Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Prevodi

30. Maja 2022.

Prevedena poezija: Žan Bahit (Bahitžan Musahanović Kanapjanov)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

ЖАН БАХИТ

(Бахитжан Мусаханович Канапјанов)

Казахстан

 

Поводом сећања на Чернобиљску катастрофу (26.4.1986.)

 

 

 

ЧЕРНОБИЉСКИ ДНЕВНИК

(1986–1988)

 

 

 

ЛОС

 

Изашао лос из зоне, прошао кроз мешовиту шуму,

Сваког дана губио килограме, без разлога на уму.

У мочвари – вода као вода, и трава је као трава,

И жбунови су као жбунови, исто лишће обитава.

И ваздух је исти, мирише трава ко пред грмљавину…

Изашао је лос на пут, изашао на траку кобну.

У очима његовим топлим, рода се крилима узнела,

Над лосем, над шумом, над станицом рода је кружила.

 

1986.

 

 

КАЗАХСТАНЦИ У ЧЕРНОБИЉУ

 

…Тамо, са свима заједно,

У време то забринуто

Раде, раде неуморно

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

Да кажемо то простије,

Без лирике и без магле,

Деактивирају гору

И сеоце и чистине

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

Перу са земље честице

Распаднутога урана…

Памтимо ми ваша лица,

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

У име сутрашњих дана

Дечјих осмеха из башта,

Ја знам, да је пут Ваш тежак

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

Украјински жбун рјабина,

Степског бреста и корова

Радиоактивних сада –

Став је једне породице,

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

А негде на полигону

Ноћни ветар са свих хумки

Отровне облаке гони.

Плаче степа стих Курана.

Младићи из Казахстана,

Младићи из Казахстана.

 

1986.

 

 

РОДА

 

 

 

Рода над мртвим двориштем –

Стоји уз страшарску строгост.

Погледом село обгрли,

Чува сећање на прошлост.

 

Домаћица – баба Настја –

Негде, ван зоне, живи сад.

И – нашег века несреће

Птичјим умом упознава.

 

У окнима светлост тражи

Живота, слатки дечји глед…

Ветар

Звижди над гнездима,

Ветар

Шета по крововима,

Ветар

Риче по собама,

Рода

Ништа то не чује –

Повратак

људи

очекује.

 

1986 .

 

 

 

УКУС ЦРНОГ ХЛЕБА

 

Можда, птице ћуте на тамном небу.

Можда, небо вришти над њима…

Сени детињства – држим комад хлеба.

Кажем реч, – у грлу – горчина.

 

Ах, не знам,

не знам,

не знам,

И нећу знати зашто и куда

Све лете, лете ждраловска јата,

На путу нам своме остављају

У хладноћи кишних пљускохвата.

 

Ех, у сусрет,

у сусрет,

у сусрет

Све ниже к земљи заборављеној

Јато врана празнично вече коси,

Свака врана обележена бедом,

Дословно – жалост на крилу носи.

 

1986.

 

 

СУСЕД И ПТИЦЕ

 

Грлица ће ми

Јутро нагрлити,

Набајаће ми

Врана вече.

А инвалид ратни,

На балкону пуши.

Све му се чини,

Да је даљина – у ватри.

 

1986.

 

 

ПЛОДОВИ

 

Дрво јабуке на ободу,

Опасни су плодови твоји,

Не могу опрати

Водом проточном

Частице

у ноћној

беди.

Какве смо јабуке појели,

У какав ћорсокак ушли?

Какав си ти заиста,

Ако си у беди велик?

Сећаш се краја априла

Неподношљиви крик?

 

1986.

 

 

БОЛНИЦА

 

Деца с прозора болничких гледе,

На пролазнике скрећу погледе.

Тако кроз стакло прониче туга,

Да и у поздраву мрзне рука.

А гужва? – А гужва тече реком.

С брда дечак маше, маше руком.

1986.

 

СИН ВАТРОГАСЦА

 

Пелинска горчина растанка

Гуши наш нуклеарни век.

Не само лирски,

страхом,

гласинама –

Тај би био здрав човек.

 

Дечја сен на мору увече

Устаје у чекању писма.

И растанак пада на плећи,

Са њега се смркава тма.

 

Твој отац у четвртом блоку

Можда је први настрадао,

До последњег даха је шаптао,

До последњег даха полусвести:

– Ватру ћу од тебе одвести…

 

Земљи није до гласина,

није до страха

У ове сурове дане…

Бледи дечакова кошуља,

Трепере ноћне ватре.

 

1986.

 

 

СЕЋАЊЕ

 

А мајка ће своје дете

На брду окупати,

И о звезди Пелин

Бајку ће мајка испричати.

И на Лето ће венац

запливати,

И неће потонути,

И за њим још један ће бити…

Не можеш их избројати.

 

1986.

 

 

УЗДАХ ЗЕМЉЕ

 

Земља је ноћу у три сата уздахнула.

Уздахнула је тако,

да су зидови задрхтали.

И прозори су у страху пљеснули.

Бука се

Увукла у куће.

И мој син се пробудио

О уздаха земље умируће.

 

1986.

 

 

ЈУТРО

 

Дише језеро освитком.

Тишина.

Талас корење дрвета умива.

 

Шта се десило, ако се ноћу није спавало?

Међу брезе ноћ је отишла маглом.

 

Ишчезава и магла на небесима.

Пробудили се – сунце, језеро и шума.

 

1986.

 

 

 

ОБЛАК ТИШИНЕ

 

Тоне у последњи час лета

На језеру тишина воде.

Запалили би ватру зоре

Од прве

падајуће

звезде.

У чекању нежности снежне

Језерско приобаље дрема.

Горки укус земне тишине,

И уплашени шум таласа.

Земаљске слободе обмана?

Дим цигарете. Магла.

 

На језеру чамцем пловићемо,

Одражава се облак у њему

По дну чамца

Дирати не смемо,

Јер осећајем неба – живимо.

 

На језеру срећемо зору,

Тамо, где је тишине облак,

И – баш као лишће у јесен,

Наша су лица озарена.

 

1986.

 

 

НОЋНА ЗЕМЉА

 

Све је почело или прошло?..

По прекретницама безвремен пут,

Постигнувши пространство,

У безду заглухнуо,

Звездом успевши

Да превуче

По опеченом образу

Ледника,

Који се уздизао у даљине.

Спустили смо се у клисуру,

Срели смо тамо старца,

Коњи су нас

у ватру

довели.

На беседи уз чај

Све су ближи к огњу –

У полукругу.

И чули су – негде, у даљини –

Можда, грохот копита,

Можда, удаљеног воза куцање,

Можда,

уздах

из недара земље.

 

1986.

 

 

СЕЧА ЈАБУКА

 

Преломљена тако напола,

На полираној површини

Мени се чини целом.

А вама? –

Када на целину погледате.

 

1986.

 

 

 

САН О ПОВРАТКУ

 

Деца атомског доба

Враћају се на село.

И – пробуђено ехо

Поче да се ваља,

понело је

Иза села,

к тихој реци

Гласове и смех деце.

Август.

Над Пољесјем – вече.

У школи – састанак учитеља.

 

1986.

 

 

ШУМА

 

У шуми се дрвеће међу собом

Срасло коренским системом.

Ако гине

Повређено стабло,

Дрво

Превазилази бол,

Сокове

Кроз корен

Одаје

Другом дрвећу…

И – тако је шума вечна.

 

1986.

 

 

ЕХО

 

Нама ће будућност судити,

Крст пред будућим носићемо,

Пред киме, кажите,

људи,

Очајне сузе пролићемо?

 

Деца смо атомског дома.

Од жалосних и тужних нота

Ноћни се ехо рађа

И у даљине одвлачи нас.

 

1986.

 

 

КРАЈ РЕКЕ

 

Испиј воде из Припјати прозрачне,

Заграби, савремениче, дланом.

Хоће ли опет бити хлеба

на пашњаку родном,

У селу напуштеном,

хоће ли букнути светлом?

Испиј воде из Припјати прозрачне.

Нека у ово даље свако верује,

Да бити може, да свако сања од нас…

Зар се измерити може дозиметром

Туга, која не нестаде до данас?

Испиј воде из Припјати прозрачне,

Када прођу ограничени дани.

И, горки укус спознавши

сузе јучерашње,

На роду лебдећу прогледни.

Испиј воде из Припјати прозрачне…

 

1986 .

 

 

 

ПУТ

 

Правац – кроз поље и шуму,

Побеђујући километре,

Пут те доводи до ЧАЕС,

Која ће убрзо ући у постере.

 

Путниче, тешко ти путовање,

Њима наше грехе поправљаш?

– Касније ћеш припалити, брате,

Ти у зони сада обитаваш.

 

Прикована за пут прашина,

Прикупља честице распада.

Тамо је, можда,

црно биље,

Али о томе боље – не сада.

 

Асфалта врелог зној,

Као када брзо истовараш:

– После ћеш запалити,

не стој,

То у зони сада обитаваш.

 

Данашњи нам је пут од јуче,

Он руши рачуне и рокове.

Проверити дозу је време,

Гледаш у људе, не богове.

 

Одлази са пута стрела

До цреву хаварије к центру,

А стрела се затресла,

легла

Удесно од нашег срца.

 

Бесконачни поток машина

Погледом, уздахнувши, пратиш…

– После ћеш запалити, брате,

У зони си – кад ћеш да схватиш?..

 

1986.

 

 

 

 

 

БАЛАДА О ЖЕЛЕЗНИЧАРУ БИВШЕ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ

 

Клавијатурни праг у степи,

У њему звуци прошлих лутања

броде.

И стари железничар не спава,

Из зграде ка платну иде.

 

И тамо,

Где је мртви семафор,

Где нема ни зеленог, ни црвеног,

Службује он до данашњег дана,

Не верује,

Да је узалуд све.

 

Сав је у прошлости он,

Он овде живи

И по навици униформу носи,

И по навици не спава ноћу –

Све воз чека,

Све воз чека.

 

И тамо,

Где је мртви семафор,

Где нема ни зеленог, ни црвеног,

Службује он до данашњег дана,

Не верује,

Да је узалуд све.

 

Одтутњали су возови,

Који су железничара заглувљивали,

Заувек су шине однели,

Али ја журим,

Да не однесу

Семафор овај последњи.

 

Нека нема ни зеленог,

ни црвеног,

Овде се службује до дана данашњег…

Не верујем ја,

Да је узалуд све.

 

1986.

 

 

ЗОНА

 

Ишао сам пустим путем,

Мртвим га нисам називао.

Отворила ми је жена врата,

Као што би мајка сину.

О свом останку, ни речи:

– Откуда си, сине, дошао?..

На врата,

На којима браве нема,

На растанку сам потковицу закуцао.

 

1986.

 

 

НА ТЕМУ МИЛОСРЂА

 

У држави,

Где живот није тесан,

Где су пријатељи небројени,

Чује се сасвим јасно –

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

 

Старац је разбио касицу

И од свог скривеног блага

Направио је пошиљку –

Моју примите помоћ!

Ево, у зони је час концерта,

Тугу накратко одгониш,

Која ти пуца у срцу –

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

 

Нас гуши равнодушност,

Себе тиме нећеш нахранити…

Спасите наше душе –

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

 

Алма-Ата шаље воће,

Лекове шаље Вороњеж,

Шаљу из Москве производе –

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

 

Као каквим богатством

Поделиће се Братск – братством.

Авај, нећеш се сетити свих…

 

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

У дане свенародне битке

У пошти изненада отворићеш

Заборављене молитве –

Примите нашу помоћ,

Примите нашу помоћ!

 

1986.

 

 

AD ASTRA

 

Поноћ. Обична алма-атинска поноћ. Планинска хладноћа се спушта у таласима на ватре растегнуте по долини града, лагано шуми лишће, канал носи своју песму, понекад заглушену корацима ретких пролазника и шуштањем усамљених таксија. Прогрохотао је последњи трамвај и отишао на спавање у звонко пространство цигленог депоа… И поново сам се сетио птице, која је, ретко куцајући дугачким кљуном, стајала у великом гнезду, на врху наизглед неугледне тополе. Рода, која осећа људско станиште боље него било ко други, стремећи ка њему, дословно не би желела да се помири са застрашујућом пустотом припјатских вишеспратница, који су се белели у светлима међу дрвећем.

Другачије гледаш на многе ствари и појаве после пута у Чернобиљ. Тако желиш да укликнеш, како чудесно шушти нерадиоактивно лишће алма-атинских тргова, како жубори чисти горски поток, како устаје сунце на нашој планети! Али да ли је нерадиоактивано ово лишће, да ли је тако чист планински поток?.. Отаџбина великог Абаја, места где су се први пут срели Ф.М. Достојевски и Ч.Ч. Валиханов, до недавно је подрхтавала од подземних атомских експеримената.

Свет нам је неопходан, неопходан, као чист ваздух, као зелено лишће, као осмех детета које трчи к мајци, као прво љубавно признање, као радост свакодневног посла, јер све то и представља наша стремљења – миран живот. Пелински укус горчине је једнак – било да је то трава-чернобиљ или степски пелин; но ја бих желео да је атомска бајка о звезди Пелин имала срећан крај, као и свака бајка на свету.

Сећам се, да сам после путовања у Чернобиљ пошао у планине, и тамо, на обали планинске реке, слушао сам њен бели шум, можда, први пут сам осетио себе као честицу живе природе и свим својим бићем сам схватио, колико је крхк људски живот и све живо на овом свету пред тим моћним силама, које смо ми, људи, сами оживели.

Сећам се, како су двадесет година пре тога у директном преносу показивали на телевизији ход човека са Земље по површини Месеца. У то исто време, увече, из полумрака собе, у прозору сам видео вечну слику песника и заљубљених света, и тешко је било замислити умом и срцем, тамо, по светлећем диску, лута човек, наш савременик, који својим првим корацима – не у песмама, већ у стварном животу – осветљава ову слику, претвара Луну у Селену. Хвала људском генију, који је достигао те висине у послу освајања космичког бездна. Али за нас, земљане, сто пута је важније не то, како се он нашао тамо, већ то, са каквим мислима је ступио на површину Месеца, на ту прву станицу на путу ка далеким звездама, на овом првом пролазу у светско космичко номадство.

Заиста, наше време је време другачијег, новог размишљања. Дужни смо да се навикнемо на то, да чак и безазлена струја неутрона утиче на нашу планету – она је тако чиста и прозрачна. И ако се окренемо слици роде, као вечног симбола живота, не бих хтео да ова бела птица са црним белегом, без обзира на спољашњи изглед, постане птеродактил нашег мутног времена…

 

1986.

 

 

* * *

 

И опет сањам падање звезда.

И сваки пут, када затворим очи,

то видим и осећам, како та иста

јарка, бодљикава звезда

лети кроз цели небески свод

и тамо негде се претвара

у роду.

Или то сањам?

Или ми се чини?

Шта је то уствари?..

 

1986.

 

 

* * *

Јесетжану Косубајеву

 

У лошем сећању на стагнацију

Веселој младости је време

Помагала нам је да живимо

ван строја,

Као код куће млађа сестра.

Мени су ове радости земне,

Као у нашем животу дефицит.

Изненадних сусрета

очи живе,

Са пријатељима мисли добре,

У кухињи дружења ноћна,

Ватре далеке,

степске,

Где сада мој бол просијава.

Живети ван фронта,

удружења,

Ван груписаних заједница.

Са малом платом одговарати

На повишење лажних акција,

И слушати плач

кроз буку овација,

И мерити све својим аршинима.

Живети ван политике… Иако

Нам круг данашњих проблема

Једнако гине у форми знака:

Који је бољи од система?

 

1986.

 

 

 

 

 

Превела с руског Дајана Лазаревић



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Said Šteta: Učiteljica i pjesnik

Said Šteta   Učiteljica i pjesnik   Dragi pjesniče, Pismo ti šaljem po jednom trgovcu jer u trgovini nema ljubavi pa tako znam da će sigurno stići u tvoje ruke. Znam da i ti podrhtavaš kao list jasike na svaki uzda...
by Redakcija
0

 
 

Završen projekat ”Za život – za sigurnost i bezbjednost u saobraćaju”

Završen šestomjesečni projekat na temu sigurnosti i bezbijednosti u saobraćaju radi očuvanja ljudskih života, materijalnih vrijednosti i državnih resursa, kroz povećanje stepena lične i društvene odgovornosti kada su ...
by Redakcija
0

 
 

Završen projekat unapređenja park šume Brezovačko brdo uz podršku SlovakAid-a

Slovačka agencija za međunarodnu razvojnu saradnju SlovakAID u saradnji sa Ambasadom Slovačke Republike u Crnoj Gori finansirala je projekat unapređenja infrastrukture park šume Brezovačko brdo u opštini Rožaje kao i p...
by Redakcija
0

 

 

8. međunarodni festival za djecu pjesnike “Kraljevstvo bijelih rada”

KRALJEVSTVO BIJELIH RADA DAJE NA ZNANJE!!!   Osmi međunarodni konkurs KRALJEVSTVO BIJELIH RADA, u organizaciji NVO Stihom govorim, počeo je 21.12.2021. i trajao do 01. 05.2022. godine. Na adresu organizatora je stiglo viš...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Maid Čorbić: XXI ALEJA SLAVNIH

Maid Čorbić   XXI ALEJA SLAVNIH   Grandiozno šireći ruke pobožno na nebu plavetnome Kotiraju naši godovi; tri linije što određuju sudbinu Borimo se za prevlast što čitav život hrabro vodimo Bez ijednog ispa...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange