Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

22. Juna 2018.
 

Aljes Karljukevič: Tuđi san

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Aljes Karljukevič (Aleksandar Nikolajevič Karljukevič) je rođen 6. januara 1964. godine u selu Zatitova Sloboda u Puhovickom reonu Minske oblasti (Republika Belorusija). Po profesiji je ratni novinar. Služio je u redakcijama ratnih novina. Posle vojne službe 1995. godine bio je korespondent, urednik više rubrika republičkih novina, glavni urednik novina „Crvena smena“, „Književnost i umetnost“, „Zvezda“, a potom i direktor izdavačkih kuća „Književnost i umetnost“ i „Zvezda“. Od septembra 2017. godine je na poziciji ministra informacija Republike Belorusije. Od 1998. godine je član Saveza književnika Belorusije. Takođe je član saveza književnika u Tadžikistanu, Azerbejdžanu i Jermeniji.

Svoja dela objavljuje od 1976. godine. Prvi članak „Podvizi mojih zemljaka“ je objavljen u časopisu „Bjarozka“. Prva knjiga „Povratak u… Belorusiju“ izašla je na svetlost dana 1994. godine. Karljukevič se zanima lokalnom književnošću i istorijom, umetničkim prevodom, piše priče i bajke za decu. Autor je više od 70 knjiga, izdatih u Belorusiji, Rusiji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Jermeniji, Azerbejdžanu, Crnoj Gori, Litvaniji i Ukrajini. Izučava belorusko – turkmenske, belorusko – tadžikistanske i belorusko – kazahstanske književne veze, kojima je posvetio i posebne knjige. O prisutnosti beloruske književnosti u Kini, Poljskoj, Pakistanu, Velikoj Britaniji i drugim zemljama sveta pisao je u knjigama „Bratstvo“, „Svetlost prijateljstva“ i drugim izdanjima.

Za književni rad nagrađen je Nagradom časopisa „Mladost“ za najbolju knjigu godine (1994), Republičkom književnom nagradom „Zlatni Kupidon“ (2009), Nagradom Predsednika Republike Belorusije „Za duhovno uzdizanje“ (2007), Književnom nagradom Valentina Pikulja (Ruska federacija, 2011), Minskom oblasnom književnom nagradom Pavljuka Trusa (2007, 2014), Nagradom Prijateljstva Nezavisnih Država „Zvezda Prijateljstva“ (2014).

 

 

 

Jedna priča Aljesa Karljukeviča

 

Tuđi san

 

Između Dime i Nataške razlika je 7 godina. Sestra je već pošla u školu, kada se u porodici rodio mlađi brat. I do njegovog rođenja, i posle, kada su mama i tata doneli kući malu torbu sa malim čovečuljkom, devojčica je uvek bila kod kod kuće pouzdana podrška – i za mamu, i za baku. Ona je jednako marljivo prala pod, odgovorno zalivala cveće, išla u prodavnicu da kupi proizvode. I ne žaleći vreme, pospremala je po kući. A kada nije znala, čime da se zanima, dosađivala je baki ili mami pitanjima, šta još da radi. Takvog marljivosti jednostavno nisu mogli da se naraduju.

Mama i tata se nikada nisu bojali da ostave same brata i sestru. Znali su, da Nataška ume da se nosi sa svakom situacijom. I kako je rastao dečak, sve češće se obraćao sestri za savet. Pričao joj je, šta se dešava u školi. Sa kime se i zašto posvađao u dvorištu. I, ako ga je, iznenada, neko uvredio – prva je o tome saznavala Nataška. Ponekad roditeljima brat i sestra ništa iz Diminog života nisu govorili. A i zašto bi, kada su oni mogli da se nose sa svim preprekama?

A uz to, Dima je bio veoma ponosan na svoju sestru. Kako je vreme odmicalo – još više. I bilo je čime ponositi se. Kada je Dmitrij pošao u treći razred, sestra je već pošla na Pedagoški fakultet, o kojem je dugo maštala. Svi u porodici su govorili o tome, da će Nataška doći u nekadašnju osnovnu školu da radi kao učiteljica u nižim razredima. Toj mogućnosti se naročito obradovao Dima. Nadao se, da će oni ponovo zajedno ići u školu.

Brat i sestra su imali jednu zaista veliku tajnu. Roditelji su skoro na silu poslali Dimu u muzičku školu. Možda ne baš na silu. Ali u to su uložili ogromnu upornost. Tačnije, dali su ga u besplatni kutak, u kojem su učili da sviraju na maloj harmonici dugmetari. Kutak je radio pri muzičkoj akademiji i njima je rukovodio tatin zemljak Vjačeslav Sigizmudovič. Taj kutak je pet godina pohađala i starija sestra. Razlozi insistiranja roditelja su bili ovakvi. Nekada je tata u mladosti imao takav san – da nauči da svira dugmetaru. U selu je harmonikaš bio najvažniji čovek među mladima. Ali u to vreme, u velikoj roditeljskoj porodici, za to nije bilo mogućnosti. Potrebne su bile snage i vreme za druge stvari. Da bi se prehranili, držali su veliko imanje. A još i kriza. Odrasli mladić je imao i ruke i prste tako velike, da je na dugmetari pritiskao po dva dugmeta odjednom. Tako nikako ne možeš doći do onoga što želiš. Druga stvar je klavirna harmonika. Tako je i klavijatura pristupačnija, kao kod klavira. A još samo u selu možeš naći malu dugmetaru. I nećeš pronaći učitelja, koji može dečaka učiti da svira na toj harmonici. Druga stvar je u gradu, gde sada živi cela porodica, gde postoji muzička škola. I mamina mama, Nataškina i Dimina baka, živi tu, u gradu.

Tako su roditelji i Natašku poslali da uči za harmonikašicu. Pet godina je devojčica marljivo gubila vreme. Nije imala veliku želju da postane muzičar, ali nije htela ni roditelje da zavlači. U školi je Nataška imala petice. I na muzičkim predavanjima, časova sviranja na harmonici, devojčica se postavljala ozbiljno. A kada se završila muzička škola, na završni koncert su pozvali roditelje. Nataška nije sasvim razumela, kome su bili upućeni bezgranični aplauzi slušalaca, ali sigurno je videla, kako je sijalo tatino lice.

Dima je išao na lekcije iz muzike sa manje volje. Čak je pokušavao malo i da se suprotstavlja – rekao je i to, da se u školi u isto vreme održavaju lekcije u okviru sekcije boksa. I nastavnik fizičkog vaspitanja je Dimu (jednog od malog broja sposobnih dečaka) uporno savetovao da se upiše u sekciju. Potkrepio je savete time, da dečak ima dobre mogućnosti da ostvari velike rezultate. Mama nije htela ni da čuje sina. A otac je počeo prijatno da provlači: “Dimka, ja sam mnogo želeo da sviram harmoniku. Nisam mogao. Evo, pogledaj, kako dobro svira Nataška. I ti ćeš sigurno naučiti tako.”

Nije bilo lako odupreti se. I Dima je pošao na muzičke lekcije. Istina, ubrzo je shvatio da ništa ne može da postigne. Prvo se požalio sestri. Nataša mu je posavetovala da izabere to, što mu više leži na duši. A kod kuće ni sestra ni brat nisu ništa govorili. I dok je prvih meseci Dima još povremeno virio u muzički kutak, od januara je skroz zaboravio put do tamo.

Najteže mu je bilo da povremeno objasni, zašto mu se na licu pojavljuju modrice. Razlozi za razmišljanje su bili različiti – te se okliznuo na brdu, te je udario u prečku. Kada Dimka nije znao, šta i kako da objasni roditeljima, žurio je da se prvo vidi sa Natašom i posavetuje, šta da kaže ovoga puta. A uspesi u boksu su dolazili jedan za drugim. Još do novogodišnjih praznika, Dima je zauzeo prvo mesto na školskoj sportijadi u kategoriji za svoj uzrast. Dva puta je solidno nastupao na gradskim takmičenjima. On i Nataša su čak nekoliko puta govorili o tome, da bi trebalo da kažu roditeljima istinu. Ali sve su razmišljali o tome, kakav razlog za razgovor bi bilo najbolje da osmisle.

I ništa nisu uspevali da smisle. Jednom se tata sreo u prodavnici sa Vjačeslavom Sigizmundovičem – svojim zemljakom i pedagogom iz muzičke škole. Razgovarali su o svemu tome, o zemljacima, jedan drugom žalostivno označivši, da zbog žurbe grada dugo nisu bili u rodnom selu. A na kraju se tata raspitivao kod Vjačeslava Sigizmundoviča o sinovljevom uspehu u muzici. A kao odgovor je čuo:

– Mi smo ga već proletos ispisali. Izvini, što te nisam pozvao. Tvoja kćerka je dolazila i rekla, da vi sve znate i da dečak više neće dolaziti…

Veče kod kuće uopšte nije bilo toplo. Tata je nekoliko puta grdio Dmitrija, što je roditelje obmanuo. O uspehu u boksu, niko nije hteo ni da čuje. Jedino je Nataška bila na bratovoj strani.

– Pa, vi razumete, – objašnjavala je buduća učiteljica svojim roditeljima, – da muzika nije njegova oblast interesovanja. Harmonika mu jednostavno ne leži na duši. A u ostalim stvarima je Dima uporan i zaista je uspešan.

– Nataška, to je tako lepo – svirati neki muzički instrument. Ja sam ceo život želeo da budem harmonikaš. Ali nisam mogao, nažalost, – insistirao je i dalje otac.

– A kada je taj san tuđi? Ni ja, priznajem, nisam ljubitelj muzike. Imala sam drugačiji san. Htela sam da učim da šijem, da budem modna kreatorka. Sada zavidim tim drugaricama, koje su to od detinjstva učile…

Takvo Nataškino priznanje, Dima nije očekivao. U sobi je dugo vladala tišina. Možda je svako u tom trenutku razmišljao o profesiji svojih snova?..

 

 

Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: Zbilja, kako nam se zove zajednički jezik?

Refik BULIĆ     ZBILJA, KAKO NAM SE ZOVE ZAJEDNIČKI JEZIK?[1]     Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju su osmislila i promovirala neka udruženja građana iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine na...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona