Dr Ana Stjelja
DUHOVNI BEG U „DVORCE ZIKRA I DOVE”
Tragom zbirke poezije „Žena bez kišobrana” Anele Fetić
Zbirka poezije „Žena bez kišobrana” autorke Anele Fetić, suptilni je pesnički proplamsaj jedne duboko duhovne i religiozne duše. Pesnikinja iskrenošću verujuće žene, svojoj sedžadi saopštava ono što ljudima ne može, jer je obraćanje Bogu vrhunsko ljudsko i duhovno iskustvo, koje se ne može uporediti ni sa jednim postojećim. Njena sedžada nije samo molitvena prostirka na kojoj se ona klanja, već čitav njen unutrašnji svet. To je mesto na kome se ona susreće da božanskim, kome predaje svoje srce i misli.
Cela zbirka poezije „Žena bez kišobrana” protiče u svojevrsnom religioznom tonu koji namah ima i didaktički karakter, po uzoru na velike muslimanske pesnike koji su kroz svoju poeziju nastojali da istaknu značaj čoveka i njegove uloge na ovom svetu, pritom neprestano misleći na Tvorca i radeći sve da se njemu umile.
Sama zbirka dobila je naziv po istoimenoj pesmi koja ističe želju pesnikinjeza slobodom i njenu umešnost da i u najtežim trenucima pokaže razdraganost deteta koje krije u sebi, a istovremeno i zrelost žene da prevaziđe sve poteškoće koje joj se, poput kamenčića,vragolasto uvuku u cipele. Jer pesnikinja zna da dostojanstvo pati i da se junački pesmom sladi.
A kad nastupi umor od ovog sveta i svih njegovih nedaća, pesnikinja odmor traži u svojoj svetoj knjizi. U Kuranu ona traga za milošću onoga koji je stvorio ovaj i sve svetove. Njemu se prepušta i od njega crpi milost i mudrost. I tada je ne dotiče ništa što dolazi iz materijalnog sveta koji je ništavan. Kada se sve oko nje ruši, ona beži u dvorce zikra i dove i kroz taj sveti čin sebi gradi sklonište. Ti dvorci nisu dvorci od zlata i dragulja gde se naziru svila i kadifa, to su dvorci dobrote i istine koje je izgradio Tvorac. Njih oluje ne mogu da pogode, niti zub vremena da nagrize, oni su večni, baš kao što je i Tvorac večan. Što on sagradi, ništa ne može da uništi, onaj kome on ponudi sklonište, večno je zaštićen.
Zato pesnikinja i jeste „žena bez kišobrana”. Nju kiša ljudske gluposti, pakosti i mržnje ne može dotaći. Koliko kod jako padala, i prljala sve oko sebe, njena odežda ostaje suva i neukaljana jer je satkana od božanske milosti, duhovne čistote i ljubavi.
I pratećitrag svoje pramajke Eve (Have), pesnikinja traga za svojom srodnom dušom, svojim „Ademom”te ponekim svojim stihovima udahnjuje i ljubavni ton. Na toj niti ljudsko-božansko, Anela Fetić je isplela svoju poetsku pletenicu i istkala svoj ćilim ljubavi prema ženi, čoveku i Bogu, jer kako sama za sebe kaže poezija joj je pomogla da, onima koje voli, pokloni dio ljubavi svoje ‒ stih satkan od iskrenosti i dubokih osjećanja.
