Izdavačka kuća “Svatovac“ objavila je juče deveto izdanje filozofsko-esejističke knjige Dragana Stodića, “Kučkini sinovi“, nastale 2002. godine, jedne od najčitanijih na našim prostorima. Zbirka sadrži 120 pesničko egzistencijalnih fragmenata na temu muško-ženskih odnosa. O tome autor, inače najpoznatiji budvanski novinar i pisac, kaže:
– Adam je ostao bez rebra, od rebra je nastala žena od žene je stvoren greh, od greha se niko nije oslobodio, ni muškarac a ni žena nisu uspeli da se razdvoje, posle seče na dve polovine. Pokušao sam da objasnim, na svoj umetnički način, te večite relacije koje su večita tajna za ljudski um i inteligenciju. Zašto se muški i ženski pol ne slažu ni u čemu na zemlji. Zato što ne potiču s naše planete, ne mogu ni da se prilagode. Mogu da se podnose iz razloga lične egzistencije i produžetka svoje vrsta takva kakva je, a nije idealna, štaviše, brutalna je, zla, stvarlačka da, ali i autonegirajuća. A taj produžetak vrste njih se ne tiče, jer ne dolazi od njihove volje, dolazi s neke druge planete, iz nama nepoznate ali duboko naslućujuće, iz neke druge makro ili mikro dimenzije – objašnjava Stodić i nastavlja: Prinuđeni smo da slušamo svoje animalno, svoje astralno, svoje nečovečno da bismo preživeli, da bismo se voleli ali i mrzeli, da služimo istini koju znamo i osećamo i vidimo a ne znamo odakle potiče. Volja za smislom je čovekovo remek delo, ali, ta volja se zloupotrebljava i u žensko muškim odnosima.
Izuzetno čitani Stodićevi „Kučkini sinovi“ su antifilozofija ljubavi i strasti. U svojoj knjizi Stodić nastoji da pokaže da ”misao postaje telo samo kad je fizičko sjedinjenje muškarca i žene, APSOLUT LJUBAVI!”
Neke od Stodićevih misli su i ove:
Zatvaranje očiju pred preljubom je čovekovo suštinsko poimanje strasti i prolazne poniznosti.
Demoni strasti nemaju ni lice ni naličje, a svaki osećaj je stisnuto arhivirana erotičnost ljudskog očaja.
Vapaj za devičanskim izvorima devojke i žene, ujed je anđeoskog svevidećeg oka.
Emotivni zlobnici su umišljeni fetusi.
Vapaj za prvim muškarcem, vrhunski je urlik ženske nutrine.
BOG PRAŠTA, GROB NIKADA.
Dragan Stodić
Dragan Stodić, rođen 21. 09. 1954. u Velikoj Bresnici, okrug Braničevo, Srbija. Novinar, publicista, pesnik i pisac. Od 2005. godine živi i radi u Budvi, Crna Gora.
Završio Novinarsku školu na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Objavio je preko 10000 novinskih tekstova u brojnim dnevnim listovina i časopisima. Bio je dopisnik Radio Beograda 1980-1991. godine.
Objavljene knjige: Kučkini sinovi – eseji o muško ženksim odnosima; Svatovnica 1, 2, 3. 4; Carevac – monografija; Smoljinac – monografija; RSK – BSK – Rabrovo Velika Bresnica – monografija; Doljašnica – monografija.
7. Smoljinac – monografija; Humanisti posebni ljudi – reportaže o dobrovoljnim davaocima krvi iz Srbije i CG.
Nagrađivan za poeziju na festivalima u Mladenovcu i Kikindi. Piše i objavljuje i haiku pozeiju. Svoje umotvorne stihove objavljivao u književnim časopisama Braničevo, Orfej, Šumadijske metafore… kao i na brojnim elektronskim portalima. Zastupljen u desetak štampanih pesničkih monografija. Izdavač, glavni i odgovorni urednik novine o svadbama Svatovac od 1993-2002.
Pošten, iskren, nemilosrdan prema lošim ljudima, veruje u reinkarnaciju, veruje u Moćnu vasionsku silu. Piše i objavljuje poeziju, prozu, monografije, eseje i knjige o poznatim ličnostima.
Autor je folk tekstova: Bivši – Ceca, Reci da me nisi poznavala – Sava Radusinović, Šta bi dala da te opet volim – Era Ojdanić i brojnih drugih.
