Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Promocije

9. Decembra 2014.
 

Peko Laličić: Slovo mu kuća (o novoj stihozbirci Raše Perića)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Пеко Лаличић: СЛОВО МУ КУЋА

Раша Перић: Слово је моја кућа, Културни центар и Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци,  2014.

 

Човеку, кад су у питању он и његово дело, понекад треба пуно времена да схвати оно што је другима одмах јасно и схватљиво. Тако је и Раша Перић, тек пошто је објавио 35 књига поезије, 12 изабране поезије, 3 књиге аутобиографске поезије и 32 тематска зборника песама, схватио шта му значе реч и слово и своју спознају крунисао новом стихозбирком Слово је моја кућа, која је недавно угледала светлост дана.

Ова језгровита, вишеслојна, дубокоумна и особена књига је специфичан једанаестоделни поетски поентлес сачињен од четрдесет једног прекрасног везива које својом лепотом и свако за себе успева да омами читаоца и наметне му потребу да им се враћа, ишчитава и промишља. Да залази у поетске вирове овог оштроумног, вештог и надахнутог аутора. Да са њим открива бројне животне енигме и трага за смислом постојања. Да га нова откровења доводе до бројних спознаја и дивљења.

Зато је немогуће одмах се не запитати оно што се, у Почетници, у песми Нитна и сам аутор пита: ,,…Откуд Души живи дашак/ откуд Срцу корачница/…?” Па се одмах са њим и сагласити кад каже: ,,Обдан-обноћ ти ужарен/ поцупкујеш под Небнином/ јер је живот чудо чуда/ јер је и смрт тајна Тајне. И потом, неминовно и схватити:

,,Куд био, где би, но у Песму/ што ти зими земуница/ што ти лети летњиковац/ где два света одгонеташ/ …”.  И затим схватити и оно кад као да  одгонета себе, у улози песника, каже: ,,Буди нитна, Ковач виче/ спајај, спајај, Мајсторијо/ Зем за Небо вежи зраком/ сјај и таму вари, штепуј/. Придржавај, подупири/ да се Искон не расуче/ припомогни мало Творцу/ припомогни, па Песник си”.

Но, неминовно се на самом почетку књиге намеће утисак као да песник жури кад овако прецизира своју и улогу песника уопште:

,,Огледни се: из љубави/ на пра-Оца лик ти створен/ из жене ти клица расте/ а сенка ти пратилаца/. Јеси нитна, и то буди/ нек те гусне горња ватра/ нек те кали доња суза/ измеђ’ срца и Небеса/”.

Раша Перић, тај човек-дете, песник-сањалица, мудрац-родољубац и човекољубац, пратећи догађаје не мири се са злом које прети већ иде у сусрет добру и у песми Кућа за птице дечачки налази решење за невине и завичају верне:

,,Паклено је доба: – снајпериста циља/ у детету срце, с осмехом на лицу/ а ја, стари лирик, пењем се на липу/ да окачим кућу за зимовну птицу/. О – свемоћни Боже, натруни му око/ и скрени путању метку што убија/ и помози птици, верној завичају/ да склониште има, док Небо просија/”.                                             

Одгонетајући природу, живот и људе аутор у меко поетско ткање удева своју животну филозофију, па да би свету подарио музику и песму Орфеја смешта у градски врт и молећивим гласом овако дозива своју и душе других:

,,Изађи душо из густе ноћи! И осмехни се широко!. /Изашло је сунце и сија/ изашао је ветар и хуји/ изашла је вода и тече/ изашло је поље и цвета/ изашла је птица и пева/ изашла је црква и звони/ изашла је кућа и зове…/ Па што ти касниш/ да примиш те твоје госте/. (Гости душе човекове.

Свестан савремених трендова, Перић се не мири са њима већ из уста свог поетског јунака проговара:

,,…И видео је видео да грлати џамбаси / с билборда зову у своје ергеле/ као да само њихови тркачи за трку су/ на земном хиподрому ниском и калном/ јер Пегаза са камџијама у Небо изгнали/ да им топлотом не дрма страсне ноћи/ и Орфеј кад сазна то врати се у завичај/ као онај древни филозоф у свој врт/ (Орфеј у градском врту), па кад схвати своју немоћ врати се себи песнику и води разговор с лириком:

,,Твој сам, Лепото раја! – Госпођице, твој…/ А и како бих без травке, цвета, мириса…/ без птице оне високе, или грмуше певне/ Зар да не видим звезду, и да не чујем рој/ Из грозда зар само да сањам весели век/…. (Разговор с лириком).

Са човековим зрењем и страхоте попримају другачији лик, тим пре што неразум светом силно корача и опасно прети, па оне бивају део његове свакодневице и потреба да се и пером о њима проговори, што је и Перића довело у ситуацију да се овако огласи: ,,Букте дивљи пожари!/ Ватра небо дотакла./ Ко то поље ожари?/ Почетак ли зем – Пакла?”.

После овакве запитаности и предивног лирског ткања у коме вешто перо овог песника уз ,,врцање жишки с кремена ил са усана земника” удева липе, јеле, борове и пањеве – гробове, што су ноћу светлице и у јајету спржено птиче још не рођено, па и малу корњачу што мре у сачу сред шуме и свица коме само суза светлуца, да би се поново запитао: ,,Казна ли је Небнине?” (Пожари у Србији), што чини и у циклусу Капија која таму зауставља: ,,Зашто звецкаш кључевима?/ јеси ли кључар/ Доњег и Горњег света?/… и као молећиво наговара ,,усуд” да свима врати кључеве, и саветује: ,,А ти – иди у свој врт/ и отварај цветове:/ бери мед/ буди бар једном пчела,/ буди/ бар једном Божији створ!”/ (Кључар). Јер, наставља Перић: ,,Ако си ми Господе, саздао кућу/ на сред друма – / па причувај је мало/… /И ја ћу те, Господе,/ са доњег Темеља до горњег Слемена/ славити светим Словом/.

Свестан свеукупне пролазности или што у нади налази бег од недаћа а снагу у духовности и традицији свога народа, Перић ,,тек кад му Хиландар даде конак те говори с Богом и у њега уђе светлост-Монах и на сто уз Слово јабуку принесе, Душа му се Духом узнесе…” отвара своју лирску ризницу и да би открио део националног блага снажно пева о Косовској Симониди, Коњевићевим купачицама, Цркви Миће Данојлића, Јабуци Слободана Ракитића и Посмртницу Бранку Миљковићу, а иако узгредно, ипак неизбежно усмерава пажњу на своју Верицу као једно од његових јаких поетских врела: ,,С харфе, с Горње харфе, слушасмо арију! Ону вечно живу са божанских страна/ и тад Зрака сјајну с младих ти очију/ а и с мога лица – ко са океана/”.  А он не би био то што јесте када не би лирско-епске и елементе народног фолклора уткао и у ово поетско ткање и када се у њему не би нашле фрула, труба и гајде, када ту не би био и циклус Златиборска бројаница и у њему обиље лепоте:

,,Златна пчела на златноме бору/ бели лептир на белом јасмину/ плава жена с плавом перуником/ и ти Боже над том живом сликом/” (Златиборско лето), и када све то не би допунио Бокор у коме су се нашли отац Витомир (,,Отац виноградац/ у цркви са гроздом/ ком у сваком зрну/ Небесника лице/ … ”), мајка Олга (,,Ти – са шеснаест Матера/ а Чедо – првотно слово/ Твој бокор живот потера/ низ поље рођенцу ново/…” и брат Драгослав (,,На шакама пчеле…/ на грудима липа…/ Трмка – жива црква/ из искона дирна/…”).

Изнова изазван и мотивисан али и забринут, посебно у циклусу Суза свемира, Перић вешто бираним и брушеним речима и снажним метафорама ствара необичне, упечатљиве, неретко наративне и пој-слике које као да звуковним ехом проносе његова промишљања темељена на светосављу и бризи за свој род, човека и човеченство:

,,Чују се адски хорови/ демона поклич и пев/ склон’те се дечји зборови/ почиње бука и сев/…” (Суза свемира) или у песми Дочек апокалипсе: ,,Апокалипса! – Када ће?/ Немештене су камере/. Наредба земног Челника:/ снимите Судца намере/”. А онда: ,,Мину нас апокалипса,/ ал подмлади се тајна и страх:/ да ли ћемо у таласе Стикса/ ил само у жар и у прах?” (Тајна и страх).

,,Отвори се свете да изађе зло -/ страшна му је чељуст и алав му зјап/. Ено дете плаче, ено бубри суза/ ено Песник моли шта би друго он?/. … ,,Отвори се свете – одасвуд је пламен/ ено гори гора, ено гори вода…/ већ безгласне птице падају по пољу/ и већ медне пчеле испод липа мру/ страшан је то грех/. Отвори се свете да изађе зло/. (Алав зјап).

Ово је још једна од књига које поезију Раше Перића чине особеном, емотивном, дубоко мисаоном  и препознатљивом. Која изнова потврђује његов раскошни таленат и неспорно га, уз друге већ објављене књиге, сврстава међ’ великане српског песништва. Отуда и његово убеђење да му је слово кућа. Зато и потреба да то убеђење прихвати свако ко познаје стваралачки опус овог вештог поетског прегаоца, који Завршницом веома јасно и гласно крунише своје убеђење:

Слово је моја кућа

из које Глас ме греје

а Реч ми зов Сванућа

да врт Азбука сеје

 

И та Сетва жива

ако се небесно роси

Век се Свевек слива

а душа Зрак узноси

 

Раша Перић, песник-мислилац и овом књигом потврђује да је одавно пронашао себе и да му је слово истинска кућа, јер је своју писану реч дубоко утемељио у српску књижевну баштину.

Раша Перић, Слово је моја кућа



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Draško Došljak: Nova proza Milije Pajkovića

Prikaz PROZA MILIJE PAJKOVIĆA   (Milija Pajković: „Varoš bez mane“, IGP „Pegaz“, Bijelo Polje, 2017, 252 str.)   Pred čitaocima je nova knjiga Milije Milanovog Pajkovića nakon prethodno objavljenog rukopisa ...
by Redakcija
 

 
 

Nova zbirka pjesama Zorana Hercigonje ”Bezimene pukotine”

Pročitajte novoizašlu tiskanu zbirku pjesama BEZIMENE PUKOTINE Zorana Hercigonje koja je dostupna i u elektroničkom obliku. Naslov: BEZIMENE PUKOTINE  nakladnik: TIVA Tiskara Varaždin za nakladnika: Saša Kušter graf. ...
by Redakcija
 

 
 

Dragan Stodić: Monografija o glumici Živki Matić

VRSNI MAJSTOR EPIZODE   U okviru pozorišne manifestacije “Živkini dani” u Požarevcu je održana promocija monografije ”Živka” u izdanju lokalnog Centra za kulturu koju je priredio Dragi Ivić, u saradnj...
by Redakcija
 

 

 

Filip Došljak: ”Glasnik Bihora”

Stučno-naučni časopis „Glasnik Bihora“ i u drugom broju  sakuplja radove na istorijske, geografske i kulturne teme i šalje ih čitaocima, kao što Popča sakuplja Tucanjsku, Vrbičku, Dobrodolsku, rijeku Radmančicu i ...
by Redakcija
 

 
 

Nova knjiga za djecu Marine Mijakovske

„Новогодишни детски песни“ (2017) е најновата книга на писателката Марина Мијаковска. Тоа е прватa книга на Мијаковска намене...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona