Шта је после било
(одломак)
Једнога дана Круши и мени стигло је Мустафино писмо. На љушчици брезове коре, врхом галебовог пера умоченог у бобицу трњине његовим невештим прстима били су исцртани овакви знаци:
Стрелица која се враћа. Длан дечака. На длану цвет. И срце.
То је могло да значи:
„Стојим на Окретници“, али и „Враћам се“. „На мом длану, ево, раскрилио се мој Плави Цвет. Моје срце је срећно“.
Испод свега, одмакнуто колико за врапчији корак, ваљда као post scriptum, била је архимедова спирала и још, на крају, два упитника, од којих је други био прецртан.
Одгонетали смо Круша и ја шта би ту могло да пише.
Можда: „Где је Патак?“ Или: „Сазнао сам где је.“ Исто тако могло је да буде: „Нико не зна куда води архимедова спирала“, као и „Открио сам ту тајну“, али и „Не постављај глупа питања“.
Е, Мустафа… тако је лепо што си се јавио.
А Патак? Као да је у земљу пропао. Није га било ни под креветом, ни иза шпорета, ни међу очевим ролнама хамера… нигде. Тек нам је Гали, много година касније јавио да га је видео на Тајмс скверу, како чучи у једном излогу преко пута хотела Мериот. Оно звонце било му је ишчупано, али то му није сметало да презриво добаци Галију нешто као: „Фантазијо“, или „Занесењаку“, или „Замлато“. „Где ти је звонце?“ питао га је Гали. „Ено га“, Патак је тријумфално показао кљуном на џиновску светлећу рекламу, огромну као фудбалско игралиште, која се простирала читавом ширином Мериота. На њој је непрестано светлећи вијугала Паткова архимедова спирала и сијасет истих таквих, само малих , као заштитни знак на сваком од безброј билборда по бетонским кулама. Необичан звук натерао је Галија да узлети. Чинило се да допире одозго, сличан црквеним звонима, био је то само хук инсталација. Испуштао га је уређај уграђен у вентилациони систем на метро станици и од његових вибрација Галију су се накострешила пера. Тај чудни, пулсирајући, пригушени хук ометао је његову оријентацију, зато се винуо високо, ван његовог домашаја. Прелетео је шездесет и осми спрат хотела Мериот и застао лебдећи над Тајм сквером. Далеко под собом Гали Велеро гледао је људе како како врве као просута зрна бибера.
Кроз прозор наше спаваће собе упловило је јуто. Кад сам отворила очи, затекло ме је прострто по јоргану и јастуку, по испуцалом плафону и влажним зидовима са којих се круни малтер, по сликовницама склопљеним у витрини, по урамљеној фотографији моје Баке, која је сада гледала некуда изнад мене у загонетном ћутању. Време за школу. Док подижем са столице препуну школску торбу, још ми у слуху шуме таласи Океана.
У дворишту варљиво, зимско сунце љеска бо барицама и обмањује голе, мокре гране брескве. Ветар. Моје ципеле гледају у деда Тодосијеве како подлубљене и скореле зјапе пред вратима, а Гали Велеро још једри у висинама. Мама и тата рано су отишли, још док сам спавала. У школу ме зато испраћа титрави лик дечака Мустафе, који се тањи и чили. Разноси га ветар, хировити сапутник на јави.
Још само часак трепери Плави Цвет…
Буђење ми черупа сан, али ја, ево, сакупљам његово паперје, бар оно које није однео ветар.
Не дам те ветру, мој лепи сну.
