ИЗМЕЂУ ОПТИМИЗМА И ПЕСИМИЗМА
(О књизи поезије ,,Пусти ме да сањам” Латинке Ђорђевић)
Пише: Милош Ристић
Наслов збирке Латинке Ђорђевић носи и императив, категорички или симболички – ,,Пусти ме да сањам”. А то ,,пусти” заправо и није прави императив, већ императив у функцији молбе, чиме се изражава трагика несклада лирског субјекта са објективном стварношћу у којој живимо, пројектованој тако да појединцима намеће системе, регулације, односе, навике, мишљења, па и осећања. А то, последње, осећања, управо су оно што вуче ка маштању једне друге, боље, сањиве стварности, у којој је све лакше, мекше, лепршавије, невиније и спонтаније. Један други песник, написао је кратку форму, тристих ,,Пусти ме/ пусти нас/ пусти”. И заиста, чини се да ово време неће да пусти људе на миру – као да је то оно што нам је Латинка Ђорђевић хтела казати мотом у имену збирке. Јединке теже да буду пуштене, јединке теже слободи, а каква је то слобода којој није дозвољено да сања? Сам насловни концепт стоји на танкој жици песимизма и оптимизма, али је управо оно ,,пусти” оптимистички императив који је превагнуо. Као да се жели наредити срећа, као да се жели наредити срећи, као да се хоће, макар и силом, преотети тренутак мира. Толико је јака та жеља.
Оптимистички императив оваплоћује се у стиху ,,Смеј се”, истоимене песме. Но, прича о оптимистичком императиву комплицира се ако погледамо целу збирку, јер ћемо доћи и до оног ,,Сад ћутим и не сањам више”, изричитог песимизма. Цела збирка је као борба, вечна борба између оптимизма и песимизма.
,,Пусти ме да сањам” подсећа на лирску бајку, са једне стране, док са друге, читава збирка се усложњава комбинацијом песама и мини-песама, интерлудија, интермеца, који прате основну тему и готово рефренски варирају на њу, композицијом која је врло близу поеме.
Може се констатовати можда и пречеста употреба презента који за разлику од перфекта, а и заједно са њим, више припада прозном стваралаштву. Но, са друге стране, у складу са мелодијом, меланхолијом, менталитетом и тоналитетом читаве збирке (и наслова исте) он је послужио као јако везивно ткиво.
Духовна компонента рефлексивног тока поезије Латинке Ђорђевић снажно се сукобљава са телесном и Еросом: ,,Горка олуја/ пара груди/ огољене” као и ,,Талас жеља/ смешећи се широко/ лиже пукотине/ слатке бесмислице” (стр. 35 / стр. 34).
Занимљива је игра презента и императива, који у њеној поезији мешају своја значења у копулативном споју у коме заједно партиципирају, као и презента и перфекта, где презент често бива у функцији означавања прошлог, а прошло време као да означава нешто што је вечно прошло, па и до садашњег тренутка, нпр. ,,Бриге нас море/ годинама/ коса је од те муке/ проседела,/ душа увела” (стр. 79).
Душа, као битно обележје у култури старих Словена, све то није случајно, Латинка Ђорђевић је заиста песникиња словенска, у чијем поетском језгру душа заузима важно ако не и главно место – њене су песме мисаоне само ако су и осећајне, заправо она и пише својеврсне душевне песме.
Сви ови, примарни несклади, срећа и туга, смех и сузе, нада и бол, права и секундарна значења морфолошко-синтаксичких јединица, дух и Ерос, у функцији су изражавања основног сукоба, песимизма и оптимизма, где се песникиња опредељује за друго, али је реалност враћа првом. Ту немогућност, да се ухвати коло среће, онда када се појави, најбоље потврћују сами делови ове збирке:
,,Срећа растаче наше силе,
Као што несрећа
Гуши наше врлине…”
или:
,,Живот с пролећа
године бдења,
вечита чежња,
љубичасто небо
на крилима галеба,
ноћ што
лагано пада.”
или пак:
,,Срећа која пламти,
помаже да победим
живу смрт.
Болест и грч.”
Или оно, што можда и најбоље детерминише читаву збирку:
,,Страх је прошао,
вратите ми сан.”
проф. Милош Ристић
