Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Promocije

28. Avgusta 2013.
 

Prva priča iz nove knjige Vladimira Bulatovića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Predgovor i prva priča iz nove knjige ”DUHOVI SATIRE” Vladimira Bulatovića

 

BUČIJEV SVET IZMEĐU

 

„Duhovi satire“ su, po redu pojavljivanja, druga knjiga mladog beogradskog  pripovedača  Vladimira Bulatovića. O važnosti druge knjige nije potrebno previše govoriti. Druga knjiga, naročito kada je reč o ovakvom, pretežno satiričnom viđenju sveta i sebe u njemu, nije ništa drugo do istrajavanje u literarnoj subverziji.

Čini se da na našoj humorističkoj i satiričkoj sceni odavno nije bilo svežijeg glasa, jer u njoj, na žalost, preovlađuje diskurs aforističkog podteksta u satiričnoj priči. Koliko se time odmaže razvoju kratke satirične priče, kao čehovljevskog nespornog znamena, vidljivo je upravo i po tome što se retko koji mlad i poletan autor danas okreće satiri.

Vladimir Bulatović jeste to dragoceno, novo seme za književno validnu kratku pripovetku. U njegovim tekstovima je prisutna ona laka, mladalačka nadmoć nad pojavnim stvarima, onaj vedri nezlobivi sarkazam i ironija koja predmet realnosti čini nama bliskim, ponovno prepoznatljivim, iako košmarno bolnim.

Njegove proze izmiču očekivanom tumačenju sveta jer je recepcija aktivnog subjekta u njima zasnovana na višeznačnoj paradoksno obojenoj fantazmagoriji.

Služeći se često hiperbolom u svojim pričama ovaj mladi autor kao da sve vreme poručuje da naš svet ne samo da nije najbolji od najboljih, nego, iako sazdan od pohlepe i pretvornosti, na žalost nije čak ni najgori.

Najgore tek dolazi, ako nastavimo ovako!

U jednoj od najboljih kratkih priča ove zbirke, u KAMENOLOMU taj vapaj upozorenja lebdi iznad beskonačne trake našeg nerazumevanja i ravnodušnosti – kao krik nove Gernike sveta.

Ali, pogrešno bi bilo pomisliti da je naš pisac sklon uopštavanju pojedinačnih malih životnih fenomena. Vladimir Bulatović je u svojim pričama uvek vrlo ličan i ne libi se nezahvalne uloge glavnog junaka u kakvoj  nepodopštini, manje ili više tragikomičnoj. On se predaje svojim osećanjima gneva, razočarenja, propasti nadanja, znajući da je sve to bolje, plemenitije i učinkovitije od prepuštanja ovoj našoj društvenoj kolotečini u kojoj vladaju bedni supstrati uma i duše.

Svet Bulatovićevih junaka je uvek grbav, soptav, slabovid, drogiran, smradno nemoralan kao što je, čini se, i nad ovom našom malom domovinom stalna, neuklonjena  provincijska sramota, greha i lutalačko beznađe. Zbog toga se junaci Bulatovićevih pripovesti često okreću životinjama, rizikujući da budu od okoline zarovašeni kao sakalude i vilenjaci. Ali, tom kontrastnom genezom u likovima, Bulatović nam ukazuje na potrebu da budemo čistija i čestitija bića a ne licemeri bez stida i srama.

Ako je zadatak svake ozbiljne satire da demaskira lažne svetinje i prljave protokole koji ih prate, onda se može reći da je Vladimir Bulatović na dobrom tragu.

Opor i, na momente, vedro, skoro poetski raskalašan kritičar i opservator, čini se da je Bulatović više naučio od Crnčevića nego od svog prezimenjaka Viba.

 

Milan Todorov,

u Petrovaradinu 2013.

 

JEZA OD SAME POMISLI NA TO…

 

Jednog zimskog poslepodneva sedeo sam za stolom u svojoj dnevnoj sobi. Bledunjava sunčeva svetlost koja je kroz prozor obasjavala moje garderobom natrontano telo imala je dvostruku ulogu: osvetljavala mi je papir po kome sam pisao i grejala ledenu unutrašnjost našeg stana. Radijatore sam prodao još pred početak prošle grejne sezone, dok struje nemamo već par godina unazad.

Cupkajući nogama, utopljenih sa nekoliko vunenih čarapa, i huktajući povremeno u promrzle i od hladnoće pomodrele prste na svojim rukama, pisao sam roman. Još jedno moje kapitalno delo za generacije koje odlaze. Udubljen u svoje genijalne misli nisam primetio da mi se iza mojih leđa povezanih sa par vunenih šalova, prišunjalo rođeno dete. Devojčica, natrontana i utopljena poput malih Eskima, stade me vući rukom za džemper.

– Tata! Moram nešto da te pitam!

– Tata je zauzet, piše.

– Srela sam na ulici jednog izdavača. Ponudio mi je da izdam knjigu.

– Dobro, dobro, evo čim završim petnaestu glavu pričaćemo o izdavaču… Izdavač! – digao sam pogled sa lista papira i izbečio se na ćerku. – Kakav bre izdavač?! – zaprepašteno sam uzviknuo.

– Prosed muškarac, malo stariji od tebe. Bio je veoma ljubazan. Rekao mi je da će mi izdati knjigu po vrlo povoljnoj ceni. Dao mi je i bombonu. – kazala mi je moja dvanaestogodišnja ćerka, trepćući okicama koje su se sjajile ispod njene krznene kapuljače.

– Pobogu dete! Jesam li ti kazao hiljadu puta da ne razgovaraš sa nepoznatim izdavačima na ulici i da ne primaš od njih bombone! – kazao sam ćerki ljutito preteći joj kažiprstom koji mi se uzgred potpuno ukočio od hladnoće.

Ona obori svoju glavicu, pa gledajući u prazan pod reče plačnim glasom:

– Nije tata on nepoznat, kaže da je izdao nekoliko hiljada naslova prošlog meseca…

– Dobro de, nemoj plakati… – ne bih li je utešio nežno sam je potapšao rukom po od hladnoće otvrdloj kapuljači.

Iz druge sobe pojavila se moja žena, takođe pisac. Ona ne voli poput mene da piše u dnevnoj sobi. Pogotovo ne onda kada je samnom u istoj prostoriji, jer kaže da joj idu na živce moje huktanje i šmrktanje. Zbog toga ne može da se skoncentriše na pisanje svoje, kako kaže, „isceliteljske poezije“. I ona je natrontana odećom i utopljena, ali za razliku od naše devojčice ona podseća na eskimsku ženu.

– Zašto dete plače? – upitala je.

– Kaže da je na ulici srela nekog izdavača koji joj je ponudio da izda knjigu! – odgovorio sam joj.

– I, šta ćeš učiniti po tom pitanju? – upitala me je žena napućivši svoja lepa usta i načmorivši tanke obrve.

– Ne znam. Sve što smo imali vredno u stanu ja sam prodao. Znaš i sama da još nismo otplatili sve dugove a čeka nas do kraja godine i izdavanje mog najnovijeg romana i tvoje najnovije tri zbirke pesama! A nije mi ni jasno otkad su deca to počela da izdaju knjige?

– Tata, svi moji drugari u školi su već izdali po jednu knjigu. Samo ja nisam. Nemam šta da čitam za lektiru. Nastavnica iz srpskog jezika mi je rekla da podhitno moram da nađem sebi izdavača inače ću ostati neocenjena! – odgovorila mi je pokunjeno ćerka.

– Pobogu, pa što ne odneseš u školu neku moju knjigu? Eto ti kvalitetne lektire! Što bi ti morala da pišeš kada tvoj tata piše! – kazao sam ushićeno.

– Da li ti to namerno izostavljaš moje književno ime ili je to samo jedan običan lapsus jednog osrednjeg pisca čije romane samo on čita i niko više? – ironično me je upitala moja žena.

– Draga! – ustao sam i raširenih ruku krenuo prema njoj – Pa zar zaista misliš da sam namerno izostavio tvoje prelepo ime? Ja kada bih pravio antologiju srpske lirike samo bih tvoje pesme stavio u nju, da svi ostali pesnici puknu od zavisti! A što se tiče čitanja mojih romana, ti dobro znaš da nemam para da plaćam još i lektora. – kazao sam joj pokušavši da je zagrlim.

Žena mi se izmače pa reče:

– Nemoj da si stipsa, već otiđi kod tog izdavača i dogovori se sa njime. Neću da ćerka „kraljice“ srpske lirike nema izdatu knjigu! Zašto da ostala deca tih mediokriteta i žalosno loših pisaca imaju izdate knjige, a naše čedo da ne dobije priliku da, sigurna sam u to, prevaziđe i daleko nadmaši i samog Andrića, koji je, uzgred rečeno, po meni potpuno deplasiran.

Pošto je to kazala „kraljica“ je napravila elegantnu piruetu i otišla nazad u svoju sobu da piše, ostavivši me samog sa ćerkom koja me je gledala tužnim pogledom poput foke.

Seo sam na stolicu i kazao joj da mi sedne u krilo.

– Tata ti obećava da će otići kod tog izdavača. Ali, obećaj i ti svome tati jednu stvar: Da nećeš pisati poeziju već ćeš pisati prozu kao i tvoj otac! Sve bih mogao da podnesem, ali još jedan poeta u kući bi za mene već bilo previše!

– Obećavam ti tata! – odgovorila mi je ćerka, poljubila me u obraz, skočila mi sa kolena i radosno otrčala da se igra.

Za sobom mi je ostavila omot od bombone koju je dobila od izdavača. Na omotu je bio upisan broj telefona za zakazivanje sastanka sa direktorom izdavačke kuće.

Otišao sam kod komšije da ga zamolim za jedan poziv, pošto sam telefon prodao još u vreme dok sam izdavao svoju, čini mi se, trideset i petu knjigu po redu. Javila mi se sekretarica i kazala mi da mogu još istog dana da dođem i da će me direktor izdavačke kuće sa zadovoljstvom primiti.

Izašao sam na pustu ulicu i konačno se malo utoplio. Napolju se polako smrkavalo, ali je bilo par stepeni više nego u stanu. Sa sobom sam za svaki slučaj poneo i nekoliko svojih knjiga, ako bude bilo prilike da ih nekome poklonim.

Razmišljajući kako ću da razrešim veliku dilemu glavnog junaka svog budućeg romana, koji pokušava da da odgovor na velika pitanja srpske istorije i srpskih stradanja, nisam odmah primetio jednu zanimljivost. Naime, fasade zgrada, bandere, saobraćajni znakovi, kontejneri, klupe i dečija metalna raketa, bili su oblepljeni mnogobrojnim promotivnim plakatima. „Pisac taj i taj, izdaje tu i tu knjigu, dođite obavezno na promciju tog i tog dana, u to i to vreme…“ Mislim da sam do autobuskog stajališta, do kojeg mi treba oko jedanaest minuta hoda, izbrojao pedesetak različitih imena pisaca i njihovih najnovijih knjiga. Ali, ni za jednog nisam nikada čuo. Na samom stajalištu ipak prepoznah jedno ozbiljno lice i naslov knjige „Srbi, počujte šta vam imam kazati!“ Bio je to plakat za moj poslednji roman, štampan od para koje sam zaradio tako što sam prodao radijatore, kako sam već kazao, i parket iz svog stana, što sad prvi put pominjem.

Prevezao sam se autobusom dve stanice. Taman toliko da pročitam trećinu pogovora iz jedne svoje zbirke pripovedaka.

Zgradu izdavačke kuće sam jedva pronašao. Na nekom kontejneru za smeće, montirali su ogromnu neonsku reklamu sa nazivom izdavačke kuće. Pošto sam zavirio u kontejner i uverio se da u njemu nema ničeg zanimljivog, ušao sam u zgradu preko puta da pitam znaju li gde je izdavačka kuća. Prvo na šta sam naleteo bio je ogroman, kristalni hol, ispunjen gomilom ljudi koji su stajali u gusto zbijenim redovima ispred desetak šaltera. Svi od reda držali su knjige u svojim rukama i čitali. „Bogami, izgleda da sam na pravom mestu!“, pomislio sam. Zatim sam prišao jednoj dami u redu i ljubazno je upitao šta čekaju svi ti silni ljudi. Ona mi je odgovorila da se na šalterima predaju potrebna dokumenta za izdavanje knjige. Iz šuštave kese izvadila je vizit kartu i dala mi je. Objasnila mi je da je na njoj upisan link njenog književnog sajta. Zatim mi se pohvalila sa knjigom koju je dražala u svojim srebrnim prstenjem načičkanim rukama kazavši mi:

– Pipnite korice, hajde pipnite, da osetite kako su tvrde!

Obećao sam joj da ću posetiti njen sajt, prećutavši da sam pored televizora i mini linije, još pre dve godine prodao kompijuter da bih platio izdavanje ženinog najtiražnijeg romana „Uspaljenica sa Dorćola“. Dao sam joj na poklon jedan svoj roman, na šta se ona kiselo nasmešila i kazala:

– Uopšte mi ne ličite na pisca. Lice vam je nekako prozračno, poput jutarnjeg šlajma! Ah, to sam tako poetski i metaforično kazala! – uzviknula je razdragano poput nekog deteta i zatim izvadila blokče i olovku iz kese i pribeležila tu svoju misao.

Prošetao sam se holom, ne bih li prepoznao slučajno nekog od gomile svojih kolega. Dok sam zagledao njihova, meni potpuno nepoznata, ali samozadovoljna lica, zaronjena u knjige pred sobom, primetio sam kod velike većine da veoma liče upravo na lica sa korica knjiga koje su čitali. Svi su čitali svoje knjige. Povremeno bi se neko od njih okrenuo ka kolegi do sebe i uzviknuo: „Slušaj samo ovo da ti pročitam, kako sam dobro sročio!“, i potom bi pročitao par pasusa iz svoje knjige, na način vrlo blizak detetu koje tek počinje da uči da čita.

Razmišljajući kako ću u povratku pokušati nekome da poklonim knjige koje sam poneo sa sobom, uputio sam se ka kancelariji direktora izdavačke kuće.

Pokucao sam na vrata i ušao. U prostranoj, dobro ugrejanoj i osvetljenoj sobi, sedeći za stolom sa računarom, telefonom, faksom, fotokopir mašinom, laserskim štampačem i svime onime što sam i ja nekada imao, dok nisam postao pisac, dočekala me je direktorova sekretarica sa kojom sam bio razgovarao preko komšijinog telefona. Bila je veoma mlada i izuzetno zgodna.

– Direktor vas čeka! – ustala je sa svoje stolice, nežno me uhvatila za ruku i uvela u kancelariju njenog direktora.

Direktor izdavačke kuće delovao je kao pravi gospodin. Bio je obučen u crno, štraftasto odelo, sa braon maramom našušurenom pod vratom i obuven u lakovane, bele cipele. Zaista je bio prosed, kao što mi je kazala ćerka, ali bio je i upadljivo zrikav, što je verovatno namerno izostavila. Nije izvlačio šlajm iz nosa, nije ridao i mljackao, i što posebno cenim kod ljudi nije imao stresni zadah iz svojih usta. Čvrsto mi je svojom šapom stegao ruku, ne puštajući je za sve vreme svoje tople dobrodošlice:

– Hm. Dobro mi došli!

Stežući me čvrsto za ruku i vukući me poput pijačnog džaka, proveo me je kroz svoju prostranu i ukusno opremljenu kancelariju. Pokazao mi je trofejne losove rogove, koji su štrčali iz zida iznad njegovog kancelarijskog stola pretrpanog svakojakim kovertama sa molbama pisaca. Pokazao mi je i rasporeno krzno belog medveda koje nikako nije služilo kao otirač za cipele (mada je krzno bilo ponegde izbrljano i blatom sa cipela), kao i muzičku kutiju načičkanu beličastim školjkama koje su imale majušne prilepljene oči. Ipak najponosniji mi je izgledao kada me je dovukao do „oltara“ na kom je stajala izložena diploma na kojoj je pisalo: „Specijalna nagrada najboljem lovcu – izdavaču“. Ispred uramljene diplome, pored dve sveće, stajala je i mala kasica u obliku jarca u ratobornoj pozi, u koju sam, slobodnom rukom, ubacio otkucanu kartu za prevoz pošto nisam imao „siće“ kod sebe.

– Vi baš volite životinje. Ko voli životinje taj mora da voli i ljude… – procedio sam kroz zube, osećajući da mi je ruka pod njegovom šapom potpuno utrnula.

Pustio mi je konačno ruku i potom nemarno domalim prstom pročačkao svoj nos.

– Hm. Vi ste mi poznati odnekud? Šta pišete i koliko ste knjiga, hm, do sada izdali? – kazao mi je gledajući me svojim zrikavim očima.

– Pišem romane i pripovetke. Izdao sam do sada preko pedeset istorijskih romana i dvadeset zbirki ratnih pripovedaka! Spremam upravo najnoviji roman, budući hit!

– Hm. A vaša supruga?

– Ona je izdala do sada petnaest romana i osamdeset zbirki pesama. Upravo sređuje svoje tri buduće zbirke „isceliteljske“ poezije.

– Hm. Malo je to. Ali, ne brinite. Ja ću vam pomoći da zajedno, hm, dođete do svoje hiljadite knjige!

Zatim je u kancelariju ušla sekretarica noseći u rukama emajlirani poslužavnik sa jednom čašom viskija. Pružila je poslužavnik ka direktoru koji je uzeo čašu, kazao „Hm. Živeli!“, i potom eksirao alkohol iz nje i još dodao: „Pa neka nam je sa, hm, srećom! Za naš novi istorijski roman i naše, hm, tri zbirke „isceliteljskih“ pesama!“

Vratio sam se u svoj hladni stan gde me je još sa vrata čekala moja slatka, ubundana ćerka.

– Tata, jesi li ugovorio izdavanje moje knjige?

– Valjda jesam.

– I, jesam li sada postala profesionalni pisac?

– Valjda jesi.

– Ti si najbolji tata na svetu! – kazala je i otrčala.

Ostavši sam u hodniku stajao sam neko vreme i razmišljao. Zamišljao sam kako će verovatno u skoroj budućnosti doći dana kada pisci u Srbiji neće postajati pisci za života, već će to postajati pre nego što se budu rodili. Tako će konačno potpuno nestati jedna već sada potpuno nepotrebna vrsta Srba – čitaoci tuđih knjiga. Mada, to nije ni malo optimistička misao, jer ako svi budemo pisci onda bi to značilo da bi izumrela i trenutno najgospodstvenija vrsta ljudi u Srbiji – izdavači. A onda ne bi bilo nikog da nam štampa knjige koje smo napisali ili ćemo tek napisati. Auh, naježih se od same pomisli na to…

 

Vladimir Bulatović

Vladimir Bulatović

Vladimir Bulatović rođen je u Beogradu 1979. godine. Diplomirao je solo pevanje na Akademiji lepih umetnosti. Objavio je knjigu priča Izmišljeno ali istinito (2010). Više puta je nagrađivan u Srbiji i regionu za kratku priču. Jedan je od urednika Internet časopisa za kulturu i društvena pitanja Afirmator. Živi i radi u Beogradu.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

ZELENA PLANETA: Pravilno odlaganje otpada

Poštovani slušaoci radija Slobodna Crna Gora dobar dan i dobrodošli u šestu emisiju ‘’ZELENA PLANETA’’ o životnoj sredini koje su dio projektnih aktivnosti šestomjesečnog projekta ”Vratimo se prirodi – za zel...
by Redakcija
0

 
 

Treća zbirka poezije Tamare Senić ”Mozaik”

ПЕРИВОЈЕ ПОПОВИЋ СТИХОВИ, НОТЕ И ЦРТЕЖИ (Тамара Сенић: „МОЗАИК“, пјеснички, музички и ликовни свјетлоказ in vivo)   „Koлутају ...
by Redakcija
0

 
 

Muslimanski učenjaci se po prvi put složili oko jednog pitanja

Po prvi put u povijesti muslimana povodom jedne fetve nećemo sa tugom konstatovati da se ”ulema razišla”, jer su se muslimanski učenjaci iz cijelog svijeta konačno složili oko jednog pitanja. Ovakav jasan stav ...
by Redakcija
0

 

 

Vlado Jović: Odgoj i higijena ruku obitelji Kulenović

Vlado Jović   ODGOJ I HIGIJENA RUKU OBITELJI KULENOVIĆ   Ademir Kulenović zvani Žmirke nemalo se iznenadio kada je od oca dobio šamarčinu zbog koje ne samo da mu se zamračilo pred očima, već je vidio i sve zv...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Božidar Proročić: ”Gazija” – zaboravljeni film jednog vremena

Rijetko ćete kada čuti u bosanskom jeziku izraz ,,Gazija” jer sve ono što je lijepo polako nestaje. Pronaći će te ga u starim zaboravljenim knjigama, spisima, arhivima. Gazija je turcizam koji je nastao od od arapske rij...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona