Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Promocije

2. Jula 2021.

Nova knjiga Zorice Tijanić “Putopisi, kolumne i eseji”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

KNJIGA PUTOPISA, KOLUMNI I ESEJA ZORICE TIJANIĆ

 

 

Objavljena je nova knjiga književnice i novinarke Zorice Tijanić, „Putopisi, kolumne i eseji“ u izdanju „Svitka“ iz Požege. Urednik i recenzent knjige je književnik Milijan Despotović. Predgovor je napisao kulturolog i novinar Miroslav Vasić, dok su impresije o knjizi napisale književnice Mirjana Štefanicki Antonić i Aleksandra Petrović Matić. Knjiga sadrži 293 strane i sastoji se iz tri dela. U prvom delu knjige su putopisi i razglednice iz različitih gradova i mesta, koji su objavljivani u dnevnom listu „Danas“. Drugi deo knjige čine kolumne, autorkina filozofska promišljanja o životu, ljubavi i onim malim trenucima, koji život čine smislenim. Treći deo knjige se sastoji od književne kritike savremenih pesnika i pisaca 21. veka.

 

Knjiga putopisa, kolumni i eseja je nakon pet objavljenih zbirki poezije i pet romana, njena jednaesta samostalna knjiga. Pored toga je objavila i tri knjige u kojima je koautor (dve na Slovenačkom), priredila dva zbornika i tri antologije posvećene Bodleru, Jesenjinu i Džejms Džojsu. Zastupljena je u više od 100 zbornika savremene poezije, prevođena na nekoliko stranih jezika, a njena poezija je objavljivana na književnim portalima, u književnim časopisima i novinama. Urednica je regionalnog časopisa Zvezdani kolodvor i časopisa Horizont iz Zemuna. Član je Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Živi i radi u Beogradu.

 

 

Umetnost koja se događa

 

Život je baština

bez obzira što ne znamo ko mu je bašta.

 

Dr Stojan Bogdanović

 

Piscu nije lako sa temom o kojoj piše izaći na kraj. Počne jedno i tu se sretne sa oblicima koji njegov trud prevedu u nešto drugo, a potom se pojava ponovi.

Pisac ima potrebu da piše. Njegova potreba je vodilja na koju on malo može da utiče, ali ni to malo on ne želi. On želi da stvara a njegovo stvaralaštvo pokušava da pisca dovede do reči. Rečima se može postići mnogo, pre svega poraziti tišina. Iz tišine nema odgovora, mada govore da je mudro ćutati. Ja ne mislim tako. Bliska mi je ona narodna: „Progovori da čujem šta misliš.“ I misli kao što govoriš.

Književnica Zorica Tijanić1 svoje mišljenje o brojnim temama u ovoj knjizi, ispisala je u oblicima: „Putopisi, kolumne i eseji“.2 Njeni zapisi bivaju razgovori koje je nastavila ili tek započela svojim odsustvom ili prisustvom u vremenu kome je i ona savremenica. Ono što se na prvi pogled može zaključiti čitajući ove sabrane tekstove, jeste shvatanje da je život umetnost onoliko koliko je u njemu živa umetnost. Moraju zajedno imati dušu i da se one dodiruju vodeći zdrav dijalog.

Pre svega, Zorica je sjajan putopisni čitač umetničke stvarnosti, ona dobro spaja njen unutrašnji i spoljašnji deo pokazujući lepotu života, u isto vreme i čistotu svoje duhovne osnove. Čini mi se da je, u svojim opisima, pre svega u putopisima, uspela da izgradi svoju realnu sliku lepog3 i da sebe u toj slici ne vidi uvek kao stranca, čak i kad je lik iz nje sklonjen. Ona ima i svoju poruku onom putešestveniku kroz ovu knjigu. Kaže: „Ne dozvolite da se život događa nekom drugom dok ostajete na peronu čekajući senzacije. Ostaćetezauvek na tom peronu dok ne prihvatite da je život ono što se događa – sada i ovde.“

Ona je i slike iz prošlosti dovela na lice mesta u ovaj tren, da svoje „trenutke ukradene u vremenu“ sa njima spoji, Ne znam ko je izmislio zaboravljanje, verovatno neko ko je imao druge namere, ali naša književnica veruje da je svet stvoren kako bi pamtili i u tom pamćenju pronalazili sebe. U tome nam pomaže jezik i pismo, osobito da kulturom povežemo prostore gde grgolji naš jezik. Jezik nam čuva dušu i kada je izgubimo. On se urezuje u svest i ne dozvoljava ni jednu činjenicu porekla da potisne iz sebe.

Predah je za Zoricu Tijanić važna stepenica, na kojoj, kao na kolenu zapisuje utiske i osećanja druge vrste. Tako da u jednom momentu čitalac ima prijatan doživljaj da se književni oblici prelivaju jedan u drugi, da se ukrštaju i oplemenjuju dušu čitaoca. U putopisima srećemo, poetske restlove, male eseje, sentence tako biva i sa kolumnama i esejima. Imam utisak da je Zorica prevashodno pesnikinja sa puno želja. U Opatiji će zapisati: „U more se pretvori, pa me zatvori/ u bisernu školjku, što se retko nađe“. U Rovinju je primila na dar „delicije iz korpe“ jedne starice“, prepoznale su duše jedna drugoj. Kad god piše o svetinjama ona traži blagoslov, tako će u Ostrogu, „mestu na kojem tišina govori“ razumeti primljeni znak sa kojim se vraća u Kragujevac „prestonicu kneževine koja odiše duhom starih vremena“, sećajući se Rima kao „besmrtnog simbola umetnosti“ i nečega o čemu je prećutala. Putopis ne mora sve da kaže, govori on više od zapisanog. Treba ga umeti čitati. Tu je pomenik i na Beč ali pleni „razglednica iz zamišljenog grada“.

Kredo zapisa Zorice Tijanić je opisno registrovanje doživljaja kroz njegov pojavni bljesak, mnogo se slika smenjuje i svaka ima svoje mesto. Zato je spisateljica umešna da ne napravi „suvišan pokret i ne pokvari savršenstvo trenutka“. Ne znam koliko je toga bila svesna pri pisanju, ali će tu umetničku blagodet itekakao razumeti njen čitalac. A ona kaže: „Moja putovanja ponekad liče na dopisnice. (…) Pamtim ih u slikama.“ Čitav je filmski album tih slika. Zaustavljanje vremena je savršen umetnički čin.

Elementarnost prozaida smeštena je ovim zapisima i vrlo lako se vraća u oblik poezije. Evo primera jednog dela prozaide4 (ovo prozaide, kažem uslovno).

 

Mirno sedim i posmatram

(…) na jednom mestu susreće

i prepliće mnoštvo energija,

praćeno talasima mora.

Čuvar tajni,

more koje živimo,

otvara i zatvara svoje odaje,

pretvarajući tajne u talase.

 

„Kolumne, misli, sećanja i uspomene“, dotiču, kako kaže Zorica Tijanić „večita nedostajanja“. Ona je našla najlepši način da ih poseduje nemanjem, da u blagu pamćenja sačuva ono što nam pripada a nije naše, da budemo i tamo gde nismo ali jednom ćemo biti. Nije ništa beskonačno osim nade koja ima svoje skromne domete: „Ne verujem da mogu da promenim svet ali ono što mogu sama – ne propuštam da uradim.“

Čitajući ovu knjigu i dobija se utisak da je Zorica Tijanić potpuni posvećenik književnosti, koristi svaki trenutak da zapiše kako doživljeno tako i proživljeno iskustvo, da donese sud o nečem, izvede zaključak. Sve to je u duhu dobrote, duha i vere da za čoveka uvek ima nade. U svoje posadašnjenje minulog ona sabira male trenutke radosti, koji bi trebali da sami sebe uvećaju.Ta malena strpljivost je teška za onog ko očekuje previše. „Dopustiti sebi male trenutke sreće, za mnoge koji žure, postaje luksuz ili zamaranje. U nestrpljivom čekanju gubi se magija trenutka, koji može doneti osećaj ispunjenosti. Lepota koju propuštamo, samo je odraz duha koji je zaboravio da velike stvari nastaju od malih. Potrebno ih je svakodnevno sakupljati. Onda nastaje pravo bogatstvo. Tada ga možemo deliti. U beskraj. Svima.“ Upravo zato ova spisateljica piše drugačije i njen svet biva umetnički pojašnjen, oplemenjen, blago prećutan kada je to potrebno.

Po vokaciji Zorica je pesnikinja. Ona je po starogrčkom pesniku Simonidu, slikarstvo tumačila kao „nemu poeziju“ a poeziju kao sliku „koja govori“ („U slušanju boja“). I ona sama, poput starih umetnika ali i njenih savremenika „meša boje i reči“ i umetnost čini jedinstvenom u svom otvaranju i poimanju što njenim esejima daje osobit ton. Ako jedan književni oblik nešto kod nje nadraste, onda ovaj drugi nasluti. Uostalom, „umetnik je kreator svog dela“ („Hram umetnosti“) a „umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše“ – zaključuje ona, otvarajući, pri tom, diskusiju o mestu poezije danas.

Mnogo je tema, u misaonom smislu, otvorila Zorica Tijanić, podsetio bih na neke: „Opraštajte svojim zabludama, kako bi lakše podneli nove“ (zablude); „Ljubav kao i lepota postaje prolazna živeći od danas do sutra“ (ljubav); „Tišina ne može da boli toliko kao muk duše koji nadrasta trenutak inata“ (inat); „Čovek sve nosi u sebi, zato se vremenom teže kreće“ (teret)… Mogla bi se čitava mala antologija misli „izneti“ iz ovog rukopisa, no one ovde imaju drugi zadatak, da tekstu daju svoju dušu mudrog i plemenitog činioca.

Treći deo ove knjige čine „Eseji i književni osvrti“ koja otvara kritičko pročitavanje poezije rano preminulog pesnika Pauna Petronijevića (1936-1962) koji je bljesnuo u srpskoj poeziji, da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“5 bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“…) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“5 bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“…) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), Viktorov čovek optočen kristalima može da se izbori protiv vetrova. Osećam da taj novi čovek u sebi mora da ujedini sve elemente da bi dobio snagu Duha i postao otporan na iskušenja“.

Ovo i jeste knjiga takve snage i otpornosti na iskušenja. Pisana je s različitim povodima ali nije menjala uglove gledišta. Spisateljica neguje lepotu reči, svetlost slike i prostora, filozofsko umeće dobrote i u svemu tome lično iskustvo.

 

Milijan Despotović

U Požegi,

  1. maja 2021.

 

____________________________

1) Zorica Tijanić Dimitrijević (Đakovo, 1971), piše poeziju, prozu, eseje, književne prikaze i putopise. Objavila je deset samostalnih knjiga i priredila dva zbornika i tri antologije. Živi i radi u Beogradu.

2) Zorica Tijanić: „Putopisi, kolumne i eseji“, Svitak, Požega, 2021.

3) Čovek je po prirodi umetnik, on nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fizičku predstavu stvari oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagođavanje, pretvaranje činjenica u čovekov slikoviti, prikaz putem neprestanih uticaja njegovih osećanja.“ – Zapisao je Rabindranat Tagore.

4) Prozaida je pesma u prozi. Ovaj književni oblik kod nas je ustanovila prof. dr Bojana Stojanović Pantović. Više o tome vidi u njenoj knjizi „Pesma u prozi ili prozaida“, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

5) Paun Petronijević: „Rukom bele tajne“, UKS Književna zajednica Zlatiborskog okruga Užice, Svitak i Narodna biblioteka Požega, 2011.

 

***

 

Iz recenzija…

 

Knjiga koja čini pisca književnikom

 

Lepota mirisa i ukusa, zvukovi, boje Mediterana, žive današnjicu, kroz lepe, punorečive rečenice, pune trena napisanog i opisanog, uz isticanje autentičnog kolorita o kojem piše… Noseći utisak knjige Putopisi, kolumne i eseji, je istrajnost, postojanost, verodostojnost reči književnice, koje su raznolike, mnogobrojne u vremenskim i prostornim blizinama i daljinama svoga nastajanja.

I, sve što je pripadalo jednoj mladosti i stvarnosti, kako kaže latinski slogan: ,,Tera et stela“ – „Zemlja je zvezda.“

Književnica isplovljava u kataramanu, sa malog mola, iz Rovinjske luke do ostrva Sveti Andrija, mesto na kojem jedan dan, po subjektivnom doživljaju, traje duže od prosečnog. (iz putopisa „Istarske kroštule u Rovinju“). Lepota mirisa i ukusa, zvukovi, boje Mediterana, žive današnjicu, kroz lepe, punorečive rečenice, pune trena napisanog i opisanog, uz isticanje autentičnog kolorita o kojem piše… Susreću se govor Jadranskog mora i autorkinog ustreptalog srca, poput poslastica (istarskih kroštula), uz ispijanje belog vina, iz bokala, na osunčanoj obali…  Susreti sa egzotikom i traganje za sličnim slikama potpunog doživljaja.

,,Razglednice” stižu i iz: Moskve (sa Puškinovog skvera, iz kafea ,,Puškin”, uz porubljene snove, čitanje i prelistavanje knjiga, uz ispijanje tople čokolade), iz Rima (besmrtnog simbola umetnosti, uz misao o želji i novčiću bačenog u Fontanu di Trevi…  Ostroga (uz mir i tišinu, u molitvi između Donjeg i Gornjeg Manastira…), Kragujevca (grada na Lepenici. Jednom rečju dovoljno – miris Srbije), Beča (carskog grada na Dunavu)… Šalje ih iz Beograda (sa Kosančićevog venca, šetajući po bedemima Kalemegdana, sa beogradske kaldrme)…

Putuje i ,,Razglednica iz zamišljenog grada” – grada pod Orjenom, primorsko, krševitom planinom – najvišom planinom primorskog dinarskog orogena… Na mahove se pita: Da li taj Zamišljeni grad postoji?

Najnovija knjiga Zorice Tijanić na početku sadrži putopise i eseje. Posle se nalaze njeni osvrti, prikazi na književna dela drugih pisaca, koji su takođe pisani u formi eseja…

Kroz kratke iduže forme eseja ,,posmatra se kulturni ili društveni fenomen, iz različitih perspektiva i razmišljanja o njima. Daje se slika misaonog procesa od premisa do ocena i zaključaka.” – izvor Wikipedia. U ovoj knjizi, putopisi su obgrljeni esejima i obrnuto. Predstavljaju celine koje se ne mogu razdvajati, jer su uplivisane jedna u drugu. Iz svakog opisa čuje se i glas Pesnikinje, koja progovara svoju stvarnost, kroz svoj unutrašnji raj.

 

Mirjana Štefanicki Antonić

 

Pismo iz 1987. godine

 

Pregršt divnoća je tu. Malo sam i mirisla listove, jer radim to da se bolje ,,povežem,, nikad se ne pitajući koja tačno životinjica spava u meni. Al` ja da njušnem moram. Onda sam došla do „Slika Septembra“ i pomislila hajd` super de me sad i ti dotuci Zorice Tijanić. Provozaj me kakvim tramvajem, zavrti zemaljsku kuglu, poturi mi lišće i kišu, neku nedjelju koju ću zbog tog što si ti pisala o njoj voljeti do kraja života, dokotrljaj kestenje, možeš šta hoćeš, kupila si me bluzom i pjesmama, i malo proporcionalne melanholije taman će mi dobro doći da se ipak osmjehnem pri pomisli na tebe divnu, srodnu, daleku. Od svih pisaca na svijetu najviše sam željela grliti Ljermontova valjda zbog poriva da me neko izazove na dvoboj il bar protjera gdje god, Sarajlića zbog ljubavi i nježnosti i tebe zbog ovog istog.

Aleksandra Petrović Matić

 

 

 

Kroz putovanja otkrivamo, upoznajemo i otpakujemo sami sebe… postajemo ljudi

 

Davno je bilo kada je 1949. godine Simon de Bovaor izjavila u knjizi Drugi pol: „Žena se ne rađa ona se postaje“, Zorica Tijanić kroz ovu knjigu u malim segmentima pokazuje kako treba da se ruše stereotipi i predrasude, koje nažalost još uvek postoje u balkanskim društvima – ona polako korača onim istim utabanim putem kao što je koračala Simon de Bovoar u borbi za emancipaciju žena. Zorica u ovoj knjizi „ruši“ granice, povezuje ono što je godinama ili vekovima bilo pokidano, povezuje ljude, kulture, jezike, njen prostor je mnogo širi nego što su to nacionalne granice. Ona je celom dušom jedna kosmopolitska i humanistička osoba, u svakoj njenoj reči provejava nesebična ljubav prema čoveku. Jednom rečju: veliki altruista, a ovu osobinu imaju samo veliki ljudi čija se dobrota oseti ne samo u njenoj blizini, već u rečima i delima.

Miroslav Vasić

 



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Dr Asad Kalač: Pravilna ishrana i i fizička aktivnost su saveznici u prvenciji bolesti srca

Recite nam ukratko o sebi, školovanju opisu posla i sa kojim problemima se susrećete u radu a koji bi mogli da se prevaziđu kroz drugačiju organizaciju rada? Moje ime je Asad Kalač, specijalista Interne medicine u Domu zdr...
by Redakcija
0

 
 

Dragiša Eraković: Posađena priča

Драгиша Ераковић   ПОСАЂЕНА ПРИЧА   Нико не памти када је почело, а све је почело одавно. И траје генерацијама. Све најгоре ...
by Redakcija
0

 
 

Gordan K. Čampar: Braho Adrović – pjesnik vidljivih stihova

Gordan K. Čampar: BRAHO ADROVIĆ – PJESNIK VIDLJIVIH STIHOVA Braho, novinar u vječitoj potrazi za suštinom, temama koje su nesvakidašnje a tu blizu nas samo ih je potrebno uzjoguniti, pjesnik vidljivih riječi, bez mn...
by Redakcija
0

 

 

Sa promocije knjiga Hajrudina Lula Mekića ”Bijela kula” i ”Akovski šehidi”

Na promociji dvije knjige “Bijela kula” i ”Akovski šehidi” autora Hajrudina Lula Mekića održanoj 18. avgusta 2021. u velikoj sali Centra za kulturu u Bijelom Polju, govorila je književnica Šefka Beg...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

OSVRT NA ZBIRKU POEZIJE ,,ZEJNA” SULEJMANA-BEĆE KUJEVIĆA

OSVRT NA ZBIRKU POEZIJE ,,ZEJNA” SULEJMANA-BEĆE KUJEVIĆA   Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista   Kada dragi prijatelj objavi knjigu onda to predstavlja posebno zadovoljstvo. Sulejman-Beća Kujević direkt...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange