PISMO–GLAVA
Dejan Enev
Prevod s bugarskog: Jasmina Jovanović
Heliks 2020.
U predgovoru za knjigu kratkih priča Dejana Eneva, pod nazivom Pismo – glava, bugarski akademik Anton Dončev piše da na zidu kuće stoji okačena jedna stara puška koja se puni na burence. Neminovna literarna asocijacija svakog iole načitanog i upućenog čitaoca u istoriju književnosti biće Čehov. Čuvena je interpretacija Čehova u kojoj se kaže da kod njega niti jedan detalj nije suvišan, te ako se na početku priče ili drame pojavljuje izvesna puška, ona će do kraja svakako da opali. Tako je i kod bugarskog talentovanog pisca Dejana Eneva – nema suvišnih detalja, ispričano govori daleko više od pročitanog. Jer, Enev je majstor sugestije i nagoveštaja, majstor konciznosti i jezgrovitosti.
U uvodnoj priči zbirke Pismo – glava (koja je nagrađena nacionalnom nagradom za bugarsku književnost Hristo Danov i godišnjom nagradom Udruženja bugarskih pisaca) očitava se mikrokosmos koji nadvija sve priče u zbirci. To je mali svet marginalizovanih, neprimetnih i ugnjetavanih, svet prosjaka, Roma, samohranih majki, siromašnih, starih i ludih, pa čak i svet životinja koje životom plaćaju nečiji interes.
Enev je tvorac petnaest zbirki kratkih priča, međutim zbirka Pismo – glavaističe se svojim specifičnim naturalizmom i britkošću. Priče u njoj zaista su kratke, ne prelaze više od stranice ili dve uglavnom, ali ova se zbirka ne može i ne sme „čitati u dahu“. Svaka priča zahteva mali predah, kratku pauzu i promišljanje. One čitaoca teraju da zastane i da se zapita o iskonskim ljudskim vrednostima, o ljubavi i požrtvovanju, o smislu i besmislu tranzicije i brzini kojom društvo u celini funkcioniše u savremenom svetu. Tako, ove priče mogu se čitati kao oštra i surova kritika društva, kao iskaz o kolebanjima i stradanju običnog čoveka.
U priči „Tvrđava“ nedužni radnik pogine prilikom postavljanja scenografije za film, kako bi scenografkinja dobila još jedno odlikovanje. Jato gusaka koje je baka Lina godinama negovala je zagonetno netragom nestalo u priči „Put za rim“, jer je njena kuća morala biti porušena kako bi se izgradila nova i sjajna železnička pruga. Ludi Maks pušten je iz ludnice u kojoj je godinama živeo i hranio jednog cvrčka, jer državni budžet više ne podržava opstanak te ustanove. Ludi Maks je,neznajući gde se uputio, završio u epicentru demonstracija protiv vlasti i bio surovo pretučen od strane policije – doslovno ni kriv ni dužan. Đangov otac jedne noći se nije vratio u svoj kartonski dom ispod mosta, te je majka morala ponovo da se prostituiše – ali sin joj to više neće dozvoliti jer on, iako još uvek detinje nedozreo, postaje glava porodice.
Navedeno je ovde samo nekoliko primera kao ilustracija društveno-kritičkih ideja koje plasira Enev. Živopisni likovi koji su našli mesto u ovoj upečatljivoj zbirci prisutni se svuda oko nas i svakodnevno su prenebregavani od strane sistema, ne samo u Bugarskoj već širom sveta. Iako za Eneva kažu da je „tipično bugarski pripovedač“, gorčina sudbina malih ljudi nije topografski ograničena i u mnogim pričama se mogu prepoznati problemi koji pogađaju sve delove planete.
Realizam Dejana Eneva trpi mnoge devijacije. Iako ga mnogi smatraju izvrsnim psihologom, za njega bi mogla važiti floskula koja se odnosila na Dostojevskog – on je samo realista u višem smislu. On unosi savremenu društvenu problematiku u svoje priče, ali uspešno se distancira od pukog društvenog aktivizma i angažovanog narativa. Njegove su priče dirljive i maštovite, pune života, (crnog) humora; one su objektivne ali lične, daleko od nepristrasnog naučnog stanovišta. Enev je pisac koji je duboko svestan niskih poriva i mračnih strana ljudske duše. Njegovo nadahnuće tvori gotovo lirsko, pesničko delo jer on ne trpi stroga pravila žanra. Koliko god su njegovi likovi sociološki reprezentativni, oni su ujedno izgrađeni kao individue, psihološki uverljivi. Celina zbirke određena je upravo karakterima koji se nalaze u svakoj priči, a moć anticipacije i „čitanja između redova“ je ono što zbirku čini izazovnom i vanvremenskom. Insistiranje na lokalnoj boji, na aromi jednog društva znači izazvati jedno novo osećanje čoveka u društvu, sagledati čoveka koji se potencijalno oslobađa od stega tog društva i postaje „čovek sveta“.
Radeći kao novinar nekoliko godina, Enev je usavršio kratku formu, naučio kako da najadekvatnije približi čitaoce intimi svojih junaka. Pišući sa stanovišta „istoričara jednog društva“ on je otkrio mogućnost iskazivanja ljudskih sudbina kroz lične vizure, te je svaka njegova priča mali, lični svemir običnog čoveka.
_________________________
Katarina Ješić – editor
17. oktobra 5, Smederevo 11300, Serbia
phone: +381641682922
mail: katarina@heliks.rs
Web: www.heliks.rs
