Vremenska odrednica „u noći“ asocijativno kod čitaoca budi tamne predstave, što zapravo ne oslikava opštu atmosferu ove zbirke. Ova refleksivna poezija iako doseže do ogromnih unutranjih dubina i izvire iz bola i patnje, odiše pozitivizmom i svetlošću.
Lirski subjekat će priznati:
„Živim kroz osmeh upregnute sreće
u konce, u niti i rite pocepane
budućnosti, neke koju neću…” („Osmeh upregnute duše)
Iako je budućnost neželjena, lirsko ja je rešeno:
„… da ne primetim sene i dah vetrova
što neosetno prave ulegnuća dok dajem
deo sebe u nameri da opstanem, uprkos svima. („Ulegnuće duše”)
Pisanje poezije kao vid samoprevladavanja i samoizražavanja nije jedini i usamljeni slučaj u istoriji knjiženosti. Gotovo po pravilu, kada je takav slučaj u pitanju, pišu se najlirskiji zapisi, ali poezija Kristine Janković više odiše misaonošču, no suvoparnim emocijama i patetikom, sa dubokom svešću da je u duši, uprkos svemu, žigosana žigom sreće (u istoimenoj pesmi):
„… I pitaju te,
o, dokle ćeš ti voleti njegovo ništa,
dok spokojno drema u semenju laži?
Duša ti je žigosana obećanjem sreće,
snevesela sada svoje ime traži.”
Ta vrsta optimizma i entuzijazma je potrebna i književnoj, kulturnoj i drugim scenama, kao i celokupnom društvu. Iz takvog stava proizilazi i poprilično zaboravljeno stanovište da je čovek sâm središte svega i da: „ako je dovoljno svestan sebe, neće živite pod najam” („Središte čoveka”).
Da li ste se ikada zapitali da li ste u potlačenom položalu i koliko ste sami doprineli tome? Da li ste svesni da stepen slobode i postavljanje sebe u centar, u najpozitivnijoj konotaciji, zavisi od nas samih?
Upravo na ove važne momente nas podseća refleksivna poezija Kristine Janković, koju je potrebno pažljivo pročitati više puta i odati autorki duboko poštovanje i zahvalnost.
Marina Đenadić
