Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

11. Septembra 2018.
 

Branislava Marković: Prva devojka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Branislava Marković

 

PRVA DEVOJKA

 

 

Uroš je u ponedeljak odvezao Anu u porodilište. Po savetu doktora Vidaka, bolje da tamo leži i čeka Veliki dan, nego da iznenada u panici pakuju torbu i u nevreme  hitaju u bolnicu.

Danas je četvrtak. Još se ništa nije dogodilo. Zivka me na svaki sat, nestrpljiv je, pa i uplašen. Otkako mu je umrla majka,  a ima od tada  koja godina,  nekako mi se približio, izgradio poverenje i potrebu za mnom. A dok je bio mali, ponašao se kao nevaspitano derište,  što je njegovu majku, moju najbolju prijateljicu, izluđivalo i nagonilo i na koju vaspitnu packu.  Taman  posla da odgovori na dosadno stereotipno pitanje kako je u školi (a odrasli zaista i ne znaju šta bi drugo da priupitaju), ili da se ponudi da ode da kupi  novine ili hleb.

Vreme  je prolazio, Uroš se zamomčio, uozbiljio, nešto škole izučio, od majke se u neskrivenim suzama  oprostio,  i krenuo u svoj samostalni život. U stvari,  u život sa Aninom podrškom.

I evo, danas,  u četvrtak,  dok ustreptao iščekuje da postane otac,  poziva me da izađemo i u nekoj bašti popijemo kafu. Ček pobeći,  važnije je da budem  uz dete, pomognem mu da u razgovoru odagna strepnju, i razmišlja o nečem drugom. Oblačim laganu letnju haljinu, sandale za more i spuštam se stepenicama jer lift koristim samo za “gore”.

Čeka me, nekako obasjan,  produhovljen,  za nekoliko dana  očvrsnuo,  drugi lik,  drugi momak.  Pomislim  kakva li će tek promena nastati kad postane otac,  kad privije uza se dek rođenu veknicu i začuje joj prvi plač. Hvata me ovlaš za lakat i pomaže da preskočim tek iskopanu rupu u parku, pa se lagano upućujemo do kafanske bašte.  Sad me drži pod ruku, nekako pokroviteljski, pa i ja počinjem da osećam  zaštitu koja izbija iz njega. Namerno ga ništa ne zapitkujem  o Ani,  o vestima,  prepričavam  mu sinoćni događaj s komšijskom dečurlijom koja je praćkama  lomila sijalice ispred zgrade. U jednom trenutku,  povuče ruku,  zastade,  lice mu se razli u najtopliji osmeh, i napravivši dva-tri koraka,  ruku raširenih kao orlova krila, zgrabi u zagrljaj… jednu žensku osobu.

Da, žensku osobu  jer u prvi mah nisam  mogla da razaznam ko je to pred nama: da li devojka, da li starica, da li klinka ili moja vršnjakinja. Čudna pojava. Niska,  vrlo niska,  pa se Uroš sa svoje hercegovačke kršne visine savio dopola. Kosa u razbacanim uvojcima izgorelim  od mini-vala, pramenovi od kestenjastih,  nebo plavih, do ljubičastih… Oko čela somotska traka s našivenim zvezdicama, minđuše u obliku karika vise gotovo do ramena… A garderoba:  praznik šarenila za oči. Suknja,  zapravo dve suknje,  ispod kraće viri desetak centimetara one duže,  cicane,  rascvetale se od latica i zelenih listova,  široke,  prednja strana  duža od zadnje. O ramenu joj visi heklana torba od debelog konca, a dugačke ručke obmotane u kožne trake. Hipi devojka! Iskočila iz istorije,  pobegla iz neke komune, doletela sa Vudstoka,  drugarica Hendriksova, fali joj samo gitara koja se klati na kaišu iza leđa. Neobična pojava. I još neobičnije lice. Sitno,  zborano, išarano bezbrojnim pegama,  uvelo, pomodrelo od duvana,  i na njemu, kao kontrast ili paradoks,  ogromne, sjajne, krupne klikeraste oči. Dva staklenca-šarenca.

Uroš klikće i ne ispušta je iz zagrljaja. A ona se potpuno prepustila. I najzad  mi je predstavlja:

̶  Banjo,  ovo je Maja. Moja prva devojka.

 

 ***

 

Sedimo u “Ladu”. Ispred nas limunada i espreso.  Rano je za nešto žešće. Mada osećam  da bi Urošu i te kako prijala jedna ljuta. Vrpolji se.  Grize nokte.

̶  Ma,  moram da ti ispričam. Ili ću pući. Već sam  ti rekao, Maja mi je bila prva prava devojka. Znaš na šta misliš. Lepa je to priča, a možda i pomalo tužna. Kako za koga. Verovatno se čudiš;  primetila si da nije baš u cvetu mladosti. Uprkos garderobi. Ona joj je zaštitni znak decenijama. Zbog nje su mnogi mislili da je lujka. A nije. Divna, divna osoba. Mislim,  i  ̶  nesrećna. Pitaš se sigurno otkud ona u mojoj životnoj priči. Jednostavno, desilo se.

Negde  sredinom gimnazije počeo sam  intenzivno da se družim sa Filipom. Čim je došao u naše odeljenje, naprečac smo se sprijateljili. Da li se ljudi prepoznaju, da li otkriju jedni u drugima nešto svoje,  zajedničko,  nešto što samo oni dele. Možda smo se nas dvojica prepoznali kao sinovi koji rastu bez očeva. Ne znam,  često sam  se pitao da li se taj beleg tako jasno vidi na čelu. Počeo sam da odlazim u njegovu kuću,  živeo je s bakom,  majkom  i tetkom. Gotovo patološka situacija,  momak sa tri žene,  rizik da zastrani, da ne razvije u potpunosti svoju muškost bez očinske figure. Mene su primili kao drugog sina, raspitivali se za mamu kad je obolela, radovali se njenim oporavcima,  brinuli kad b brat i ja ostajali sami dok je ona u bolnici ili kad radi u noćnoj smeni  ̶  znaš i sama koliko su nam finansije bile tanke.  Jedno vreme  se kod njih pojavljivao izvesni Miša,  Majin tadašnji momak. Kustos. Mislio sam da mu je to prezime. Ona se smejala. To mu je zanimanje. Tada sam  prvi put čuo i za tu reč i za to zanimanje. Bio je neobičan tip.  Imao dugačak, tanak konjski rep,  nosio pretesne farmerke i široke šarene košulje. A bio prepametan. Tako sam ga,  bar,  ja procenio,  iz svog gimnazijskog  doba. Zanimljivo je pričao,  opisivao galerije po evropskim gradovima,  dovlačio teške knjige o istoriji umetnosti,  proučavao ih i sam  pokatkad nešto naslikao. Mislim da ga je Maja volela. Slepo.

I dok je on lebdeo sa svojim umetničkim snovima, Maja je predavala matematiku u jednoj srednjoj školi. Nekoj stručnoj. Učenici su je prihvatili onakvu kakva jeste,  živu sliku nekadašnjeg, izumrlog  pokreta dece cveća, poštovali njen  stav da vrednuje samo znanje i pomalo se čudili što im persira. To nijedan drugi profesor nije radio.

Bilo je proleće kad je Miša prestao da dolazi. Umesto da se rascvetava,  cveće na Majinim suknjama počelo je da vene. I gubi boju. A bilo je leto kad  me je Joca oborio na popravni iz matematike. I bilo je vrlo toplo kad sam  postao   đak  tetke svoga druga. Dvostruki đak, shvatio sam  jedne večeri kad je uzaludno pokušavala da mi objasni neku trigonometrijsku funkciju. Ona je zamuckivala i svaki čas brisala  ono što bi napisala,  grešila,  a ja nisam  ni znao gde se nalazim,  do mene su dopirali samo nejasni odlomci matematičkih pojmova,  i činilo mi se da me opija miris koji je dolazio sa cvetova na njenim suknjama  koji su opet počeli da se rascvetavaju. Opijen,  shvatio sam  koliko su joj lepe oči. Kao dva klikera staklenca,  šarena,  kojima sam  se igrao u detinjstvu.

 

***

… Ćutala sam  i mislila neku svoju storiju. Onda mu je zazvonio mobilni telefon.  Posle prihvatanja poziva,  prvo je odskočio sa stolice,  podigao ruku,  viknuo,  pa se naglas nasmejao. Gromko i snažno. Pa seo.

̶  Banjo, rodila se…  ̶  Isprućio se preko stola, dohvatio me za glavu obema rukama,  sočno coknuo u obraz,  oči su mu bile poluvlažne,  gledao me je netremice,  i uzviknuo:

̶  Čuješ li,  rodila se… Maja. Čuješ li me dobro:  rodila se Maja.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kad hobi postane posao (intervju sa Vladimirom Zupcem)

Vladimir Zubac je jedan od retkih današnjih fotografa sa diplomom, čovek odrastao u umetnosti i oko umetnosti, u porodici i familiji koja je umetnost oduvek shvatala kao deo sebe. Novosađanin, Limanac…čovek sa mnogo talen...
by Redakcija
 

 
 

Indira Jašarević Čandić: A đe ćemo mi sada

Stigli smo u tu tuđu zemlju kao paketi neželjene robe i prijetnje po okolinu. Ljudi su u nas gledali kao da smo svjetsko čudo tek otkriveno. Natovareni torbama i kesama sa stanice smo pratili upustva ljudi koji su nam prona...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Masovne razglednice iz Bosne” Darka Cvijetića

Masovne razglednice iz Bosne, Darko Cvijetić Recenzija: Denis Kožljan A bilo ih je samo 114… razglednica koje je Cvijetić poslao u Belgiju, Švedsku, Njemačku… onim istim dušama koje su uspjele pobjeći iz zlo...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Sanje Raščanin

САЊА РАШЧАНИН избор из збирке поезије Увертира за ход по жици, Пресинг 2017.       УЗМИ ШТА ТИ ТРЕБА   Кавез ребара не пушта да...
by Redakcija
 

 
 

Poziv za regionalni književni projekat ”Ko su bile naše heroine”

POZIV ZA UČEŠĆE U REGIONALNOM KULTURNO-KNJIŽEVNOM PROJEKTU „NAŠE HEROINE“     Online škola kreativnog pisanja „Enheduana“ i „Književni kutak“ Jasmine Hanjalić upućuju poziv autorima za učešće u...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona