Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

3. Septembra 2018.
 

Branislava Marković: Anđeo čuvar

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Napunila sam dvadeset pet godina.

Gospođa Vjera je gotovo slepa, a vidovita. Ulazi u poslastičarnicu i pravo se upućuje ka stolu pored velikog prozora. Gde ima  najviše svetla. Naručuje žito sa šlagom i čašu vode. Moli da čaša bude od obojenog stakla,  ukoliko imaju takvu. Pa da,  lakše će je uočiti na  belom mermernom stolu,  naravno,  bez stolnjaka.

Polako ispijam  kafu i umačem  kocku šećera u već ugrejanu vodu,  u čaši od prozirnog stakla  ispred sebe.  Povremeno pogledam  u gospođu (tada još ne znam  njeno ime).  I ona čkiljeći pokoji put pogleda mene. Zašto mi se čini da bi zapodela razgovor? A da ja počnem  prva,  i ovako nema nikoga osim nas u celoj ovoj velikoj poslastičarnici! Jedno poznanstvo više nije naodmet.

Ništa ne govoreći, daje mi otvorenom šakom znak  da  prevrnem  šolju na tacnu. Kako li je s udaljenosti od dva stola spazila da sam  otpila i poslednji gutljaj. Snebivam se,  nisam sigurna da sam  je dobro shvatila.  Dižem šolju uvis i  gestom pokazujem:  treba li da je okrenem. Ona klima glavom.

Crni talog govori:  „Čekaćeš ga dugo. Ali pojaviće se u tvom životu. I obeležiti ga. Kapetan. U beloj uniformi, sa šapkom. Visok,  snažan  a brižan. I belog lica. Nemoj  tragati za njim, budi strpljiva;  doći će, doći će. Sam.“

Prvo leto posle proročanstva crnog taloga,  iliti gospođe Vjere. Brod. Jedrenjak. „Gortan“. Spaja dalmatinska ostrva i vozi dokone turiste svih fela.  Ne držim se saveta;  hitam  ka kapetanskom mostu ne bih li ga ugledala. I jesam. Da,  bela uniforma,  umesto šapke ‒ crna, crna kosa sa belim pramenovima, put tamna, koža izborana,  išibana  suncem  i vetrom (koji kič-stereotip).  Prilazim mu s leđa;  iznenada se okreće i odmerava me. Ne,  ne može to biti Moj Kapetan.  Ovaj deluju surovo i preteće. Uz to,  za ploču na komandnom mostu udenute fotografije crnog dečaka i riđe devojčice. I jedne žene u šarenoj haljini. Porodica. Da,  ne može biti to Moj Kapetan.

A zašto KAPETAN mora biti kapetan broda. I avion ima svog KAPETANA.  Takođe u beloj uniformi.

Let za Moskvu je turbulentan,  otvaraju se nespretno zatvoreni pretinci iznad glava putnika i odložene  kese i jakne padaju na glave onih koji sede ispod njih. Deca plaču,  odrasli  se junače,  stjuardese su užurbane, neubedljivo skrivaju svoju nelagodu i oprez.

„Poštovani putnici! Govori vam  kapetan P.“ Kapetan!?

Probijam se uskim prolazom između sedišta i nehotice zakačim stjuardesu, poslužavnik u njenim rukama  zaigra. Usiljeno se osmehuje;  molim je da me odvede u letačku kabinu. Zašto? Pa, dobro,  može, samo kad izađemo iz oluje.

Kapetan P.  zaista ima  belu kosu. A kad se prenut šumom otvaranja vrata kabine okrene,  vidim mu i belo lice.  I počinjem da se smejem! Od njega sam  koju godinu ranije kupila polovan automobil. Prepoznajemo se  ‒ otvara u to ime onu bocu sa žutom zagasitom tečnošću,  po kojoj su ozloglašeni piloti.  Moskva će ovako biti sve bliža.

Ni on nije Moj Kapetan. Dobro je slutio crni talog:  neću ga sama  pronaći.  Čekaću,  pa da vidim ko je i kakav je.

***

Imam  pedeset i pet godina.

Dugo, dugo već spavam sama. Ni s kim ne delim ni sobu,  ni postelju,  ni obed.  Čitam  do kasno u noć, slušam  muziku,  i utonem  u san  neposredno pošto čujem  da je preleteo onaj na liniji Beograd‒Moskva (ja sam  mu odredila putanju), i ispratim kroz sklonjene zavese njegova treperava svetla na crnom nebu, sve dok ne zamakne u daljinu.

Ne znam  koliko sam  spavala. Noćni minuti nemaju realno trajanje,  baš koliko ni san,  traju li satima ili sekundama,  ko će ga znati. A znam  da sam spavala jer sam  sanjala. Kapetana. Pravog,  pravcatog. Onog! Onog na čiji proročki susret čekam  već trideset godina. Jeste visok,  i snažan,  i sav beo,  i lep,  i nežan. Kako znam da je nežan? Znam  jer  me prima za ruku i izvodi iz imaginarne snovne sobe na tihu,  usnulu ulicu,  kao da me prati kući posle sastanka.  Od topline tog dodira,  vreline tog dlana,  lepote tog osećanja pripadnosti i zajedništva,  od udara i naleta nečega iskonski jezgrovitog i intimnog, silnog,  budim se uz vrisak,  kao  da sam  bila u središtu užarenog vulkana.  Da ,  to je on! A gde da ga pronađem?

Divno je majsko jutro posle lepog (ali i teškog) sna.  Koračam  ustaljenim stazama,  poznatim ulicama,  prelazim raskršća i zaobilazim parkirane automobile,  na svom putu do posla. I u sebi puštam  kadrove sanjanog filma koji se zove: U potrazi za Njim.

Sada sam  već u svojoj radnoj sobi,  kako zovem  onaj prostor koji drugi nazivaju kancelarijom. Udobno mi je i ugodno u njoj jer je ne delim ni s kim (kao ni sobu,  ni postelju,  ni obed).  Na zidu su Dorini akvareli,  razglednice Igrana,  portret Puškina, velika fotografija kuće u Varoši, a na prozoru saksije sa cvećem,  čije sam seme  donela iz Dalmacije.  Na stolu šarmantni nered ukrivo poslaganih knjiga i raskupusanih rukopisa koje treba da  iščitavam. Zelena keramička duboka šolja za čaj još uvek je prazna.  Dok čekam  da mi je poslužiteljka napuni,  pozivam telefonom prijateljicu i ushićeno joj prepričavam  noćašnji san,  uz izlizanu reečnicu: „Eh,  kad bi se lepi snovi nastavili i na javi.“

Spustivši slušalicu,  primećujem  da moja zelena šolja ima  samo jednu dršku. Desnu. Gde je leva? Bacam pogled na Puškina, njegov desni profil (desni prema meni) ‒ nema nosa, samo čupava grgurava kosa na toliko puta reprodukovanom portretu.  Misterija.  Kući u Varoši nedostaje polovina:  prozor ka ulici i ružičnjak ispod njega, a jelka pored ograde kao invalid bez leve ruke,  prepolovljena uzduž.  Na koricama  knjige ispred mene ne piše ČITANKA već ITANKA.  Širim prste i gledam  svoje ruke. Nedostaju dva prsta:  mali,  i onaj domali na kojem nosim majčinu burmu.  Ovo već nešto nije u redu. I u jednom trenu prasak u glavi,  crno ispred očiju gusto kao crno nebo u oluji,  i samo glas koji dopire ko zna otkuda: „Evo ga vaš čaj,  kasnim malo jutros.“

Nije zakasnila. Stigla je na vreme. Da me na vreme  hitno prebace u bolnicu. Lekar je rekao:  moždani udar. Srednje jačine.  I pomilovao me je po obrazima.  Pretpostavljam  da me je milovao jer nisam  ništa osetila.  Mislila sam zato što sam  zaboravila kako izgleda dodir muške ruke po koži. A nije bilo zato. Bio je to znak da je dijagnoza bila tačna…

Oporavila sam se brže nego što je iko mogao i da predvidi. Sa svojom prijateljicom polako šetam  parkom,  početak je juna, vazduh treperi,  miriše bilje, život buja. Sa svojom prijateljicom kojoj sam telefonom prepričavala san. I u jednom trenutku ona prozbori:  „Nisam  htela onda da ti kažem. Kapetan  u tvom snu nije bio kapetan. Bio je to tvoj ANĐEO ČUVAR.“

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: Zbilja, kako nam se zove zajednički jezik?

Refik BULIĆ     ZBILJA, KAKO NAM SE ZOVE ZAJEDNIČKI JEZIK?[1]     Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju su osmislila i promovirala neka udruženja građana iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine na...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona