Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Promocije

26. Decembra 2022.

Dr Predrag Mutavdžić o ”Pretponoćnim pričama” Milije Pajkovića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

НОВЕ РУКОВЕТИ МИЛИЈЕ ПАЈКОВИЋА

 

Милија Пајковић, „Претпоноћне приче“

(цртежи: Миленко-Мићо Пајковић).

Бијело Поље: ИПГ „Пегаз“, 2022, стр. 184.

 

 

 

Предраг Мутавџић

Пред нама се налази нова књига прича изузетно успешног приповедача Милије Пајковића чији препознатљив начин приповедања уноси у наш свет судбине и догађаје нових протагониста и споредних ликова. Аутор врло речито и смело описује стварност, заправо поједине људе и одређене догађаје око или у непосредној вези са њима. Међутим, док се чита књига, намеће се просто, али сасвим кључно питање – да ли је све што је дато на страницама заиста истина, односно, да ли се то баш тако догодило, или је реч о прерадама, допунама и изменама стварних догађаја и ликова или ће пре бити да је све то плод маште писца? Током читања, ово питање постаје и излишно и сувишно, будући да се стиче утисак да је све написано сушта истина, да су ликови, попут госпође Перунике, Штефана Тандрке, Ђуза и Ронда, Вишње и Јагоде, Розе Инжењерке и других, заиста прави, аутентични, изворни, баш такви каквим их је Милија Пајковић представио, описао, доживео. Без обзира на то шта чини основицу сваке појединачне приче, да ли реалност, машта или прерада, чињеница је да се преко сваког главног јунака, особе која тек на кратко оживи и/или проговори пред нашим очима, представља део стварности која се одиграла онако како је приказана, представља део  сазнања о људском понашању, о психологији личности, о добром и злу. Уједно, свака од прича јесте и прича о самом човеку, том и даље тешко докучивом сложеном, друштвеном и емотивном бићу.

Док ствара своје ликове, Милија Пајковић у приповедачком поступку улази  врло лако и брзо у суштину, што читаоцима омогућава да стекну утисак како је у причи дата стварност и да се потом у њу уживе. Међутим, како се понекад може видети, та суштина бива замаскирана и бројним додатним, пропратним детаљима посебно видљивим у дужим причама који као да намерно покушавају да скрену пажњу читаоца са суштине на коју се аутор ипак вешто враћа, и то увек у правом тренутку. Та понекад суптилна  детаљисања служе не да би оптеретили читаоца, већ да би му пружила дубину слике, да му приближе саму ситуацију, да му омогуће бољи увид у бит онога што је привукло пажњу аутору. Тако суштина, као кључни елемент, бива додатно подвучена и издвојена. У седамнаест прича Пајковићев стил и изражајност одликује јасан језик, уз ту и тамо понеку локалну реч која зналачки провејава и која причи, попут посебног зачина, даје онај потребан и препознатљив карактер, пружајући уверење да је реч о аутентичности из локалног живота.

Сасвим је тешко издвојити најбољу причу, или ону која би се као таквом могла окрактерисати, с обзиром на то да је свака прича у овој збирци заиста најбоља. Међутим, уколико би то требало да урадимо, онда бисмо свакако издвојили Говорницу, причу која, без обзира на то што се односи на неко давно, прохујало време, носи у себи извесне елементе који се лако могу препознати у нашој савремености – понајпре, реч је о људској сналажљивости, са једне стране, са друге, то је суптилна критика упућена онима који се „недодирљивима“ додворавају, покушавајући да пронађу у другима кривца и слабости, одговорност за пехове и/или неуспехе. Са треће стране, ова прича показује извучену поуку да се унапред ваља припремити за оно „не дај Боже“. Из тог разлога, испричана вешто, живо, врло уверљиво, концизно и детаљно, прича је универзалног карактера, применљива у сваком времену, на сваком простору.

Да ли Милија Пајковић показује емпатију према својим јунацима? Или је он само пуки известилац? Непосредни очевидац описаних догађаја? У извесном погледу, али само као први утисак, чини се као да приповедач (с намером или жељом) прави и/или држи дистанцу између себе и „њих“, својих јунака. Али, његова заинтересованост за њихове судбине је ипак много дубља. Пре свега, он никако није равнодушан према њима, мада је истина да из редова не избија она присност или топлина која би се можда могла очекивати. И поред тога што се ту поставља као „релативно крут“, објективан, одмерен и непристрасан приповедач, начин на који Милија Пајковић уметнички, поетски и изражајно дочарава све ликове и догађаје, начин на који износи све описе као и све слике служе управо у циљу да покажу колико је аутору заправо стало до његових јунака, једном речју, до човека. Сваки приказани одломак из живота протагониста јесте једна кратка повест, један непосредни увид у карактере, у психологију размишљања, што целокупну збирку прича може означити као збирку малих људских судбина у које су упетљане разне перипетије, непредвиђени обрти и драме, али и понеки лепи, нежни тренуци.

И као последње питање намеће се и ово – да ли се ове приче могу читати пред спавање, „пред поноћ“, сходно наслову збирке? Одговор није једноставан, а по нама постоје два могућа начина читања ове збирке прича. Сагледано са једне стране, уколико им приступимо тако да их читамо као какву „вест“, уколико их сагледамо као неку врсту „извештаја“, другим речима, уколико их доживимо као крајње необавезне приче, када се угаси светло, онда доиста могу бити схваћене као опуштајуће приче. Међутим, са друге стране, уколико се замислимо над порукама које проносе, уколико се уживимо у ликове и догађаје у тој мери да не будемо равнодушни према њима, да саосећамо са јунацима, да разумемо ситуације, или уколико осетимо уживљавање и извесну дозу препознавања, тада ове приче ипак нису за „лаку ноћ“, будући да су у нама пробудиле део људскости и човечности, да су нас нагнале на размишљања и промишљања о смислу (човековог) живота. Управо у овој амбивалентности читања крије се једна од многих вредности Претпоноћних прича Милије Пајковића, збирке која свакако заслужује да буде прочитана.

 

 

др Предраг Мутавџић

ванредни професор Филолошког факултета

Универзитета у Београду



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Ibrahim Osmanbašić o zbirci devet bosanskohercegovačkih pisaca koji žive u Danskoj

Recenzija DEVET AUTORA, DEVET POETIKA, DEVET SVJETOVA   Kreativno literarno stvaralaštvo bosanskohercegovačkih pisaca koji žive u Danskoj ima značajno mjesto u savremenoj književnosti Bosne i Hercegovine, s obzirom na...
by Redakcija
0

 
 

Kanadska izdavačka kuća Ukiyoto objavila knjigu intervjua Ane Stjelje sa svetskim pesnicima

Издавачка кућа Ukiyoto Publishing из Канаде управо је објавила књигу српске књижевнице и новинарке Ане Стјеље под насловом „Модерн...
by Redakcija
0

 
 

Objavljen zbornik priča o Beogradu – ”Belgradijana: beogradski muzej priča”

Удружење „Алиа Мунди” за промоцију културне разноликости објавило је зборник прича под насловом „Белградијана: београдс...
by Redakcija
0

 

 

Knjiga izabranih kratkih priča Dejana Bogojevića

КЊИГА ИЗАБРАНИХ КРАТКИХ ПРИЧА ДЕЈАНА БОГОЈЕВИЋА   Као последица тридесетогодишњег уметничког рада мултимедијалног умет...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Zašto čitati roman “Vodeničar” Saida Štete?

Zašto čitati roman “Vodeničar” ?   U organizaciji Kulturnog društva Bošnjaka “Preporod” Split, u Gradskoj knjižnici Marka Marulića,  promovisan je roman “Vodeničar” čiji je autor Said Šteta, bosanskoherc...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange