Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Prevodi

10. Septembra 2017.
 

Margarita Latiškevič: On

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

On bi se, sigurno, mogao smatrati sultanom. Razmislite sami: pre mene je imao čitavu gomilu devojaka i posle mene sigurno ih neće imati manje. Samo, naša razlika u godinama je velika. Ogromna. Čak to nije deset, ne dvadeset – već pedeset godina. To čini da se zamisliš, zar ne?

I mnogo ga volim. Od prvog susreta.

On je – filološki fakultet.

Sećam se kada sam prvi put zalutala do njega. Ranije je bio partijska škola, mračan, okovan u mermer, činio mi se veoma teatralnim. Kao u pozorištu, sve je bilo prožeto čekanjem, i veliki elektronski časovnik nasuprot ulazu, preterano svečano je obrojavao minute. Kao u pozorištu – vir ljudi, svi su galamili, svi su nekuda žurili, stajali na trenutak ispred velikih ogledala, i tu se brzo okretali i nestajali nekuda na stepenicama.

„A gde je ovde svečana sala…“, stidljivo sam pitala studente, koji su, zaljubljeni, trčali sa prilično fokusiranim licima i štosevima ispisanih papira.

„Tamo“, odjednom su mi odgovorili. I pet ruku je pokazalo pet različitih pravaca.

U bifeu su se obračunavale sa kotletima, pile su čaj i smejale se punopravne studentkinje filološkog fakulteta. Ja, koja sam tada samo planirala svoj nastup, gledala sam skoro tužno na njih, kako mi se činilo, prilično neobične, odrasle i nedosežne. Kotleti su mi, u svakom slučaju, mnogo više odgovarali.

Svečana sala je izazivala ushićenje, najpre, ogromnim lusterom iznad stolova. Jasno sam čula, kako su dvoje brucoša, takvih kao ja, bojažljivo gledajući gore, vatreno šaputali.

„… a iznenada može pasti?“, došao je glas do mene.

Par šaptača se pomerio. Ostavljene stolice sa tankim nožicama su zakloparale tada, i auditorija puna nervoznih brucoša je prihvatila, za svaki slučaj, da aplaudira.

Čini se da je tamo, u svečanoj sali, koju su čuvali gipsani pesnici Kolas i Kupala, i gde je iza zavesa stidljivo progledala bela Lenjinova glava, shvatila sam – ovo je moje. I zgrada nalik na pozorište, i zamagljena ogledala na zidovima, i bučna gomila, i zagonetni polumrak na stepenicama. Od pomisli da ću tu studirati, da ću imati prava na sve zadate zagonetke, pomalo mi se vrtelo u glavi.

A zagonetke su se pokazale nešto kasnije. Tačnije, u prvoj nedelji studiranja, kada, i posle prilično dugog lutanja po hodnicima, nisam uspela da pronađem sportsku salu.

„Treba sići na bočne stepenice, između trećeg i četvrtog sprata“, voljno su mi objasnili, „A onda se treba popeti. Sa leve strane, i tu ste.“

„Može se, takođe, i sa četvrtog sprata spustiti“, radosno su još neki dodavali.

„Ne-ne-ne, to nije moguće“, vrteli su glavom, „Samo sa trećeg.“

„Pa, ako ideš sa drugog“, razmišljali su poluglasno, „Onda moraš da se penješ.“

Svi ti saveti, nije ni čudo, premalo su mi pomogli. Pažljivo sam zapisivala puteve, kao konkvistador oko Eldorada, i nisam nalazila ni izlaza sa trećeg na četvrti sprat, ni sa četvrtog na treći.

Tih „bočnih“ stepenica, kako se kasnije ispostavilo, bilo je dve.

Pitanje stepenica se rešilo posle dve nedelje. Otprilike toliko je potrebno brucošu, kako bi se brojevi kabineta i putevi do njih urezali u pamćenje. To, naravno, nije značilo da je sve prolazilo bez brkanja i trčanja. Pre da je bilo suprotno: trčanje i brkanje je srastalo u geometrijskom porastu.

U vreme odmora, svi su se u dugačkim redovima upućivali u bife. Nisu tražili samo hranu za želudac, već i za glavu – u knjižari. Budžet je kod studenta ograničen, pa je često u situaciji da bira između glave i želudca. Ustvari, nije važno kitovsko zavijanje praznog želudca, kada u rukama imaš predivno i tako dugo čekano izdanje „Starije Ede“, prvo u dobrom prevodu, pa sa ilustracijama, pa sa sjajnim koricama!

Tako nas je filološki fakultet naučio da pravilno razvrstavamo prioritete.

On, filfak, uvek je pored nas. On, razigran, raznim rukopisima je prenosio stroge objave: „Ne ostavljajte Vaše stvari na hodniku“, na Baguševičevu sliku:

„Da se ne bi menjali.“

On, na velikim listovima, sa slatkim priznanjima i pozdravima, pripremanim za četrnaesti februar, na nepotpisane, velikim crvenim slovima ispisane reči: „Ja volim Belorusiju“, uvek je odgovorao:

„Ta ljubav je uzajamna.“

On živi u grafitima na starim klupama, miriše poznatim mirisima knjiga. Predveče, umorne parketne table ispravljaju razrađena leđa i čini se: to on nečujno diše.

On – to su ljudi, koji studiraju i uče se, koji rade na njemu. I ti ljudi, koji su nekada radili, i ti, koji će tek raditi. Svi ukupno, objedinjeni u jednovremenskom jedinstvu.

On je – filološki fakultet.

 

___________________________________

Po priči „On“ Margarite Latiškevič

 

Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Refik Bulić: Začarana rijeka

Jednom davno, tako davno da se i Beranov djed jedva sjeća toga vremena, tiho je tekla rijeka Toplica i pokretala desetak vodenica raspoređenih na nekoliko kilometara riječnog toka. Beranov djed se malo sjeća toga vremena, k...
by Redakcija
 

 
 

Mešino bockanje – aforizmi Mehmeda Meše Delića

*Puno studenata pada na ispitima. Proklete plave koverte… *Ko će kome nego svoj svome da dođe do – DIPLOME! *Omladina je naše najveće bogatstvo. Već nekoliko godina imamo dobar izvoz! *Odem na Zapad – sve mi paš...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Kino Bosna” Zlatka Lukićića

Kako odavno nisam čitala neki dobar i pametan prozni uradak, predstavljen na Digitalnim knjigama, a nešto malo bolje poznavajući autora Zlatka Lukića, odlučih da to ovog puta, bude roman, jedan iz njegove trilogije, naslov...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Odraz u očima

Već dugo imam potrebu da ovo  napišem. Nemam ja pravo misli držati u ropstvu. Jok! Ta  ja sam dovoljno rob. Neka! Znam kome robujem i nije mi teško. Samo Uzvišenom Gospodaru. Ahh, i te misli! Đahkad su na gomili složen...
by Redakcija
 

 
 

Ahmet Ademagić: Priča o prezimenu Bošnjak u Rožajama

Ahmet Ademagić   PRIČA O PREZIMENU BOŠNJAK U ROŽAJAMA   Život piše romane. Ljudske su sudbine nepredvidljive. Ovo je priča  jednoj takvoj ljudskoj sudbini. Ovo je priča o majčinom djedu a mome pradjedu. U Gl...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona