Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

8. Juna 2018.
 

BRANISLAV BANKOVIĆ: ISPOVEST FENIKSA KONJANIKA

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju. Ja sam ostao sam na svetu da pišem priče sa horizonta stvarnosti. A pročitao sam toliko knjiga da ih ne bi stalo u aleksandrijsku biblioteku. Više od pola života sam proveo uz njih i to su mi najsrećniji dani jer jedino u knjigama vlada istinska demokratija gde svako ima pravo na svoj san.
Nekih se sećam a mnogih i ne, tako vam je i sa ljudima koje sam sretao, gledao i slušao. Nekih se sećam malo, neke sam zaboravio da bi ih se teško setio, a neke sam tako zaboravio da kad bi pred mene banuli ne bi ih prepoznao. Ali nije reč o tome, ovde je nešto drugo. Hoću da napišem kako je izgledala Nusreta Bećirova na dan svog venčanja a samo tri dana pre svog 19-og rođendana. Žena koja je izmamila veći uzdah moje duše nego sve one druge što su se gole poskidale (možda ću najbolje opisati nju ako uspem ospisati sebe). Teško mogu da opišem predele i gradove da ih čitalac vidi onako kako sam ih ja video, a tek ljude, još i teže. Kako ću tek da opišem nju? Lakše je opisati buru na moru ili zvezde na nebu od nje, ona je kao kiša; što god da napišem papir ostaje suv. Kako rečima da opišem nečije lice a da ga vidi onaj ko to čita, to su moje muke, osim ako se u pravog pisca ne premetnem. Da pišem o dugovečnosti neću jer savremen čovek koji svet posmatra kroz internet prizmu hoće sve sad i odmah. Ne shvata da će rata i lepih žena uvek biti kao i muškaraca koji za istim tim ženama uzdišu i u te ratove odlaze silom. Danas kad čujem ’’lepa žena“ ne znam je li u pitanju prevara veštih pisaca ili zabluda naivnih čitalaca. Ni sebe grešnog ne mogu opisati, čak ni svoje lice, pa da izviri ispod ovih redova kako bi me prepoznali oni koji me još pamte.
Beležim i ćutim. Samoću sam ovu primio kao dar sa neba i svikao se na nju te za drugo i ne marim. Šta je mudrost? To što znam da nismo jedno za drugo ni pred mojim ni pred njenim bogom. Pih.
Ime i prezime: ovo najnovije već znate, a ona prošla ni vetar ne ume da izgovori.
Godine: nisam mnogo star mada imam mnogo godina, ali ne da mi se sada o tome. Godine su tu da dođu i prođu, tako sam i stigao do njenih svatova. Imam nekoliko hiljada godina i trenutno živim na jednom ostrvu u Sredozemnom moru na koje sam dospeo maja meseca jedne godine. Živim i volim da živim, ne mislim da umirem, a ako se pitate otkud meni ta privilegija reći ću vam: ne znam, a nije to ni tako dugo ni tako čudno to je samo duži život nego inače.
Želja koja ostane na usnama ne stari, a ja sam poželeo da prošetam njenim sokakom korakom dužim od ulice. O njoj ću bez bojazni; reči biram bez straha i možete poverovati u to što vam pišem. Još uvek sam živ, tačnije živa je moja želja i moja patnja, a to je valjda dovoljan dokaz. Ej sudbino sestro ne vodiš valjda mrtvaca za ruku kroz ovaj svet.
Nemam osećaj da živim toliko dugo jer je sve oko mene trajno i zemlja i voda i vazduh i lepota, a baška ovaj nemir u meni. Izbegavati smrt nije moja veština, Bog je svedržitelj svega i njegova moć je neizmerna. Sve ovo radim samo da bih se njoj dopao al’ ne ide. Crna kosa i crvene usne. Bolje bi bilo da napišem kako je imala grčki nos i dva oka kojima me je gledala drugačije od svih očiju na ovom svetu. Lice joj je bilo išarano pegama boje ćilibara. Ja zapravo i ne znam koje je dužine njena kosa jer je nosila hidžab kada sam je poslednji put sreo, a bilo je to na dan kada se udavala. To je bio drugi put u životu da sam je video i daj bože da je i poslednji. Od sve kože na njoj uspeo sam da vidim samo njene zglobove na rukama dok je sekla bareno povrće u tanjiru. To je bilo, kako se ispostavilo, dovoljno. Celu godinu unazad pisali smo jedno drugom pisma, a pisanje nije gluvarenje nego kopanje po ljudskim dušama. Kad nekome priznaš da ti nedostaje, to je ljubav. Nas dvoje smo bili kao kao sat i knjiga kao mesečina i hleb, dve sitnice u tamnom kosmosu gde sve počinje i završava u tišini.
Na njenom venčanju sedeo sam za istim stolom sa jednim riđobradim holanđaninom, kako se ono zvaše. Ceo život je proveo na moru i nije morao, za razliku od mene, da ide u školu i da ga tamo maltretiraju vršnjaci. Učio je od vetra i drugih gusara. U dvadesetoj je postao kralj mora koji je pečenje sa kozjim sirom jeo golim rukama i pio vino iz ovče mešine. Obojica smo bili putnici. On je koračao morem i želeo da umre, a ja sam šetao zemljom pun neostvarenih želja i ljudskih strasti. Lutao sam svetom i vilajetom kao da ispisujem tuđu sudbinu.
– Ceo život je potraga za jednom ženom koju kada sretneš sve će ti želje biti ispunjene – reče mi Riđobradi – bio sam sa hiljadu žena kojima ni imena nisam znao, oplovio sam sva poznata mora, a još nisam sreo onu koja mi svake noći dolazi u snove.
– Žene su ostrva u moru ljubavi – odgovorih.
– Nemaš ti pojma o životu klinac.
Da nešto znam bio bih u stanju da vam opišem ženu u čijim sam očima video najlepšu zvezdu i široka polja lavande. U čijoj su kosi spavali mirisi svih mora dok je večni Grad počivao pod njenim noktima. Njen pogled je bio dovoljan da se promeni karta sveta, a sama istorija se pokoravala njenom osmehu. Tamo gde ona zakorači počinju seobe. Sedela je u haljini od svetlosti. Nigde na njoj ni kap nevere kao opalog lišća u pustinji.
Lepe žene su kroz vekove menjale garderobu i muževe naivno verujući da se sve vrti oko njih ali nije tako. Svaka žena vredi onoliko koliko inspiriše. Još od Eve, obnažene i ogrnute mađijom, iskušavale su svet i muškarce u njemu, a samo onim posebnim je pripala čast da ga menjaju.
Svet i istorija su samo svet i istorija, a na nama je da u naporu sopstvenog bitisanja lepotu doživimo širom otvorenih očiju. Kada me je na rastanku dotakla i rekla „Pa ti si lud, ja sam sad udata žena” bio sam zahvalan nebesima što sam imao sreće da živim u vreme kad je bila najsrećnija.
Prava mudrost dolazi kasno.
A ljubav je sihirbaz.
Ovo sam napisao ja: putnik, pijanac, lutalica i pisac. Onaj što kači o zid puške kojima nije suđeno da opale.

***

P. S. Različitim stazama svi ljudi idu istom bogu. Uvek i svuda žele jedino ljubav i mir, pre svega sa samim sobom. Nahranite gladnog čoveka nebom i napojte ga molitvom.

 

Branislav Banković (Smederevska Palanka, 1970 ). Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Objavljene priče: zbornik Šumadijske metafore 2012. Zbornik Kaži mi ko si, zbornik Crte i reze 8 (drugo mesto „Andra Gavrilović“ 2016). Zbornik priča Piši i objavi, zbornik „Miloš Crnjanski“ – Austrija, zbornik Kutija ljubavi, zbornik ZMAJJOVANJE. Časopis za književnost, umetnost i kulturu Stremljenja, časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor, časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu Bdenje, časopis za književnost, umetnost i kulturu Akt, magazin Bulevar M, portali: Crna ovca, Hyperborea /kulturna čitanka/, Poeta, SKOR, Raskovnik, Pokazivač i dr. Osvojio je prvo mesto za kratku priču na West Herzegowina Fest-u 2017. godine. Član je književne zajednice Jugoslavije. Njegov prvi roman Ničija budala objavljen je 2015. godine. Drugi roman, Bolnica u mladoj varoši štampan je 2017. godine. Živi u Mladenovcu.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

PREDSTAVLJENA KNJIGA “NOMAD NA ŠTIKLAMA” SANJE RADULOVIĆ

Knjiga “Nomad na štiklama” autorice Sanje Radulović iz Doboja promovisana je u Narodnoj biblioteci “Branko Radičević” u Derventi – pišu Posavskenovosti.com Radulovićeva je rekla da je djelo p...
by Redakcija
0

 
 

8. konkurs časopisa ”Avlija” za najbolju kratku priču i pjesmu za 2018. godinu

Redakcija časopisa za kulturu, književnost i društvene teme AVLIJA iz Rožaja raspisala je 8. međunarodni konkurs/natječaj za najbolju neobjavljenu kratku priču i pjesmu u regionu za 2018. godinu. Konkurs je otvoren od 1...
by Redakcija
 

 
 

Jovanka Božić: Antifašistički spomenici u Valjevu (FOTO)

Fotografije snimila profesor sociologije Jovanka Božić (1953) Valjevo. Bavi se poezijom, prozom, slikarstvom. Dobitnica nagrada za književno stvaralaštvo. Zastupljena u antologijama, zbornicima. Objavljuje u listovima i ča...
by Redakcija
0

 

 

Zlatno pero: Međunarodni konkurs za ljubavnu prozu i poeziju

Naš i vaš književni klub “Zlatno pero” Knjaževac raspisuje još jedan, VI Međunarodni književni konkurs, a tema je slobodna. Konkurs je otvoren do 31. decembra 2018. godine do kada su i uplate za knjige. Štam...
by Redakcija
 

 
 

Mersiha Džafić: Isprati me

Mersiha Džafić   Isprati me   Isprati me Po nestanku ezana, nebu usta vezana. Kome li bašluci smorni Sklope krila Duž oteđalenog leakrila?   Isprati me Užitkom r’ječi zasebne Brokate stižu spaljene....
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona