ЖИВА ВОДА – БЕЛОРУСКИ ФОЛКЛОР
Жива вода – белоруска народна предања и легенде / прир. Иван А. Чарота ; превела с белоруског Дајана Лазаревић. – Београд: Алма, 2021.
Избор легенди из књиге
ЗЕМЉА
Света земљица храни и нас, људе, и свакакве звери; носи на својим плећима, никада се не жалећи, не јецајући, а када Бог пошаље смрт, она пригрли и не гади се, када нас црви растачу.
Мајка земља све прима, а највише свакакве нечисти, па још и захваљује за то, а ако хоћеш да знаш, како она захваљује, онда довези ђубрива и посеј ражи, па ћеш знати. Наши дедови и очеви нису узалуд говорили: то, што земља роди, подели са њом, дакле, када сам једеш хлеб, сламу дај родној земљици…
Нема никога и ничега богатијег од земље: колико она роди хлеба, колико даје гвожђа и свега другог?! Из ње копају свакакву глину за пећи, за лонце и за кречење, а мало ли је свуда закопано блага? Ко, на крају, даје чисту и здраву воду? Даје света мајка земља…
РУСАЛКЕ
Русалке се котурају на Седмици пред Духове. Због тога те седмице нико не иде у шуму, — плаше се. Једном је једна млада жена ишла те седмице из Црквовишта у Прибор, из гостију код мајке. Па, мајка ју је и пратила. Ушле су у шуму, а она из шуме на пут и истрчала, и скаче, скаче. А онда је скочила на брезу и почела да се љуља: напред-назад, напред-назад! Оне се уплашиле, па повукле. И преноћиле су, а сутрадан су свих троје пошли — отац и мајка, и млада жена. И ништа нису видели, баш ништа. А коса, кажу, до самог тла. И у свему је она личи на жену. Страхота, да Бог сачува! То је било пре четрдесет година.
ГЊЕЗДИН
У тим пророчким временима Гњездин је био сасвим мало сеоце, које су волеле роде. А овај догађај десио се још тада, када роде нису летеле на југ. Живеле су са људима и зими, дружиле се са људима.
А непријатељ рода људскога, ђаво, није волео када све иде како треба. Зато је решио ђаво да посвађа људе са родама. И постигао је нечастиви своје. Гњездинци су постали злобни, нетрпељиви, кривили су једни друге, животиње и птице су престали да поштују.
Некако ујесен, сакупиле су се све роде и напустиле ове људе. Остала су на дрвећу само њихова гнезда. И тако их је много било, да су само село назвали Гњездин.
После неколико година роде су опростиле људима и вратиле се у пролеће у отаџбину. Али опет нису дуго могле да издрже тежак карактер Гњездинаца и онда су, заувек, напустиле ово село. А заједно са њима су одлетеле и многе друге птице.
