Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

3. Septembra 2018.
 

Branislava Marković: Anđeo čuvar

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Napunila sam dvadeset pet godina.

Gospođa Vjera je gotovo slepa, a vidovita. Ulazi u poslastičarnicu i pravo se upućuje ka stolu pored velikog prozora. Gde ima  najviše svetla. Naručuje žito sa šlagom i čašu vode. Moli da čaša bude od obojenog stakla,  ukoliko imaju takvu. Pa da,  lakše će je uočiti na  belom mermernom stolu,  naravno,  bez stolnjaka.

Polako ispijam  kafu i umačem  kocku šećera u već ugrejanu vodu,  u čaši od prozirnog stakla  ispred sebe.  Povremeno pogledam  u gospođu (tada još ne znam  njeno ime).  I ona čkiljeći pokoji put pogleda mene. Zašto mi se čini da bi zapodela razgovor? A da ja počnem  prva,  i ovako nema nikoga osim nas u celoj ovoj velikoj poslastičarnici! Jedno poznanstvo više nije naodmet.

Ništa ne govoreći, daje mi otvorenom šakom znak  da  prevrnem  šolju na tacnu. Kako li je s udaljenosti od dva stola spazila da sam  otpila i poslednji gutljaj. Snebivam se,  nisam sigurna da sam  je dobro shvatila.  Dižem šolju uvis i  gestom pokazujem:  treba li da je okrenem. Ona klima glavom.

Crni talog govori:  „Čekaćeš ga dugo. Ali pojaviće se u tvom životu. I obeležiti ga. Kapetan. U beloj uniformi, sa šapkom. Visok,  snažan  a brižan. I belog lica. Nemoj  tragati za njim, budi strpljiva;  doći će, doći će. Sam.“

Prvo leto posle proročanstva crnog taloga,  iliti gospođe Vjere. Brod. Jedrenjak. „Gortan“. Spaja dalmatinska ostrva i vozi dokone turiste svih fela.  Ne držim se saveta;  hitam  ka kapetanskom mostu ne bih li ga ugledala. I jesam. Da,  bela uniforma,  umesto šapke ‒ crna, crna kosa sa belim pramenovima, put tamna, koža izborana,  išibana  suncem  i vetrom (koji kič-stereotip).  Prilazim mu s leđa;  iznenada se okreće i odmerava me. Ne,  ne može to biti Moj Kapetan.  Ovaj deluju surovo i preteće. Uz to,  za ploču na komandnom mostu udenute fotografije crnog dečaka i riđe devojčice. I jedne žene u šarenoj haljini. Porodica. Da,  ne može biti to Moj Kapetan.

A zašto KAPETAN mora biti kapetan broda. I avion ima svog KAPETANA.  Takođe u beloj uniformi.

Let za Moskvu je turbulentan,  otvaraju se nespretno zatvoreni pretinci iznad glava putnika i odložene  kese i jakne padaju na glave onih koji sede ispod njih. Deca plaču,  odrasli  se junače,  stjuardese su užurbane, neubedljivo skrivaju svoju nelagodu i oprez.

„Poštovani putnici! Govori vam  kapetan P.“ Kapetan!?

Probijam se uskim prolazom između sedišta i nehotice zakačim stjuardesu, poslužavnik u njenim rukama  zaigra. Usiljeno se osmehuje;  molim je da me odvede u letačku kabinu. Zašto? Pa, dobro,  može, samo kad izađemo iz oluje.

Kapetan P.  zaista ima  belu kosu. A kad se prenut šumom otvaranja vrata kabine okrene,  vidim mu i belo lice.  I počinjem da se smejem! Od njega sam  koju godinu ranije kupila polovan automobil. Prepoznajemo se  ‒ otvara u to ime onu bocu sa žutom zagasitom tečnošću,  po kojoj su ozloglašeni piloti.  Moskva će ovako biti sve bliža.

Ni on nije Moj Kapetan. Dobro je slutio crni talog:  neću ga sama  pronaći.  Čekaću,  pa da vidim ko je i kakav je.

***

Imam  pedeset i pet godina.

Dugo, dugo već spavam sama. Ni s kim ne delim ni sobu,  ni postelju,  ni obed.  Čitam  do kasno u noć, slušam  muziku,  i utonem  u san  neposredno pošto čujem  da je preleteo onaj na liniji Beograd‒Moskva (ja sam  mu odredila putanju), i ispratim kroz sklonjene zavese njegova treperava svetla na crnom nebu, sve dok ne zamakne u daljinu.

Ne znam  koliko sam  spavala. Noćni minuti nemaju realno trajanje,  baš koliko ni san,  traju li satima ili sekundama,  ko će ga znati. A znam  da sam spavala jer sam  sanjala. Kapetana. Pravog,  pravcatog. Onog! Onog na čiji proročki susret čekam  već trideset godina. Jeste visok,  i snažan,  i sav beo,  i lep,  i nežan. Kako znam da je nežan? Znam  jer  me prima za ruku i izvodi iz imaginarne snovne sobe na tihu,  usnulu ulicu,  kao da me prati kući posle sastanka.  Od topline tog dodira,  vreline tog dlana,  lepote tog osećanja pripadnosti i zajedništva,  od udara i naleta nečega iskonski jezgrovitog i intimnog, silnog,  budim se uz vrisak,  kao  da sam  bila u središtu užarenog vulkana.  Da ,  to je on! A gde da ga pronađem?

Divno je majsko jutro posle lepog (ali i teškog) sna.  Koračam  ustaljenim stazama,  poznatim ulicama,  prelazim raskršća i zaobilazim parkirane automobile,  na svom putu do posla. I u sebi puštam  kadrove sanjanog filma koji se zove: U potrazi za Njim.

Sada sam  već u svojoj radnoj sobi,  kako zovem  onaj prostor koji drugi nazivaju kancelarijom. Udobno mi je i ugodno u njoj jer je ne delim ni s kim (kao ni sobu,  ni postelju,  ni obed).  Na zidu su Dorini akvareli,  razglednice Igrana,  portret Puškina, velika fotografija kuće u Varoši, a na prozoru saksije sa cvećem,  čije sam seme  donela iz Dalmacije.  Na stolu šarmantni nered ukrivo poslaganih knjiga i raskupusanih rukopisa koje treba da  iščitavam. Zelena keramička duboka šolja za čaj još uvek je prazna.  Dok čekam  da mi je poslužiteljka napuni,  pozivam telefonom prijateljicu i ushićeno joj prepričavam  noćašnji san,  uz izlizanu reečnicu: „Eh,  kad bi se lepi snovi nastavili i na javi.“

Spustivši slušalicu,  primećujem  da moja zelena šolja ima  samo jednu dršku. Desnu. Gde je leva? Bacam pogled na Puškina, njegov desni profil (desni prema meni) ‒ nema nosa, samo čupava grgurava kosa na toliko puta reprodukovanom portretu.  Misterija.  Kući u Varoši nedostaje polovina:  prozor ka ulici i ružičnjak ispod njega, a jelka pored ograde kao invalid bez leve ruke,  prepolovljena uzduž.  Na koricama  knjige ispred mene ne piše ČITANKA već ITANKA.  Širim prste i gledam  svoje ruke. Nedostaju dva prsta:  mali,  i onaj domali na kojem nosim majčinu burmu.  Ovo već nešto nije u redu. I u jednom trenu prasak u glavi,  crno ispred očiju gusto kao crno nebo u oluji,  i samo glas koji dopire ko zna otkuda: „Evo ga vaš čaj,  kasnim malo jutros.“

Nije zakasnila. Stigla je na vreme. Da me na vreme  hitno prebace u bolnicu. Lekar je rekao:  moždani udar. Srednje jačine.  I pomilovao me je po obrazima.  Pretpostavljam  da me je milovao jer nisam  ništa osetila.  Mislila sam zato što sam  zaboravila kako izgleda dodir muške ruke po koži. A nije bilo zato. Bio je to znak da je dijagnoza bila tačna…

Oporavila sam se brže nego što je iko mogao i da predvidi. Sa svojom prijateljicom polako šetam  parkom,  početak je juna, vazduh treperi,  miriše bilje, život buja. Sa svojom prijateljicom kojoj sam telefonom prepričavala san. I u jednom trenutku ona prozbori:  „Nisam  htela onda da ti kažem. Kapetan  u tvom snu nije bio kapetan. Bio je to tvoj ANĐEO ČUVAR.“

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kad hobi postane posao (intervju sa Vladimirom Zupcem)

Vladimir Zubac je jedan od retkih današnjih fotografa sa diplomom, čovek odrastao u umetnosti i oko umetnosti, u porodici i familiji koja je umetnost oduvek shvatala kao deo sebe. Novosađanin, Limanac…čovek sa mnogo talen...
by Redakcija
 

 
 

Indira Jašarević Čandić: A đe ćemo mi sada

Stigli smo u tu tuđu zemlju kao paketi neželjene robe i prijetnje po okolinu. Ljudi su u nas gledali kao da smo svjetsko čudo tek otkriveno. Natovareni torbama i kesama sa stanice smo pratili upustva ljudi koji su nam prona...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Masovne razglednice iz Bosne” Darka Cvijetića

Masovne razglednice iz Bosne, Darko Cvijetić Recenzija: Denis Kožljan A bilo ih je samo 114… razglednica koje je Cvijetić poslao u Belgiju, Švedsku, Njemačku… onim istim dušama koje su uspjele pobjeći iz zlo...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Sanje Raščanin

САЊА РАШЧАНИН избор из збирке поезије Увертира за ход по жици, Пресинг 2017.       УЗМИ ШТА ТИ ТРЕБА   Кавез ребара не пушта да...
by Redakcija
 

 
 

Poziv za regionalni književni projekat ”Ko su bile naše heroine”

POZIV ZA UČEŠĆE U REGIONALNOM KULTURNO-KNJIŽEVNOM PROJEKTU „NAŠE HEROINE“     Online škola kreativnog pisanja „Enheduana“ i „Književni kutak“ Jasmine Hanjalić upućuju poziv autorima za učešće u...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona