваћено једним френетичним аплаузом. Око 250 људи грунуло је као један. Ситуација за мене деликатна, непријатна. Правдам се да сам дошао без књиге, да не знам стихове напамет… Ипак, морао сам изаћи и говорити стихове.

За “висок” ниво моје поезије захвалност дугујем и никшићким планинарима. Фрињо Контић је, наиме, на врху Мон Блана говорио моје стихове.”

Пјесникова оставштина није обимом велика. У њој су и три свеске дневника, уствари, покушаја вођења дневника током 1966., 1967. и 1973. године. Ријеч је о веома кратким дневничким записима, биљешкама и размишљањима, несумњиво од значаја за познавање Николићеве књижевне радионице и живота.

 

“Новинарство ауторско, репортерско, врло је згодно и као подсјетник писцу касније, кад се “смири”, стекне искуство, да се врати неким темама, па тако неке моје биљешке са путовања данас већ личе на једну фину мемоарску грађу. Увијек сам имао комплекс да нијесам ништа рекао пишући о некој интересантној теми на само двије-три шлајфне, али данас, кад погледам те текстове, видим да је оно есенцијално што је требало забиљежити – забиљежено.

А оно друго новинарство – политичко, оно је погубно за човјека који xoћe да се бави поезијом. Јер, то је заиста неспојиво: политика и поезија!”

Задњих година, пред смрт згрожен суровошћу нове ратне и поратне јаве, није учествовао на књижевним манифестацијама, ријетко је из куће излазио. Збуњен и резигниран, отишао је из овог свијета у јесен 1994. године.

Максим Вујачић

Прву збирку поезије “Друмовања” Витомир Николић је објавио у Никшићу 1962. године. Издање пјесникових пријатеља “Сунце, хладно ми је” објављено је такође у Никшићу, 1968. године. Књига “Стихови” је објављена у Титограду, 1981. године. Све три књиге Николић је издао о сопственом трошку “увјерен да тиме није наудио својој поезији, а још мање онима који ту поезију воле.”

“Старе и нове пјесме” објавио је у Никшићу 1991. године Рајко Бабовић, самостални издавач. Изабране пјесме с насловом “Посљедња пјесма” објавили су Ободско слово и Скупштина општине Никшић 1994. године на Ријеци Црнојевића.

Vito Nikolić

 

…evo odlomaka iz njegove knjige Dobri duh Nikšića…

Ja sam rođen u Mostaru i meni laska što sam se rodio u gradu jednog Šantića, Đorovića, Hamze Huma, Matvejevića… ali to smatram i svojom prvom životnom greškom, jer je trebalo da se rodim u Gradu u kome je ili kraj koga je rođeno 15 koljena mojih predaka. U njemu sam tokom rata (gdje smo doselili poslije bombardovanja Mostara) izgubio preostale članove svoje familije, oca i jedinog brata, i našao se usred ratnog vrtloga sam, bez iđe ikoga, i u nekoj sredini koja je slabije duhovno integrisana od nikšićke, vjerovatno bih završio kao i toliko drugih iskopnika. Upravo je značajno pitanje: otkuda to da ja koji sam ostao bez roditelja i koji sam se praktično našao na ulici sa ovom svojom prirodom sklonoj više avanturi nego miru i porodici, da takav ne izgubim orijentaciju, da ne posrnem i nepropadnem. Smatram da je sredina u kojoj sam živio imala najviše za to zasluga.

Neko vrijeme bio sam u domu za ratnu siročad, ali sam se razbolio od tuberkuloze i došao u Brezovik da se liječim, odakle sam uskoro pobjegao. Bio sam tada nepoznati dvadesetogodišnjak koji je objavio samo nekoliko pjesama i reportaža u ondašnjem “Omladinskom pokretu “, ali jednog dana pozvala me Vjera Kovačević, sekretar Sreskog komiteta Saveza komunista, i ona je odmah riješila sve moje probleme, i stanbene i uopšte socijalne. Tadašnji šef stanbenog odsjeka, jedan čestiti čovjek, iznenadio se i rekao da u Nikšiću nema nikakvih drugih stanova osim dvije garsonjere određene da se izdaju stručnjacima Željezare. Vjera mu je odgovorila: “I ovo su stručnjaci kakvi nam trebaju”.

Moram reći, međutim, da sam ja imao i prije toga gdje da spavam i gdje da se osjaćam kao član familije, jer su se moji rođaci (osobito moja strina, glumica Anđa Nikolić) pobrinuli za to, ali ja nijesam mogao da se prilagodim zahtjevima koje svaka porodica postavlja pred svoje članove (da dolaze u pristojno vrijeme kući, itd.), pa sam odustao od toga da im smetam.

Ja sam doživljavao Nikšić iz posebne perspektive iz koje sam mogao da vidim i da shvatim živote ne samo onih ljudi koji su se nalazili na vrhu društvenog života već i onih koji su se nalazili na njegovim rubovima. U to vrijeme družio sam se sa ljudima koji danas predstavljaju ozbiljne značajke u raznim oblastima života ove zemlje. Neko vrijeme radio sam u Građevinskom preduzeću i u svojoj kancelariji sam otkucao na mašini prvu priču Mirka Kovača “Isidorova trka sa zmijom” koja je embrion njegovog romana Gubilište, odnosno čitavog Kovačevog književnog opusa, Tu su bili još i Branko Banjević, Slobodan Bošković, Vojislav Nikčević, braća Šaranovići… Bošković se među nama isticao time što nam je sa zanosom otkrivao svjetove ne samo pojedinih pisaca, već i čitavih literatura, a on je isto tako briljantno baratao svojim šoovskim cinizmom i prefinjenom ironijom, od kojih je nešto usadio i u mene i cijelu moju generaciju.

Nikšić, u vrijeme kada smo ja i moja generacija stasavali do novinskih i časopisnih stranica, u mom sjećanju je ostao bojen našim ponoćnim sastancima na Trgu Save Kovačevića odnosno onome njegovom dijelu između parka i kuće Zirojevića koji smo zvali Kosmodrom. U Nikšiću pedesetih godina postojao je običaj da se mlađi ljudi svakodnevno skupljaju na određenim mjestima u Gradu i na tim mjestima nikad nije moglo biti da nema nikoga. Ovaj običaj je vjerovatno bio posljedica tadašnjih prilika koje su karakterisali nedostatak zatvorenih prostora za sastajanje i vođenje kulturnog i uopšte javnog života. U onoj zavjetrini kod “Jugoplastike ” na Trgu Maršala Tita uvijek si mogao naći onoga ko ti treba ili onoga ko bi ti mogao reći gdje je taj što ti treba i kad će se vratiti. To je bilo i vrijeme kad je jedina razonoda jednog broja Nikšićana u kasnim večernjim časovima bilo ispraćanje i dočekivanje vozova na Željezničkoj stanici, gdje je stalno radio (i danas radi) jedan bife u kome smo se okupljali i u kome smo doživljavali nešto od onoga što se može pročitati u nekim knjigama Mirka Kovača, ili u onim prozama jugoslovenskih pisaca koji se bave gradskom periferijom.

Nikšić je u to vrijeme imao za žitelje i neke veoma neobične i koloritne ljude koji se nikako ne mogu zaobići kad se Govori o poslijeratnom životu ovoga grada i meni je žao što ih ovdje mogu samo pomenuti: Milija Đurović, Stevan Vuković, Minjo Kaluđerović, Jovo Borozan koga smo zvali Jovo Džada… Spolja gledano Jovo Džada na priliku bio je običan nosač, amalin, onaj što vuče kolica za sobom, ali on je bio i još nešto drugo, jedna izvanredno zanimljiva osoba koja je znala stihove Šekspira (on ga je zvao Viljem) ili Šantića koga je takođe zvao prisno, Aleksa. Kad je umro, cijeli je Nikšić izašao da ga isprati (jer je sahranjen na Cetinju odakle je rodom). I danas ljudi pričaju kako je Đale (njegov drug, isto tako nosač) položio na njegov kovčeg dvadeset hiljada dinara koje mu je bio dužan i plakao, ne samo zbog toga što je Jovo umro, već i zato što nije stigao da mu za života vrati novac koji mu je dugovao.

 
(Dobri duh Nikšića)

 

Dan posjete

Nikoga! A možda je i bolje? Zapravo, svakako je bolje. Treba se navikavati na samoću. Meni i inače ne preostaje ništa drugo. Zašto insistirati na nekim prijateljstvima. Ne, ne… Nikoga više neću da zovem, ni usmeno, ni pismeno, ni telefonom.
Čekati, mirovati, pomalo raditi, i to je sve.
Da sam ja imao iole dobrog prijatelja, možda danas ne bih morao ni da ležim ovdje.
Ali, šta mogu – ponekad mi se čini da se čovjek može osloniti na prijatelje, pa se zanesem, vjerujem, nadam, a ove nedjelje i četvrtci udaraju po očima kao šamar.
Dosta više iluzija, Vitomire!
25. decembar 1966. 

 

Još mogu poneki osmijeh da slažem

Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom, osim sebi.

Ne daju mi bolnice: Brezovici,
Bežanijske kose, Kasidoli…
Uzalud se vraćam nekoj dragoj slici:
ptici, nebu, lišću… boli, boli, boli…

I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše…
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
ali sve tiše i tiše.

 

Božo Kovač: SVJEDOK

Vita sam sreo još u gimnazijskim danima u Nikšiću ranih 50-tih godina. No, naše poznanstvo i prijateljstvo počinje od sredine 60-tih godina, poslije jednog slučajnog susreta u Beogradu. Od tada pa do njegove smrti ono nije prestajalo. Mi smo se željeli sresti, a želja da se neko sretne možda je dobra definicija prijateljstva. Vito je znao da svojim reagovanjem svakodnevne situacije pretvori u događaje koji se pamte. Bio sam svjedok nastajanja anegdota, a dosta toga sam čuo od Vita. Evo nekoliko, nadam se, manje poznatih.

Jednom sam s nekim prijateljima bio kod njega kući; rodila mu se ćerka. Mi častili dijete, kako je ko mogao, neko 10.000 dinara, neko više, neko manje. Vito u jednom trenutku kaže: „Vi sa 10.000 ste svoje pojeli, a vi sa 50.000 nastavite dalje“.

Mi smo inače vjenčani kumovi, ja sam ga vjenčao. Išli smo za djevojku u Bijelo Polje; skupili svatove i krenuli s dvoje kola. Vito se pripremio da dariva taštu i skupio nekih 100.000 dinara. Kad smo sjeli negdje u Kolašinu neko reče da mladoženja mora da plati piće, pa je Vito morao da načne tih 100.000. Kad smo stigli, rekosmo mu: “E sad nema kašljanja dok ne odemo”. Bio je tu Milorad Bošković, Gaša, Jovo Raičković… Ukućani nijesu poznavali Vita, a rekli im da je njihov zet – onaj najružniji. Mi tamo, a oni priđu Mrdi B. Poslije je Vito pričao da ih je sunce ogrijalo kad su shvatili da to nije mladoženja.

…Kum Božo je kad su se vratili s nevjestom u Podgoricu ispričao da je Vito kad je darivao taštu rekao: „Evo ovo i dođem ti još deset (hiljada)”.

 

БАЊУ ШАРАНОВИЋУ

 

Ове јесени ни тебе ни мене,
ти у гробу – ја у гарсоњери.
Стижу ми некакви рачуни,
некакве опомене,
а ниодкуд ријечи да ме разувјери
како нијеси био у праву
кад си посегнуо за ножем ко Серјожа.
Ове јесени и ја сањам траву
неку добру траву с оне стране ножа.

Ове јесени ни једног ни другог,
ни толико нама драгих, брате,
неко својим путем,
неко својом тугом,
сви смо и отишли у вражију матер.

Ове јесени ни мене ни тебе,
ти у гробу – ја у гарсоњери.
Наша бреза негдје сама зебе,
она што си хтио да је вјериш.

 

ПЈЕСНИК 
(Успомени Александра Ивановића)

 

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

 

ГИМНАЗИЈАЛКЕ НА СНИЈЕГУ

 

…А да их није
овако
зими,
њих
што вјечно на љето мисле,
ми би се провели
као Ескими
– као пингвини
смрзли би се.

Да није тих очију
и тих лица
из којих
вјечно
сунце грије…

…Гимназијалке,
данас
свакој по петица
из живота,
љепоте
и
поезије.


НЕКА МЕ НЕ БУДЕ

 

Нека ме не буде кад будем престао да волим
јер тада од мене не би остало ништа
– можда само угарак неки голи
од читавог овог великог огњишта.

 

КОД ЈАСЕНОВЦА ПОНИРЕ САВА

 

Код Јасеновца
понире Сава
у понор помора,
у бездање …
Ослушни како се
стропоштава
низ људске кости
и лобање.
С висина живота
пада ријека
и далеко се
њен јек чује
– широм свијета
и широм
човјека
тај страшни
суноврат
одјекује.
Код Јасеновца
понире Сава
у амбис човјеков
(О, таман ли је!)
па потом израња
широка и плава
дозвана душом
Славоније.

 

ПРВИ СНИЈЕГ

 

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.
Соња, изиђи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.
Соња, изиђи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.

 

НОЋ СА ДУБРОВНИКОМ

1.

Сви смо у опсади ових црних дана,
све нас подједнако туку, мој Госпару,
и с копна, и с мора – са свих страна
само грми: барут! барут! барут!

Не познајем никог сред дима и тмуше,
али ипак ћутим ову мржњу стару
коју никоговић сипа, обездушен,
на све што смо били, мој дични Госпару.

Његово је ово вријеме, и меци,
а наша је патња у сузи скривеној,
што је својој мртвој дугујемо дјеци
кад будемо, некад, смјели да плачемо.

2.

Зашто ли се сјетих трагичног Солина,
оног велеграда красних саркофага
што га, након двије хиљаде година,
затрпаше земљом па оде бестрага.

Није онда било ни рата, ни флоте,
ни пијане руље њихове и наше;
могао се Солин спасити страхоте,
могао је, али – ипак није спашен!

А шта тебе чека, Господине Граде,
у овој ноћи братске крвомутње,
док крвници мирно свој посао раде?…
Не дај, Боже, да се стекну моје слутње!

Ноћ, 11/12. нов. 1991.

 

LUDNICA

Pošto mu je objavljena pjesma „Noć sa Dubrovnikom” pored brojnih telefonskih poziva, zove ga jedno veče njegov stari znanac Sarajlija koji se već preselio u Beograd, i po onome što čujemo taj mu uveliko zamjera njegovo „prestrojavanje”. Ali čujemo i Vita „Znam ja čovječe božji, šta treba raditi kad ludak pobjegne iz ludnice, ali ne znam objasniti, kad upravnik ludnice se počne s puškom u ruci boriti za slobodu svojih ludaka. Vidiš tebi je to jasno. Tu je razlika između nas!” I pozdraviše se pjesnici.

Crnogorski anegdotski humor – Nikšićki humor

 

 

 

ŠETNJA IZMEĐU KORICA

 

Piše: Vito Nikolić

 

Kada bi, kojim slučajem, nekome palo na pamet da sastavlja antologiju najoriginalnijih crtica, zabilježaka, mišljenja i – gluposti, napisanih na marginama knjiga, brezovačka biblioteka bi, bez sumnje, mogla da da lijep prilog takvom pokušaju.

Razmišljajući o toj mogućnosti, ja sam napravio jednu malu šetnju između korica knjiga u cilju odabiranja predstavnika za eventualnu antologiju. Kako sam tamo našao veoma bogat izbor izvanrednih stvari, prosto nijesam imao srca što od svega toga da odaberem. Činilo mi se, ako dam preimućstvo jednoj stvari, da u biti nepravedan prema onoj drugoj, ili, ako kažem da je najbolja druga, da u biti nepravedan prema autoru one treće i tako dalje. Najzad sam se odlučio da sve te »sporne stvari« iznesem pred sud naših čitalaca, pa neka oni odluče.

Evo, na primjer, šta piše na Avdjejenkovom romanu »Ljubim«. UZ sami naslov neki donžuanski raspoložen čitalac, ili možda neka sentimentalna čitateljka, dodao je jedno bezazleno »te«. Takva kombinacija odmah je inspirisala nekog drugog da ispod svega toga napiše nešto, što najosnovnija pravila pristojnosti ne dozvoljavaju da se prepiše u ovaj napis, ali ja ću ipak biti slobodan da vam kažem kako ja sumnjam da je onaj prvi želio da svoje »ljubim te« spusti toliko nisko.

U želji da budućim bolesnicima preporuči Lalićev »Prvi snijeg«, jedan anonimus je na posljednjoj stranici ostavio ove riječi: »Ovu knjigu sam pročitao kad sam bijo u sanatoriji Brezovik 24.VI 1958. god. Mlogo mi se dopala stvarno«. Jedan drugi »čitalac« je ispod toga napisao jedno lakonsko »Ma nemoj«, što je toliko naljutilo nekog trećeg, koji je od velike ljutnje skočio u sopstvena usta napisavši ovo: »Svi su oni budale što pišu po knjigama!« A jedan, koji će vjerovatno završiti kao samoubica, krupnim slovima napisao je skoro preko čitave stranice: »Tako je!«

Izvjesni Žar. Draganić, na jednoj knjizi cjelokupnih djela Janka Veselinovića, napisao je ove riječi: »Književniče, velika ti hvala!« Književnik je već odavno mrtav, ali se sa sigurnošću može pretpostaviti da duhoviti autor mnogih kalambura ne bi ostao dužan ni Žar. Draganiu da mu kojim slučajem dođe do ruku ova »zahvalnica«. Mogao bi to propratiti, recimo, ovakvom kalamburom:

»Druže Žar.,

mene interesuje jedna stvar:

kakav je izgledao tvoj bukvar,

kad ovakve svinjarije praviš kao star?«

No, to je samo pretpostavka i nju smo mirne duše mogli ispustiti, ali, eto – otrgla nam se Muza, baš kao i nekoj Anđeliji Rajković, koja je na drugoj knjizi »Ane Karenjine« iznijela svoja poetska osjećanja ovim riječima:

’’Putuj, putuj, pismo bez odmora

do opštinskog narodnog odbora.

Od okuke do druge okuke

dok ne dođeš Odboru u ruke.’’

   Je li to pismo stiglo »Odboru u ruke« – bog će sami znati, ali je stiglo nama. Poštonoša je niko drugi nego glavom – Lav Nikolajevič Tolstoj! (Uviđate li koliko je to pokadkad nezgodno biti genije?)

Još jedan »poetski« primjer, ali ovoga puta sa knjige Isidore Sekulić »Hronika palanačkog groblja«: »Nosi Jure Mata oko vrata, oprosiše sva primorska vrata«. Autor je nepoznat. Šteta, jer sada bi mu mogli dati zgodan publicitet.

No, ja vam dosadih. Vi vjerovatno imate i pametnijih stvari pri ruci. Izvinite …

(Specijalna bolnica za TBC pluća, mjesečni bilten BREZOVIK, br. 7, 1960. godina)

 

ДРУМОВАЊА

 

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данс отић некуд, да потразим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке – само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Kerim Kerimov – velikan kosmičkih programa

KERIM KERIMOV NAUČNIK, VELIKAN KOSMIČKIH PROGRAMA ISTRAŽIVAČ ASTRONAUTIKE   Piše: Božidar Proročić   Kerim Kerimov (azerbejdžanski:Kərim Əli oğlu Kərimov) general-potpukovnik bioje aeronautički inženjer...
by Redakcija
0

 
 

Antifašistički heroj Azerbejdžana: Mehdi Huseinzade – Mihajlo

MEHDI HUSEINZADE-MIHAJLO HEROJ BORBE AZERBEJDŽANA Piše: Božidar Proročić Azerbejdžan je tokom II svjetskog rata dao izuzetan i veliki doprinos u borbi protiv fašizma. Za vrijeme Drugog svjetskog rata azerbejdžanski naro...
by Redakcija
0

 
 

Olena Stepaniv – život pretočen u legendu

U iščekivanju knjiga Božidara Proročiča vezanih za ukrajinistiku prevedene zbirke poezije Jurija Daragana, ,,Torba za strijele“ ,,Gladomor 1932-1933 genocid nad Ukrajinom“  koautorske knjige sa Edinom Smailovićem ,, ...
by Redakcija
0

 

 

Muslim Magomajev (1942-2008)

MUSLIM MAGOMAJEV, SLAVNI UMJETNIK AZERBEJDŽANA Piše: Božidar Prorčić  Pored brojnih ličnosti iz istorije, filozofije, književnosti, prirodnih nauka, Azerbejdžan je dao jednog od najvećih umjetnika svjetske slave i ren...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Gara Garajev – kompozitor i dirigent (1918-1982)

GARA GARAJEV – KOMPOZITOR, DIRIGENT Piše: Božidar Proročić Gara Garajev (azerbejdžanski: Qara Əbülfəz oğlu Qarayev) bio je ugledni azerbejdžanski kompozitor. Garajev je napisao gotovo 110 muzičkih komada, uklju...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona