2070. godina je odavno prošla.
Utoplio si se iako je sunčano vreme, proleće je skoro pri kraju.
Krećeš se sporo, pomoću štapa, vidno pogrbljen, sa borama koje svedoče koliko je decenija života iza tebe.
Lopta te je blago uzdrmala. Dečak koji je šutirao vidno je iznerviran na tebe. Nešto ljutito mumla, ne čuješ ga šta govori, jer te je sluh odavno izneverio. Protivnička ekipa je srećna, jer nisu primili gol.
Obe ekipe dečaka čekaju da prođeš kako bi nastavili igru. Dečački nešto dobacuju, smeju se, misle da te zadirkuju…
Osmehuješ se jer si i ti slično radio kada si bio sličnog uzrasta. Ne shvataju da pored njih prolazi čovek koji je sa drugovima igrao fudbal u istoj ulici, lomio komšijske prozore, bežao iz škole, posećivao razna mesta kojima nije ponosan, u njima se provodio, pravio probleme porodici, smejao se sa društvom, objavljivao zajedničke slike na fejsbuku i instagramu. Kad bi ova deca znala za instagram i fejsbuk. Čuo si od unuka, koji ti je uz jak smeh rekao da to više ne postoji, da oni sada nešto drugo koriste. Sećaš se svega toga ali ne pomišljaš da staneš i o tome im pričaš jer oni vide jednog starca. Staromodnog starca.
U obližnjem dvorištu vidiš svoju vršnjakinju. Imate sličnu grbu. Imate slične bore. Odavno je nepokretna. Od one njene lepote, ostale su joj samo oči. Bila je jako poznata, nekoliko hiljada ljudi je pratilo tu ženu… na instagramu.
Sećaš se njenih objava i slika, imala je veliko društvo, stalno su bile zajedno, i uživo i na društvenim mrežama… sada je ona sama. Ostale su odavno pod zemljom. Na trenutak si pomislio da dvema devojkama, koje su prošle pored tebe, pričaš o toj ženi, o njenoj lepoti bez šminke, kako je volela da naglasi ispod slike, o njenom moralu u vremenu kada je sav nemoral došao u naš grad… Na trenutak si pomislio da im o tome pričaš. Odavno su te mimoišle.
Amer Ljajić: 2070. godina je odavno prošla
