Bože Bilobrk
NOVA FRIZURA
Išao sam, čini mi se u treći razred Osnovne škole, kada sam počeo slušati irsku pop grupu The Kelly family. Toliko su me bili oduševili da sam i ja poželio imati dugu kosu, a o mojim maštanjima, da postajem član njihove grupe da i ne govorim. Bio sam uvjeren da bih i ja super izgledao sa dugom kosom. Već sam je bio viđao na nekim dečkima iz okoline kojima je dobro stajala. Na moju veliku žalost, imao sam jako oštru kosu, i što sam je više puštao, sve je više nalikovala onoj u Alberta Einsteina. Vidjevši me razočarana, majka me pokušala utješiti: „Pa, barem je jednostavna za šišanje.“ A, i kad odrasteš, nećeš oćelaviti kao otac.
To me je donekle oraspoložilo, jer stvarno sam se užasavao od pomisli da bih, kada odrastem mogao biti bos po glavi. Ali, trebalo je skinuti onu grivu s glave, pa su roditelji mene i brata odveli na šišanje kod jednog očevog starog znanca. Tek je bio otvorio svoj salon. Kada sam došao na red, sjeo sam na stolac. Moja majka mu je dala upute i on je, zviždučući neku pjesmu započeo s poslom. Mislio sam da će to biti uobičajeno šišanje, kao i svako do tad. Kada je završio, moram priznati da mi se svidjelo. Izgledao sam ljepše, nego kad sam išao kod drugih frizera. Ovaj je dobro znao svoj posao. Bilo mi je važno da se i Maji, mojoj simpatiji iz razreda bude sviđala. No, sve je otišlo naopako, kada je frizer upitao moju mamu: „A, što kažete na to da mu podignem malo cuf i gornji dio?“
Mama je trenutak razmislila, a zatim kimnula: „Može.“
Frizer mi je prvo stavio gel u kosu, a zatim mi crvenim češljem u nekoliko poteza uzdignuo gornji dio. Kada sam se pogledao u zrcalo, sledio sam se od užasa. Više nisam izgledao kao neki uredni i pristojni trečašić, već kao dikobraz.
„Lijepo mi izgledaš sine“, rekla je mama.
„Dali se tebi sviđa?“, upitao me je frizer.
„Da, jako mi se sviđa“, rekao sam. Ni danas ne znam zašto sam lagao. Znao sam da bi frizer to popravio da sam rekao istinu, ali bio sam previše sramežljiv i smotan. Odjednom se u meni probudila zabrinutost. Što će Maja misliti, kad me sutra u školi vidi ovakva? Sigurno joj se više neću sviđati.
„Dobro, onda si ti Josipe na redu“, rekla je mama mom mlađem bratu i posjela ga na stolac. U salon je u tom trenutku ušao još jedan par s djetetom. Bilo mi je neugodno da me itko više vidi sa tom frizurom, pa sam zamolio mamu da mi dopusti da ih pričekam u autu.
„Zašto?“, upitala me je.
„Dosadno mi je čekati ovdje“, rekao sam.
„Dobro, hajde.“
Izišao sam i otrčao u naš stari Opel, koji je bio parkiran na pločniku preko puta. Srećom je mrak, pa me nitko ne može vidjeti, mislio sam. Dok sam ih čekao na stražnjem sjedištu, na um mi je pala ideja. Legao sam na trbuh i poput bika koji ubada rogovima, počeo sam trljati glavom od oplatu stražnjih vrata. Morao sam pošto poto vratiti frizuru u normalno stanje. Potom sam se pogledao u retrovizor. Frizura je i dalje stala čvrsto i uspravno. Ponovno sam je pokušao spustiti trljajući glavom od oplatu vrata, ali bez uspjeha. Nadao sam se da će se do ujutro frizura spustiti, ali nije. Ono očito nije bio gel, nego sekundarno ljepilo, pomislio sam ljutito. U školu sam se odvukao teška koraka i s osjećajem potpune bezvoljnosti. Dok sam koračao hodnikom prema razredu, primjetio sam da se druga djeca okreću zamnom i sa zanimanjem me promatraju. Sad će sigurno svi smišljati šale na račun moje frizure, mislio sam. Došlo mi je da zaplačem od muke. No, moje bojazni da imam lošu frizuru, promjenile su se kada sam ušao u razred. Dok sam vadio knjige na klupu, prišla mi je Maja i rekla: „Super mi je ta tvoja frizura.“ Kada si se šišao?
Ljepših očiju nisam vidio, ni prije, ni poslije. Crvenilo mi je udarilo u obraze, a srce počelo ubrzano tući.
„Hvala“, rekao sam. „Sinoć.“
Odjednom se pokraj mene stvorio moj najbolji prijatelj Borna, s kojim sam u slobodno vrijeme redovito igrao košarku.
„Baš cool“, rekao mi je. „Kod koga si to išao na šišanje?“ Morat ću nagovoriti svog oca da i mene odvede.
Odmah mi je pao kamen sa srca. Od toga dana, dugo vremena sam se šišao na isti način.
I, danas bih, da se Maja nije udala za Bornu. I da nisam, hm… oćelavio.
Bože Bilobrk
Bože Bilobrk, rođen 8. 08. 1986. godine u Splitu, Hrvatska. Živi u mjestu Han, uz rijeku Cetinu kod Sinja. U Sinju je završio Srednju komercijalnu školu. U slobodno vrijeme čita i piše. Nekoliko njegovih radova objavljeno je u časopisima: PROZAONLINE, SMIB, OSVIT, ODJEK i SVIJET KULTURE.
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/umetnicke-fotografije/slides/kameno-umetncko-srce.html
