Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Promocije

25. Oktobra 2022.

Objavljena knjiga Stojane Garović-Magdelinić ”Teklo vreme s prijateljima”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

  У САЗВЕЖЂУ КЊИЖЕВНИХ ПРИЈАТЕЉА

 

 

“Ако поред породице, у мом животу постоји нешто што без двоумљења сматрам срећом, то су моји пријатељи.“

Ове речи  Добрице Ћосића морају дотаћи сваког ко је спознао значај и емоцију искреног пријатељства.   У мом случају, будући да сам са сестром и браћом одрастала без оца, који је рано преминуо, поред самохране мајке, и да су нам често били потребни  помоћ и подршка у тешким животним околностима – увек су се нашли  неки добри људи на које смо могли да се ослонимо. Они су нам излазили у сусрет, помагали нам, подржавали нас, радовали се нашим успесима – што је била права драгоценост. Мајка нам је увек говорила да се пријатељство мора чувати као очи у глави и да никад не смемо заборавити доброту и помоћ пријатеља.  Било је у нашим животима оних који су  остали до краја пријатељи, али  и оних који су се не само удаљили, него постали, из њима знаних разлога – чак,  непријатељски расположени према нама.

Кад сам почела да пишем ову књигу о пријатељима, на сугестију дугогодишњег друга из детињства Драгољуба Драгана Мартиновића, осећала сам се као почетник, јер се дуже време нисам бавила писањем. Пет романа је довољно за некога ко је писац из хобија, како умем себе да назовем. Чак и неки велики савремени писци су ми се, у овом нашем културном суноврату и општој незаинтересованости за читање, као и у често понижавајућем односу  према писцима, жалили говорећи да ће престати да пишу. Реално гледано, писање и  нема сврхе, у данашњем времену, обележеном скоро потпуним занемаривањем културних вредности,  у које спада и књижевност.

Ипак,  ослањајући се на мудрости великог Андрића, који каже да треба писати, променила сам мишљење и одлучила да напишем ову књигу – једну врсту сумирања  властитог животног и књижевног искуства, кроз књижевна пријатељства, са  понекад веома значајним личностима наше културе,  а која су  обележила мој лични и професионални живот.

Феномен пријатељства, као и многе друге, врло значајне теме, темељно је разматра о мени омиљени Јован Дучић. Он наводи сијасет примера пријатељства међу људима, као и тумачења тог појма од грчких и римских  мислилаца, па до најпознатијих европских филозофа, који су на различите начине покушавали да представе ту врсту односа међу људима. Дучић је доста труда уложио да појасни читаоцима појам пријатељства. Међутим,  Дучић, којег дубоко ценим, и као песника и филозофа и дипломату, и као Херцеговца, културног ствараоца који је проносио својим делима славу Српства и књижевности по целом свету, у једном ме је  дубоко разочарао – схватању да жене  не познају  појам пријатељства. Он пише: „Жена није велики приврженик пријатељства. Достојанство и част у нашем, мушком смислу, не постоје за жену.“

Као жена која итекако држи до части и достојанства, не бих се мењала са многим мушкарцима који се диче чашћу и достојанством. Стога, за мене је ова Дучићева констатација прилично непримерена.  Била сам многим пријатељима – ово се не односи на пријатеље о којима овде пишем –  већи пријатељ него они мени.   Дучић наставља и даље: „А пошто је жена увек и свугде у лажном положају, јер је увек подређена туђој вољи, она је огорчена и противу друштва, и ни једном ни другом није искрен пријатељ.“

Ова књига је реплика – мој одговор на ову његову, по мом уверењу, ничим утемељену мисао – предрасуду (која проистиче  једино из  његовог супер ега, који је, као што је познато, био изразито наглашен).  Слажем се да и у данашњем времену има жена тог кова, веома сличних онима које је Дучић познавао и  формирао своје ставове о жени и пријатељству, можда има, чак, и горих, али  зар нема  и мушкараца који су без части и образа.

За разлику од  Дучића, ја имам другачије мишљење о женском пријатељству, у које сам потпуно сигурна. Имам и пријатеље и пријатељице (неке од њих, нажалост, нису, из личних разлога, пристале да буду личности ове књиге, а и те како су заслужне) и сигурна сам да су ми сви они били и остали до краја искрени сапутници, и у добру, и у злу. У овој књизи причаћу о својим пријатељима, од којих су неки, на моју велику жалост, преминули. Ниједног тренутка нисам посумњала у њихове добре намере и искреност, као што ни ја ниједном нисам дошла у искушење да пређем границе пристојности, искрености и љубави према њима што би изазвало прекид односа.

Држим и до оног Фројдовог савета: Прави људи ће пре или касније открити вашу вредност. Када пронађете такве људе, држите их као кап воде на длану. Њихова присутност ће постати права авантура заједничког живљења.У овој књизи задржаћу се на правим људима и пријатељствима која су настала и опстала у току мог књижевног рада, а то је период од двадесетак година. Нисам тражила пријатеље по одређеним критеријумима, већ  смо се, да ли баш случајно, налазили. Имала сам, заиста срећу, што су ме сви ови, овде побројани  људи „припустили“ у њихову близину, како је говорио  Радослав Братић. Моји пријатељи су били добри људи, понекад  и превише добродушни, а неговали су и чували пријатељства. Били су и  остали  часни и достојанствени, истинољубиви, испуњени добротом,  поштењем, скромношћу, једноставношћу  и хуманошћу.

И сви они остају као узор како треба  часно живети, како је рекао један од њих,  Драган Мартиновић, један од мојих драгих пријатеља, предложивши ми,  да,  баш зато треба  да пишем о тим и таквим људима.И тако сам почела, са задовољством, да обликујем  портрете мојих књижевних пријатеља, онако  како сам их видела и доживела.

Међутим, на самом почетку стигле су критике.  Као и увек, од мог књижевног гуруа Драгана Мартиновића. Кад сам му послала неке од текстова који ће се наћи у овој књизи,  стигао је  имејл следеће садржине:

„Феномен пријатељства је  неисцрпна тема, и добро је што си је отворила и начела, али текст о мени  је  толико накићена хипербола да ме асоцира на ТВ слике  с почетка емисије Ово је Србија. Нисам се ни у младости одушевљавао  суперлативима и уздизањима, а поготово сада када клизим низ низбрдицу. Природна је општа тежња ка улепшавању јер је лепота суштински  покривач непријатног. Непријатност је ближа реалности и зато уверљивија, због чега, иако ретко, постоји и негативни маркетинг који изазива веће интересовање, као што је у уметности дубљи доживљај трагедије од комедије. Ова твоја књига ће свакако бити позитивистичка, лака по стилу и садржају за читање, што је освежење у времену духовне депресије. Мислим да не би било добро да претераш са идеализацијом својих пријатеља – имај на уму да не пишеш бајку.“

После овог његовог текста морала сам да  избришем неке садржаје  који су, по његовом мишљењу били  – мада по моме нису-  „исувише улепшани.“  За остале текстове о пријатељима остаје све онако како сам замислила и написала, па нека читаоци процене колико сам била благоглагољива.

Ја другачије нећу, па и да хоћу,  не могу,  јер – пишем срцем.

Томе у прилог иде и имејл који ми је, после читања прве, грубе верзије делимичног садржаја ове књиге, послала Радојка Вукчевић, моја пријатељица и једна од личности моје књиге, а који гласи:

„Драга Стојо, прочитала сам пажљиво нацрт твог веома занимљивог, узбудљивог и искреног рукописа. Биће то веома значајна књига за културну историју наше земље (Црне Горе и Србије) и изванредни допринос једном новом жанру који је све популарнији у Америци, а који није, строго узевши биографија, већ  нешто што говори о одређеним моментима  из живота неког писца у којима се мијешају документарно и фикционално, историја и политика и многе друге релације, а што америчка књижевна критика  назива life writing. Сигурна сам да ће се одабрани учесници овог полилога у коме су посматрани из мноштва перспектива, првенствено твоје, коју одликује ријетка пријатељска љубав, добронамјерност, свеобухватност, аналитичност и много тога још – осјетити почаствованим што су одабрани да се нађу у кругу оних који су, можда, допринијели твом стваралаштву. Ријеч, поглед, осмијех, загрљај, широм отворене очи, зачуђеност, радост, све је то долазило од наше стране баш на начин  на који си осјећала. Отуда, с нестрпљењем чекам завршетак овог  твог финог филигранског наративног веза –  твоје приче о настанку твојих књига, испричане кроз сусрете с твојим пријатељима.  Поносна сам што си ми пријатељица! Срећно!“

И тако, настављам по свом – писање срцем.

 

 

Стојана  Гаровић Магделинић



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Ibrahim Osmanbašić o zbirci devet bosanskohercegovačkih pisaca koji žive u Danskoj

Recenzija DEVET AUTORA, DEVET POETIKA, DEVET SVJETOVA   Kreativno literarno stvaralaštvo bosanskohercegovačkih pisaca koji žive u Danskoj ima značajno mjesto u savremenoj književnosti Bosne i Hercegovine, s obzirom na...
by Redakcija
0

 
 

Kanadska izdavačka kuća Ukiyoto objavila knjigu intervjua Ane Stjelje sa svetskim pesnicima

Издавачка кућа Ukiyoto Publishing из Канаде управо је објавила књигу српске књижевнице и новинарке Ане Стјеље под насловом „Модерн...
by Redakcija
0

 
 

Objavljen zbornik priča o Beogradu – ”Belgradijana: beogradski muzej priča”

Удружење „Алиа Мунди” за промоцију културне разноликости објавило је зборник прича под насловом „Белградијана: београдс...
by Redakcija
0

 

 

Dr Predrag Mutavdžić o ”Pretponoćnim pričama” Milije Pajkovića

НОВЕ РУКОВЕТИ МИЛИЈЕ ПАЈКОВИЋА   Милија Пајковић, „Претпоноћне приче“ (цртежи: Миленко-Мићо Пајковић). Бијело Поље: ИПГ „Пе...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Knjiga izabranih kratkih priča Dejana Bogojevića

КЊИГА ИЗАБРАНИХ КРАТКИХ ПРИЧА ДЕЈАНА БОГОЈЕВИЋА   Као последица тридесетогодишњег уметничког рада мултимедијалног умет...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange