Ana Stjelja
BEOGRADSKI MISTIK
Sedeo sam na klupi u Kalemegdanskom parku, umoran od višesatnog obilaženja prestoničkih knjižara i potrage za knjigom mudrih izreka nekog istočnjačkog filozofa. I pored silnih napora i razgovora sa iskusnim beogradskim knjižarima, nisam uspeo da pronađem tu knjigu. Bio je divan prolećni dan, jedan od onih kada poželite da satima sedite u prirodi. Meni je svakako dobro došlo da se malo odmorim i sredim misli. Na klupi pored mene, sedeo je sredovečan muškarac, veoma nebičnog izgleda, pomalo razbarušene kose i duge prosede brade, obučen u široku belu lanenu košulju savijenih rukava i lanene pantalone boje peska. Na ruci je imao sat i prsten s krupnim kamenom boje žada. Pažnju mi skreće njegov zamišljeni pogled, poput pogleda nekog mistika prepuštenom meditaciji, koju ništa ne može da naruši.
Kako sam s jednim prijateljem dogovorio sastanak u određeno vreme, i to baš u blizini Beogradskog pobednika, htedoh da proverim koliko je sati. No, kako nemam običaj da nosim ručni sat, a mobilni telefon sam, u žurbi, zaboravio kod kuće, snebivajući se, okrećem se prema čoveku, svestan da ću ga prekinuti u razmišljanju i pitam ga:
– Izvinite, koliko ima sati?
Čovek se istog trenutka okrenu, pogleda me i odgovori:
– Taman toliko, mladi čoveče, da počneš da se menjaš. Odaberi novi put kojim ćeš, ako budeš istrajno hodio, doživeti prosvetljenje.
To reče i okrenu glavu, kao da se ništa nije desilo.
Bio sam iznenađen. Pomislih: „kakav čudak!“Dok sam ja razmišljao kako da mu odgovorim, pored naše klupe prođe neka devojka, i upita ga koliko ima sati. Na moje veliko iznenađenje, on joj samo lakonski odgovori: „Pola jedan“, našta mu se ona ljubazno zahvali i prođe. Pomislih, neverovatno, danas kao da je ceo svet zaboravio sat. Ponovo ga pogledah i videh kako se zagledan u daljinu, opet prepušta dalekim predelima svoje meditativnosti. Na toj klupi sam proveo neko vreme. Za sve to vreme, nekoliko prolaznika ga je upitalo koliko je sati. On je svima uredno odgovarao, kako i priliči jednom ljubaznom Beograđaninu. Ovaj neobični čovek kog sam sreo na mestu sudara vekova, i dan-danas tajnovitom, toliko me je zaintrigirao, da sam ponovo morao da ga prekinem u njegovom razmišljanju i postavim mu jedno pitanje:
– Izvinite, da li mogu da Vas pitam, zašto ste svakom odgovorili na pitanje koliko je sati, a samo meni niste, već ste izgovorili rečenicu koja me je, moram priznati, malo zbunila. Zašto jedino meni niste odgovorili?
Čovek se lagano okrenuprema meni, nasmeja se i direktno mi, gledajući me u oči, odgovori:
– Zato što, mladi čoveče, nemam svaki dan priliku da ovu klupu delim sa prijateljem. Nisu svi ljudi isti, i nisu svi spremni za moj odgovor. Jedino sam tebi dao pravi odgovor.
Pokušao sam sa pažnjom da ga saslušam, ali mi je buka sa susedne klupe na kojoj se jedan mladi par žučno raspravljao, odvratila pažnju. Kada sam se ponovo okrenuo ka njemu u nameri da mu postavim još jedno pitanje, klupa je, na moje iznenađenje, bila prazna. Potpuno smeten, tražio sam pogledom tog čudaka.
Odjednom, dunuo je blagi vetar sa ušća dveju beogradskih reka i kao nekom nevidiljivom rukom počeo da lista stranice knjige. Umesto“kalemegdanskog mistika”, ugledah knjigu koja je tako dostojanstveno bila položena na klupi na kojoj je do pre nekoliko minuta, sedeo taj neobični čovek. Uzeh je u ruke. Beše to knjiga koju sam ceo dan tražio po knjižarama a koju nisam uspeo da nađem. Ili ipak jesam?
