Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Promocije

16. Jula 2021.

O knjizi Melihe Miljević ”Čiji je grijeh?”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Milijan Despotović

OŽILJCI POVERENI KNJIZI

Meliha Miljević: „Čiji je greh“

 

 

Nikad život ne prolazi olako, kako mi to mislimo, on stvara romane i ne propušta ni jedan detalj da u njega unese. Takvi romani, u odnosu na one druge u kojima pisci popravljaju život, bave se izmislicama i domislicama, često su u svojoj iskrenosti ispovedni i oni kad zgrabe čitaoca ne puštaju ga svojim ugodnim ali i neugodnim doživljajima, probude u njemu iskrena osećanja i postavljaju brojna pitanja. I ona na koja nemamo odgovor.

Jedno od samopitanja koje je spisateljica Meliha Miljević,1 postavila u naslovu svog romana „Čiji je greh“,2 otvara pred čitaocima mnoge teme za koje život nije dao odgovor, on je samo to registrovao. U naslovu je reč greh. A greh je neispravan postupak, prestup, pogreška. Postoje voljni i nevoljni gresi. Oni se praštaju ili ne, ali ožiljci ostaju. Možda lakše mogu zarasti kad ih duša poveri knjizi.

Zašto? Zato što književno delo ima mogućnost da sabere sve duhovne i duševne patnje, da ih odmeri i pomeri u stranu, kako to čini i Miljevićka.

A odgovor na gore postavljeno pitanje traži i druga tumačenja, sociološka, psihološka, logička rodoslovna, duhovna, prosto i opomenička: Šta mi to činite? Subjektivna je misao da za sve ima rešenja. Nema! Kada se nešto dogodi, može da prođe, ali ostaje! Zato je naslov ovog ispovednog romana umesan ali i potpuno jasan u opomeničkom pitanju koje sam već postavio.

„Meliha nas je čudesnom snagom, uhvativši nas za ruku djevojčice, provela (…) periodom tragičnog odrastanja, događaja kad se u sekundi, u jednom jedinom trenutku osmijeh na licu zaledi i pretvori u neizmjerno bolan grč i krik umjesto razdraganog osmijeha djeteta. (…)

Sitne duše koje nisu vidjele ni spoznale čistotu srca, koje je sa neizmjernom zahvalnošću stostruko uzvraćalo dobivenu samo malu gestu pažnje, očiju koje bi iz tuge i razočarenja, koje često prepričava šapatom, u svojoj sobi, svome jastuku, ne želeći nikoga nedajbože povrijediti, grčevito želeći pridobiti ljubav, trudeći se biti još bolja.“3

Dok čitamo ovaj roman pratimo prepreke na putu do srećnog detinjstva i nade u bolju budućnost ali istinsko čitanje otvara i jedno drugo polje kod svakog čitaoca ponaosob, otvara lične dodirnosti sa sadržajem. Tu se hod misli dodiruje i knjiga prima doživljajno zapaljivo, na momente i ganutljivo teško. Sve to govori da je Meliha kao romanospisateljica ostvarila cilj; osloboditi se tereta i podstaći i druge da to priočitavanjem prihvate kao lično oslobađanje nečeg sličnog.

Porodica je stub sreće. Srećna porodica, dobra država. Nisu to svi shvatili. Junakinja ovog romana je prvotno žrtva zastarelih shvatanja: Dete je dete, samo nek je muško! A nije, niti može uvek biti. „To malo zgrčeno žensko biće je rođeno da živi i nadživi mržnju.“ Iz tog nadživota nastaje roman čija radnja tek otvara trnovite puteve koje je valjalo proći i naći svoje mesto u književnosti čiji je jezik takođe čuvar našeg korena, sve se može izgubiti ali ćemo to imati ako jezik sačuvamo.

To malo žensko biće, život će kao u inat voditi ka ispunjenju svojih želja, ostvarenju uspešne porodične žene a evo i književnice koja nikom ne vraća milo za drago, ali pamti. To je jače od nje i bolnije od njenih moći da ne zaboravi. Odrastanje kod majke i očuha, čežnja za ocem, tamo je čekala maćeha, njena deca, brat po ocu, ispunjenje želje iz ljubavi prema ocu. Padaju brakovi, menjaju se maćehe (pomajke) i osećanja prema našoj junakinji. Ona sve to preživljava ali podnosi stoički na jedan način filozofije mladosti koja veruje u upornost sabiranja sopstvenog odgovora kroz dobrotu, ma kako se to njoj vraćalo. Njena veličina se ogleda u veri da svetlost i istina moraju promeniti princip mišljenja i činjenja koje ne priliče ljudskim. U njenom filozofskom ponašanju i govoru lako se odvaja uvredljivo koje propada i nada koja narasta  u drugačiju bolju stvarnost.

„Melihina velikodušnost ogleda se u zrcalu istine kao dvostruka hrabrost: od vječite žrtve i gotovo predodređene gubitnice, ona se uspravlja nakon svake proživljene nesreće, da bi posebnu veličinu ispoljila kroz reanimiranu hrabrost žene stasale u svojoj mudrosti i zrelosti, koja pred istinom ne pošteđuje niti sebe samu, niti bilo koga ko joj je kao ženi nanio bol i nepravdu.“

Junakinja romana „Čiji je greh“ i sama svoje pitanje ostavlja po strani i ide ka cilju, bar se nadala. Ljubav je je veliki izazov i prethode joj očekivanja dobrote, promene života na bolje. Ipak nije se to dogodilo. Ona se udaje, rađa decu, raduje i pati jer je muž pijanac, za svaku sitnicu bi je istukao.  A ona kaže: „Uvijek sam imala osjećaj čekanja u dubini bića, pa bih jutrom trljala oči i mislila šta li će se dobroga danas dogoditi. Međutim, rutina je ušla u naše živote i ništa novo se nije dešavalo.“ Živela je u paklu za koji se ne može verovati da postoji. Ali, kad postoje ljudi pakla, postoji i pakao.

Ono što ovu spisateljicu čini velikom i praštajućom u mukama, jeste odnos prema mužu koji njenu dobrotu ne zaslužuje. Ona ga sve vreme u romanu naziva suprug i dragi, ali to čini iz poštovanja jer sa njim ima i dva sina. Ta „djeca su bila vrijedna svake patnje kroz koju sam prošla“ izgovorila je,  napuštajući ga kako bi izbegla „psihijatriju ili groblje.“ Sa svojih dvadeset godina delovala je kao starica. Tako nejaka prihvatila se teških fizičkih poslova, potom kafanske pevačice.

Traje buran u mučan kafanski život, sa svim porocima i subkulturom, ponovna udaja. Živela je u zemlji koja se zvala Jugoslavija i koja se voljom i silom zapadnih militanata raspala. Došlo je do unutrašnjih sukoba i podela, stvaranja državica, novih nacija, izmišljenih jezika i naravno novih nevolja svima jednako. „Sve komunikacije su prekinute,“ osim onih koje su donosile žrtve na svim stranama. Posledice se i danas osećaju, đavo se smirio nije samo je preobukao odeždu.

Junakinja romana „Čiji je greh,“ kao i mnoštvo drugih porodica sa prostora Jugoslavije, posebno onih gde su brakovi bili mešoviti, potražila je mogućnost za iseljavanjem. Na neki način to je bio i plan raseljavanja ovih prostora ali nevoljnici su na to prosto bili naterani. Iselila se i naša junakinja.  Sa svojom porodicom obrela se u Autraliji, gde je našla smirenje i mogućnost da svoj život dnevnički potresno sabere u ovaj roman. Roman prestavlja ispovednost prvo sebi pa sagovoricima, on je poziv na životnu opreznost i govori teško izbrisivim iskustvom kroz koje su mnogi prećutano prošli. Posebno oni nemoćni da se suprotstave čemu je to trebalo, a očekivali su pomoć umesto onog što su dobili. Ovde je reč o osobenosti doživljaja koji su uništeni i do dileme da li je to sve sudbina ili krivica, greh. Tek bi, čini mi se kakav esejist mogao raspredati priču o tome jer je mnogo elemenata ovde koji su motiv takvih razmatranja.

Bilo bi svakako lakše da se radilo o umetničkom nego o životnom iskustvu, bilo bi manje posledica. Bio bi ostavljen prostor da se sociološke teze menjaju međutim, ovo su nepromenljive i ne prećutane činjenice u čije se vode upadalo često i zbog socijalnih potreba kao jedino a loše rešenje. Književnica je sama dala takvu ocenu i tražeći uporno put da izađe na čistinu svog života do kojeg je konačno došla.

Postoji krivac. I greh postoji. Ali, naša ispovednica ovim romanom stavlja tačku i kaže: „Moja misija je završena. Moje posjete burama djetinjstva i mladosti takođe.“

Ovaj roman je privukao pažnju čitalaca svojom krivuljom grča koji se dugo opirao i nema on „lakoće misli“ niti „zapleta“, on je pisan životom, čiji je govor prirodan, jasan, nedvosmislen, na koji se ne sme staviti tačka dok ne dođe do raspleta. Drugo izdanje govori da istina sastavlja zapisane reči sa čitaocima. Čita se, uz neradvojivost mišljenja i događanja. Mnogo je čega podudarnog, nema tu nikakavog prozvoljnog uveravanja.

Ono što kao jedan od pročitača ove knjige mogu poželeti životu, jeste da ne stvara uslove za pisanje ovakvih romana, to je svakako i želja naše književnice, neka život svakom podari svetlost ljubavi i svako činjenje kao zdrav razum. Život nema uvek povezanu celinu, on se raspada na činjenice a „celokupnost činjenica određuje šta je slučaj i, takođe šta sve nije slučaj“ (Ludvig Vitgenštajn). Da li samo mi pravimo slike od činjenica ili život? Previše je pitanja njemu, ni krivom ni dužnom, postavljeno i u ovom romanu.

Pisac dva puta živi, makar u tom pisanju morao raditi odbacivanja. Pokazalo se to i u romanu „Čiji je greh“. U iskustvu koje je ovde zapisano „sigurno je da jedna muka izbija tamo gdje druga nestaje. Djetinjasto traženje zaborava, prizivanje zadovoljstva nemaju odjeka. No, stalna napetost koja održava čovjeka prema svijetu, sređena mahnitost koja ga primorava da sve prihvati, daju mu jednu drugu groznicu. U tom svijetu djelo je, tada, jedinstvena prilika da čovjek očuva svoju svijest i da fiksira njene doživljaje.“6

Upravo to je uradila Meliha Miljević.

 

U Požegi,

  1. juna 2021.

 

_____________________

1) Meliha Miljević (Bosanska Gradiška, 19..), piše poeziju i prozu. Pre ovog romana objavila je zbirku poezije „Život od snova“ (2015). Živi u Australiji.

2) Meliha Miljević: „Čiji je greh“, drugo izdanje, Dositej, Gornji Milanovac, 2019. Prvo izdanje je objavio izdavač Cepelin, Beograd, 2017.

3) Ljiljana Bedeniković: „Plamen koji ne prži…“, iz pogovora knjizi „Čiji je greh“, str. 160.

4) Marjan Hajnal: „Grijeh ili mir“, iz pogovora knjizi „Čiji je greh“, str. 164.

5) Čijim apolitikama krv i jezik (lingvistika) predstavljaju trice. Nije li to greh!

6) Alber Kami: „Mit o Sizifu“, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1961, str. 106, 107.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Književnici Zorici Tijanić književna nagrada „Nadži Naman“

Književnici Zorici Tijanić književna nagrada „Nadži Naman“ Zorica Tijanić, književnica i novinarka iz Beograda, jedna je od dobitnica književne nagrade „Nadži Naman“ (Naji Naaman) za 2021. godinu, koju dodeljuje...
by Redakcija
0

 
 

Kratke priče Milije Pajkovića ”Besanica”

Кратке приче Милије Пајковића из живота о животу   ( ,,Бесаница“, 2021. , 203. стр.,  ИГП ,,Пегаз“)     Живот је једна неиспричана ...
by Redakcija
0

 
 

Amra Đečević: Duša iz kofera Reufa Fekovića

Amra Đečević: Duša iz kofera Reufa Fekovića Postoji predanje, po kome kad čovjek umre, jedino što ponese sa sobom to je duša. Kada se čovjek odluči da zauvijek napusti varoš, on onda svoju dušu spakuje u kofer i mje...
by Redakcija
0

 

 

O knjizi ”Zavođenje demokratije” Peka Laličića

RECENZIJE KNJIGE AFORIZAMA, EPIGRAMA I SATIRIČNIH PESAMA ”ZAVOĐENJE DEMOKRATIJE’’ PEKA LALIČIĆA   Izdavač: IK SVEN Niš, 2021. Recenzenti: književnici Milijan Despotović i Vasil Tolevski Korice: Dejana Jov...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Antifašisti Sandžaka: ”Ramiz Crnišanin – čovjek i vrijeme”

ŽIVOT POSVEĆEN BORBI ZA AFIRMACIJU SANDŽAKA     U knjizi „Ramiz Crnišanin – čovjek i vrijeme“ koja je izašla u aprilu ove godine u izdanju „Dobra knjiga“ iz Sarajeva, svoje pisane priloge dali su brojn...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange