Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

6. Aprila 2013.

Branka Selaković: Planina

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Бранка Селаковић

 

ПЛАНИНА

 

Са врха те планине могли су се додирнуту облаци. Бели попут шлага са воћне торте, пурпурни кад залази сунце. Могла се осетити њихова мекоћа, чистина, спокој којим су се кретали ка висинама, отварајући поглед даљинама које су делиле два свата. Свет који је познат њој и свет који је познат њему. Некад би се спустили у долину, притисли је својом тежином.  Време тада као да би стало. Слабо ко се кретао, јер се од магле није видело. Она би стајала у дворишту огрнута сивилом. Ширила руке у плесни став и почињала играти са замишљеним партнером. Бела хаљина се увијала око голих чланака. Хтела је само плесати да ритам не падне у заборав, а нико је није могао видети. То су минути када је бежала у замишљене светове где је могла бити све што пожели. А хтела је све. Да буде лептир који својим шареним бојама краси косу веселих девојчица на пољима, да мирише цветове опијајући се уљима њихових сокова док капљу на њена крила, а она их разноси по планинама стварајући спокој у мислима. Хтела би да буде сневачица, да из њених џепова испада чаробни прах за уснуле главе. Тада би лако шетала по крововима, делила само најлепше снове. И она би коначно лепо сањала. Мучи је прошлост.

Волела је ту планину, јер је била њен живот. Ништа даље од ње није познавала, нити је хтела да упозна. Ту је проходала када је листало дрвеће. Кад су се пупољци претварали у зелене боје које лепршају на поветарцу. Гране тешке савијају се од старости, она би хтела пети се њима. Лети су је штитиле од врућина, јер је дане проводила у њиховом хладу читајући. Први пут је потрчала на овој планини, кроз јесење лишће које је затрпало пут. Тад је пала, није заплакала, већ је пустила да се котрља тако лака. Никада више није осетила такву лакоћу кретања, без модрица и удара, без икаквог напора. Зима би доносила тежину у ваздуху који је раздирао хладноћом плућа. Све би постало једнобојно, свеже, чисто. Трагови дивљачи су остајали око колиба чобана на самом врху планине. Ловци се враћају задовољни-прате трагове. А она је увек мислила да су те животиње једини пријатељи, искрене у делима, присне једна према другој-једине које јој не желе зло. Многи су хтели да измаме сузе на њеном лицу. Могла је све осим да плаче. Мислила је да то само кукавице раде.

***

Са врха те планине могао је видети други свет. Онај који је увек хтео.  Другачији за подвиге које је сањао да постигне, за све оне улице којима је хтео проћи. Тамо су дани дивљи, реке јаче, машине моћније, тамо осећаш како те носи маса људи која те и не познаје, а воли те-иако не зна ни како изгледаш. Тамо ће моћи корисно искористити свој век, снагу и ум, а не овде међу боровима загладан свакодневно у ту даљину о којој је само слушао. Када ће већ једном порасти довољно да може рећи свима да иде и оставити их једном заувек? Хтео би да га јутром буди бука бушилице, или неке друге справе, да види како расту зграде, нестају калдрмисане улице, блато. Не жели да се сећа када је направио први корак, када је потрчао, пао. Да ли му је икада било стало-питао се сваког дана, али било какво позитивно сећање бледело је. Само је лежао, гледао звезде, небо, облаке. Гледао даљину.

Планина је разумела њихову љубав и мржњу. Имали су тринаест и петнаест година и ништа им друго није битно, осим сопствених снова. Жеље су биле велике. Нису први коју су хтели променити свет. Ући у његову утробу и направити поредак по својој вољи. Планина је учинила да колико год да је воле, може им вратити тугом, јер ни она не може разумети себе, и њом влада неко други-природа. Знала је да колико год да је мрзе увек јој се враћају. Она је у крви, у траговима које остављају на асфалту, калдрми, блату, тепиху. Она је у њиховим мислима, делима. Несвесно одабирају све што их подсећа на корене, на почетак. Она је извор живота, а нико не би уништио живот. Због ње умиру, срећни да је опет угледају са висина, са неба, са оних меких облака.

***

Тог јутра устала је пре сванућа. Напољу је дувао снажан ветар, повијао стабла у воћњаку. Никада није осетила такву језу у венама. Било је хладно, слутило на страшну кишу. Уплашила се да ће можда прокиснути кров, па је хтела да заштити своје књиге старим најлоном нађеним на полици у још старијој шупи. Огрнула се кабаницом и истрчала. Чула је да удара окно у даљини, да звоне звона у суседном селу. Чула је крике, јецај целе шуме, који је кружио око главе, слуха, као ловац се прикрадао. Слутила је неку несрећу. Никада чула нису овако реаговала, ни на веће страхоте.

Болеле су је руке од јучерашњег пењања уз конопац. Пукли су јој жуљеви-крваре. На спаваћици крвав траг.

Узела је најлон, затворила тешка врата, остављајући за собом све чудне сенке које је видела. Утрчала у собу, скинула се. Немогуће да је толико крви са дланова истекло. Погледала је у под. Низ бутине клизио црвен млаз. Све јој је мрачно пред очима, осећа да се гуши.

Истрчава у собу родитеља вриштећи.

Мајка је загрли, насмеја се, успава је на својим грудима. Срећна што јој је ћерка јединица здрава, уплашена што је тако брзо одрасла. Отац уздахну, прође јој руком преко образа. Спавала је његова мезимица. Више није мала, од ноћас је жена. Осећао се лоше због тога, јер је знао какве невоље доноси време испред ње. Хтео је да што касније упозна живот, да дуже остане дете. По први пут размишља о њој као особи са којом може разговарати о озбиљним темама. Више није дете коме треба помоћ док се облачи, трчи, силази низ степенице.

Зора их дочека неспремне за галаму која се створи у дворишту. Окупили се људи из села. Мора се поћи у планину, негде је дрво пало преко реке и створило брану која буја, шири се по путу, прети да поплави колибе сточара који су горе. Боје се за за своја стада и животе. Отац се брзо обукао.

Пошли су.

Од сунца ни трага. Данас ни оно неће излазити.

Остала је завијена под јорганом, мислећи о чудној ситуацији која је настала. Никада пре није доживела овако нешто. Да се природа толико наљути и да се она мења. Можда је због ње, да је упозори да је крај једног периода, да сада открива нешто другачије, на шта није навикла. Осећала се одговорнијом, битнијом. Мајка је спремала чај, промишљала како да кћерки што лакше објасни промену која јој се десила. Запалила је свећу испред иконе, за спокој њених мисли, за све мушкарце који су јутрос отишли, само да се врате живи, да све прође како треба. Осетила је олакшање после тога, а и киша је стала. Потпуно се посветила спремању ручка.

Она је покупила своје лутке, ставила их у стару кутију, однела на таван. Више јој нису потребне. Обукла је чисту хаљину и села да чека свог оца. Хтела је да му каже да зна све о себи. Да јој је мајка рекла, да се он не брине, да ће све бити у реду. Хтела је да га утеши, јер је видела сузу у његовом оку.

Ветар је почео опет да дува носећи са собом влагу од које јој се коврџала коса. То јој је сметало, па ју је скупила у реп. Смркавало се. Звона на цркви у њиховом селу су почела да звоне. Оца нема.

Људи су улазили у двориште-плакали. Они који плачу су кукавице мислила је. Пролазили су поред ње, покушавајући да зауставе јецај. Неки су говорили да је ово крај за њу. Знала је да се нешто десило. Али ништа није тако страшно у поређењу са оним што се десило њеном телу. Сачекаће оца, он ће јој све објаснити.

***

Ни овог јутра петлови се нису огласили. Тако је страшан мук и мирис свећа који је осећала. Парао јој је ноздрве, терао на повраћање. Седела је на трему, чекала оца. Мајка је лежала у постељи, згрчена. Није спавала, није мислила на кћерку, само је пустила мисли да прескачу са сећања на венчање, до тог кобног дана. Хтела је да се присети саваког детаља, да га заледи у своје срце, да случајно не избледи. Било је подне када је схватила да није видела своје дете, да није била уз њу. Осети грижу савести што је мислила само на свој бол, заборавивши на крхкост једне младости која тек што је почела. Обукла је црну тешку хаљину, увила се црним шалом. Желела је да покаже свима да жали, да је сада она јадна, да виде да ипак није срећна колико су мислили. Погледала се у огледало. Црнина јој лепо стоји. Блеђа је у лицу,фигура тела издуженија. Била је задовољна на мах. Помисли да је скроз полудела те обриса кармин који је ставила.  У том трену угледа кћерку како стоји крај ње. Обрати јој се тихо, да не наслути по гласу да је плакала: „Драга моја, шта чекаш ту? Мислила сам данас да спремим твој омиљени колач, требала би ми помоћ. А и доћи ће сутра доста људи у посету, пре опела, тако да би требало да се одмараш. Знаш он је добро, њега више ништа не боли. Он нас сада гледа и поносан је на тебе, што си тако лепа девојчица и упорна, али треба да мислиш на себе.“ Девојчица се љутито окрену према мајци, упути јој прекоран поглед. Мајка је хтела да каже још нешто, али је схватила да је и оно што је рекла сувишно, да греши сваком речи, не зна излаз, ни како да помогне свом детету. Није тактична као што је он био. Утрча у кухињу и заплака. Бол јој покида груди. Хтела је да врати време, да отера све те људе који уђоше у двориште. Никада нико из овог села није могао урадити ништа сам, увек су морали звати њега. Као да је био најспособнији, најпаметнији. Али и јесте, он јој је и на порођају помагао, јер бабица није стигла на време. Те руке су је миловале, купале, давале снагу, нежност, помоћ. Шта ће сада без тих руку?

Девојчица-девојка већ, се љуљала тако силно, руке је савила у песнице и почела да виче: „Ти мене питаш шта чекам? Чекам да ми се врати отац. Ето то! Нисам као ти да одмах облачим црнину. Ти верујеш у ово што причају ови зликовци. Па они су га и звали. Они су га и убили. Ми немамо овце да би нам се удавиле, зашто им је био потребан онда? Ми немамо никаквог посла осим врта, осим да идемо у школу, осим да читамо. Ти само куваш. Узели су ми једино што сам волела више од себе. Њега. Ја га чекам док се не врати! А он ће доћи, јер је увек долазио. Они лажу!“ Говорила је тако гласно да су је чули из суседних кућа. Неки су жалили што дете не схвата да је нестао заувек, неки су говорили да је иста као он, да ће им уколико буде мало храбрија, бездушнија крв попити, јер су зло заслужили још њихови дедови. Огрешили су се према тој породици. Ово је трећи потомак који умире због села. А село им није дало ништа, само узима.

Мајка је престала да плаче. Седела је на поду, са друге стране врата. Слушала удар песница у столицу за љуљање.

Нико није знао да је један дечак посматра, да разуме њен бол, јер је и он изгубио јуче оца. Заједно их је на дно однела бујица. Још једна кућа завијена у црно.

***

Дан сахране је био мучан, а чинило се да природа не мисли тако. Сунце је почело да се пробија кроз облаке, да пече по сланим образима. Колона се кретала полако, свечано. Стајала је поред мајке. Нису плакале. Пркосила је погледима, правила се да је занима шта свештеник говори. Крстила се само када се и он прекрсти, а то је и није занимало. Подозриво је посматрала док је пљуцкао у прсте да би окренуо молитвеник на наредну страницу. Стали су два пута пре гробља, да би прочитао део из Опела који је по црквеном обреду захтевао да се тада и тада стане. Свештеник је мрмљао и клатио се са ноге на ногу. Гледала је шуму. Упијала сваки звук, надала се да ће на неком од брегова угледати силуету. Знала је да је он негде горе. И наћи ће га. Наћи ће то што тражи.

Дрво на сандуку је било светло, тек прелакирано, пресијавало се и пушило. Био јој је леп мирис лака и рубови оних шара са стране које је столар урезао, а на дну, где су мртве ноге њеног оца-иницијали. Спустили су га крај ископане рупе.

Спустила је главу на покров, прошаптала нешто, прешла руком преко шара које су још биле лепљиве. Није бацила грумен земље[1]-хтела је да га сања. Отрчала је ка бреговима.

Њен отац сахрањен данас.

На овако сунчан дан.

Волео је сунце и планину.

„Наћи ћу га.“ Рекла је тихо, верујући у то.

***

Његов отац је сахрањен на овако сунчан дан. Зашто данас Бог није жалио за умрлима, него је пустио да се суше образи који треба да буду влажни, да покажу колико жалимо, мислио је он. Био је у црном оделу које је добио на поклон за рођендан. Ово је други пут да га носи. Никада га више неће обући. Сада је на њему сва одговорност. Мајка није тако јака као што прича, нити је способна да обрађује земљу. Бојао се за њу, више него за себе, јер је знао да ће он успети да преживи, али она, је толико везана за свог мужа који је био злобник према њој, који ју је оженио када је имала петнаест, као он сада, који ју је тукао, гађао шерпама када му се није свидео ручак. Она га толико воли, да заборавља сваку модрицу  на рукама. Њега је војнички васпитавао. Желео је да постане прави мушкарац. Усадио му је у главу да је ова планина зло, да је он кажњен што је завршио ту, јер сиромаштво убија човека, а он је хтео све. Оженио је богату јединицу која му се гади, али је добио сина кога воли. Да је родила ћерку он би је удавио на рођењу, тако је причао када је био пијан. А пио је стално.

Док су корачали у поворци гледао је брда сваки пут када су застали. Мрзео је ову планину. Тада се заклео да ће је уништити једног дана. Желео је да има толико снаге да је запали својим бесом, да она заувек нестане, да престане да буде препрека међу људима. Хтео је да погледа шта је иза ње, са оне друге стране. Сметала му је.

Људи су прилазили, додиривали сандук. Он је бацио грумен земље, стегао мајку за руку, рекао да ће све бити у реду. Ухватио је крајем ока плави реп како трчи у брда. Остао је ту док није отишао и последњи човек. Када се смркло испалио је из очевог пиштоља три метка. Одјекнуше у ноћи парајући тишину међу мртвима. Као да му је спао терет, јер сада је могао радити како је хтео. Знао је да ће се све вратити у нормалу и да ће са лепим временом сви заборавити трагичан догађај. То га је мало болело, јер тих живота више нема. Али када људи престану да спомињу, остаје само његово сећање без трунке утицаја свакаквих прича које је чуо последњих дана. Осећао је да се мења, да је снажнији, да размишља попут озбиљног, одраслог човека. Пријала му је та улога. Са смрћу оца отишли су и дугови које је оставио, проблеми, свађе и пијанства. Отишао је страх да би га могли наћи мртвог негде поред пута када се напије, залута по зими. Овако је умро часно. Умро је за планину коју није волео.

Планина је мислила другачије. Они који су били присутни знали су да је истина скривена у корењу дрвећа, у кориту реке. Планина је знала и ћутала. Натерала је све да не говоре, да се не би светила. Планина је хтела да заштити два сећања на родитеље, да не квари успомене и ствара мржњу у младим телима која би их изјела док се не освете, јер знала је како дишу. Они су деца њене утробе, на њој су одрасли. Планина се борила против своје природе, али није могла спречити небо да пролије кишу, ни реку да набуја, ни дрво које је пало у њу. Није могла спречити блато и муљ да не уђу у грло очева, ни пијанство које је проклизало тло под ногама. Није могла спречити храброст, ни скок у нади да ће помоћи удављенику, ни удар гране. А хтела је. Жалила је док је пролазила колона, када је чула удар земље о тупо дрво, када је чула шапутање усана прислоњених на сандук.

Време руши и гради све. Даје неко ново лице и понекад зацели ране или их макар ублажи. Време уме бити пријатељ.

Године пролазе доносећи нове изазове, осмехе, сузе, жеље, али и страхове.

***

Седела је на пању, размишљајући о данима који јој недостају. Прстима је опипавала годове. Он јој додирну руку, лагано попут лептира. Она се нагела напред, дотакла га уснама. Гледали су се неколико тренутака. „Хајде пођи кући, бринуће ти се мајка. Читав дан си овде. Рођендан ти је, иди да пробаш торту.“ Она га заводљиво погледа, устаде поносно и рече:

„Тераш ме од себе? Немој никада више да ми кажеш да одем, а знаш да желиш да останем. Знам да ми је рођендан и то не било који, већ осамнаести. Идем да пољубим мајку, рећи ћу да сам била на очевом гробу, па неће више ни питати, а и зна да се виђам са тобом. Каже да си израстао у тако згодног младића. Да си ми права прилика, али да сам ја злобница која ће се поигравати. Мислим да нисам зла према теби колико према другима, тебе волим и једва чекам да дођеш вечерас да отворим оно вино које стоји прашњаво у подруму. Ти понеси осмех. Биће довољно.“

Није стигао ни да јој одговори, потрчала је боса, певајући неку композицију коју је чула на радију. Мирисао је своје дланове који се осећају на њен додир. Колико је заљубљен у њу. Прогони га осећај да ће сазнати једног дана како је њен отац погинуо и да ће га мрзети због тога. Многи би се радовали, јер завиде му на ономе што има. Колико њих би хтело синове да стави на његово место. Испричали би јој све само да она хоће слушати, да хоће мало марити за њих када пролазе поред капије и остављају цвеће. Како је њен смех продоран, како њиме понижава када их одбија, када им покаже своју расцветалу башту, и да јој њихово цвеће није потребно. Ломио се последњих месеци шта да уради. Једном је започео разговор на ту тему. Она је ућутала, забранила му да икада спомиње то. Да је то само њено, изборила се на најбољи начин који је знала. Он је за њу био нешто друго. Имао је сличну судбину, али био је блистав за осмехе кад их даје, за пољубце, додире, за њену планину која јој је требала, за скривене тренутке кад сви спавају. Знала је да не воли врхове колико и она, да има некакав црв који га изједа, али пустила га је. Дозволила му је да има нешто своје, тајну. Јер и она је имала тајну, о времену када се наоблачи, када падне магла на тло. Нико не зна шта се тада догађа.

Утрчала је весела у кућу, загрлила снажно мајку, умочила прст у шлаг и умазала јој образе, па их олизала. Мајка је почела да вришти, па су заједно запевале. После дуже времена се чула музика са старог грамофона. Мајка је заборавила на боре око очију и усана, сетила се младости, одрастања, њега. И играла за све те дане среће, знајући да ће их бити још, знајући да не може бити црно као пре пет година. Време доноси нешто ново, не заборав, али мање бола, јер нема већег задовољства него гледати како табани њене кћерке прелећу преко собе, укрштајући се са њеним. Дуго је чекала овај минут, па се боји да казаљка не прелети брзо, не дајући одушка души. Али трајало је, сатима, док нису исцрпљене пале и грлиле се.

„ Мајка, страх ме је да његова љубав не избледи. Себична сам у томе колико га желим за себе, да му покажем све моје снове, све скривене пролазе. Да му се дам цела заувек. Размишљала сам о томе да га запросим.“ Кикотала се на то што је рекла, назвала себе лудачом која сувише чита љубавне романе, да је то на њему да уради ако има потребу. Причале су о својим тајнама док нису чуле кораке испред. Требале су једна другој више него икад. Мајка је била срећна што је она толико свесна, самостална млада жена која ће се изборити за оно што жели. Коначно су имале разговор који им је требао. Он је ушао дотеран, необично свечано расположен. Вечерали су. Када је мајка отишла на спавање изашли су напоље, отворили вино. Образи се зацрвенели попут ватре коју је осетила у стомаку. Мислила је запалиће се простирка испод ње. Месец је облетао око звезда шепурећи се, бацао одсјај на њене разбацане хаљине. Гледао је линију бокова која се извијала попут валова кад прескачу преко камена, па пониру. Окренула се према њему, чврсто га загрлила и чекала. Чекала је да осети вене на његовом врату које набрекну од жеље да је љуби, чекала је да му склизне кнедла низ грло, па да изговори колико је воли.

„Волим те мој једини смирају у дугим ноћима, извору мојих моћи да устанем ујутру и претрчим све облаке које сам ноћу сањала.“ Предухитрила је своје мисли и изговорила све тако гласно, на његово уво, да се тргао. Први пут је признала да јој је стало. Увек је то била игра на граници, где није могао ухватити њен поглед, додир, осећања. Увек му је негде бежала, у даљине које је хтео да открије, да их ухвати, али он би био ухваћен у коров, у ситне замке које му је подметала. Гледали су се.

***

Удар капије. Мајка је истрчала у двориште. Тамо је стајао дечак-плакао. Њих двоје су огрнути, бледи од страха шта ће рећи мајка стајали. Низ улицу се ширио густ дим који је гушио, пекао очи. Пред крај се разређивао, остављао простора да се може разазнати околина. Изашли су на улицу. Очи људи упрте у даљину, у брда. Гори планина. Пламен се шири и приближава селу. Звоне звона на цркви. И опет се у њима двома јавља стари осећај и бес што кожа није заборавила стахоту од удара срца кад боли због сећања. Јавља се сећање на јутро, маглу, на реку. У њему горчина јер јој није рекао.

Мора се поћи. Сви су у опасности. Знали су да ће опет неко плакати, да се неће сви вратити, морају се молити да успеју да сачувају своје животе и село. Њихова деца су ту. Она је ту.

Увила се око њега као пијавица која не дозвољава да јој се пипци одлепе од коже. Његова снага није хтела да је одгурне, иако су га вукли за кошуљу и викали да пожури. Непоправљиви тренутци када би она хтела да побегне у светлост, јер се боји мрака у који постоји шанса да крочи, јер осећа да је на степенику, да ће само пружити корак и сићи у пакао. Зна да нема користи од понирања, али зрак који чека се угасио. Хтела би поћи са њим, али неће она дати живот за ову планину која јој је узела оца. Не може да схвати ни зашто би јој узела и њега.

„Куда си ти пошао сада када више немам за кога се ухватити док тонем? Због чега се ти мораш борити? Гледај колико је само људи овде, нека иду они, зашто си ти увек способнији, зашто се мешаш у нешто што није твоје? Па ти и не волиш ову планину за коју хоћеш живот да даш. Нека изгори, заједно са нама. Биће времена природа ће створити нове. Немој да идеш када ниси толико јак. И они су ишли пре пет година, па се нису вратили и они су мислили да су јачи од створитеља, да могу све, па су ми уништили младост. Хоћеш и ти да уништиш последње напоре мојих осмеха? Ти не волиш ову планину, зашто јој се дајеш? Моја љубав према теби је већа од љубави према њој. Мој отац није горе како сам мислила и све ово године трагала, он је у мом срцу, а ја га носим увек са собом. Немој се борити за моје хирове.“ Вриштала је држећи његове образе у рукама. Осећала је немоћ да га убеди у оно што је хтела. Његове очи су биле негде далеко. Није допирала до њих, а није знала место где су скривене, шта чекају. Трагови прстију су остали урезани када јој је скинуо руке, ставио их у своје и заплакао. Схватио је да сада када јој каже, више неће бити битно да ли ће се вратити. Она ће га свеједно мрзети, осетиће се превареном. Превареном од њега и судбине. Важно је да ју је он волео, да је испунио себе, али хтео би још.

„Мислиш да ја одлазим горе да браним нешто што ми је битно? Ја уопште не волим ову планину, она је граница која ми смета, која ме гуши. Мој отац је дао живот за њу, то ти мислиш. Он је и створио мржњу у мени према планини на коју је грешком дошао и ту остао неким проклетством које га је пратило, које је сејао око себе. И није отишао да брани село од поплаве, био је пијан, није знао шта ради, па је пао у бујицу која је кренула да га носи, а твој отац је скочио за њим, да му помогне, да га спаси. Несрећа не глада ко је заслужио да му се деси. Твој отац је умро спасавајући мог, пијаног, кривог. Мој је крив за твоју бол. Ја сам крив што ти нисам рекао, него сам и тада на сахрани схватио да ми требаш, да у теби има нешто што покреће искру, семе у мени да никне, да цвета. Са тобом сам научио све стазе, дрвеће. Научио сам да ходам, трчим, и када паднем да ме не боли толико. Због тебе сам покушао да заволим шуму. Али не борим се ја сада ни због беса према себи, ни због грешке мог оца, ни због тебе, а камоли тек села. Борим се због твог оца који је скочио за мог, због његове храбрости, одлучности, љубави према теби, због дана када си рођена. Борим се јер неко тако добар не може волети нешто што је лоше, ни веровати у њега. Борим се зарад љубави коју је гајио према планини, борим се за његово сећање!“

Није желео да види њен презир. Отрчао је ношен масом. Клечала је на пути склопљених руку. Плакала. Први пут је плакала надокнађујући за све минуте када је требала да склизне суза, а није. Осетила се немоћном. Као да је неко растргао мишиће, па не може ходати. А хтела би да побегне од себе. Најтеже је бити искрен према себи и признати да толико грешимо да се увлачимо у замке а ни сами не знамо излаз из лавиринта који стварамо. Спустила је главу у прашину. Увлачила је у плућа надајући се да ће се угушити. Он горе, она овде. На небу ће можда успети да се пронађу.

Мајка је доведе у двориште. Била је ноћ па није видела крваве табане. Осећала је топлину, замишљен додир. Села је у столицу за љуљање. Сетила се да је ту чекала оца, да сада чека њега. Увек нешто чека. Вратила је својих тринаест година. Угледала дечака како гледа у њу. Чула је да је и њему умро отац. Рекли су да је њен умро спашавајући његовог. Лагали су. Њен је умро због планине. Лагали су, њен би умро само за планину и њу, а не за тамо неког пијаницу. Враћа се на брдо, у долини дечак испаљује три метка. Отворила је очи. Коначно признала себи да је знала све, да се бојала ду му каже да је није брига за то, јер два живота нема и никакав бес их неће вратити. Бојала се да му каже, јер ако је он са њом само због осећаја кривице то онда није љубав, а она јој је тако требала.

„Све би било тако бесмислено без њега. Ово чекање, мој рођендан, мој дан. Сваки разговор, роман, песма.“

Све то чини је за те усне, очи које траже и сијају кад је угледају. Воли он њу више него што њени табани могу да погазе цветова.

Са брда се чули гласови. Топлина се ширила, пријала, дим је навикао чула на себе. Устала је са столице да би променила нешто у току времена. Схватила је да ако ради исто, све ће се поновити. То неће дозволити. Било је довољно тамно да је нико не види, а и да ју је неко угледао не би обраћао пажњу. Те ноћи многи су радили сулуде ствари.

Ћутећи је извршавао наређења. Извлачи воду, додај, ивлачи воду, додај! Није био ни близу ватри, али је осетио топлину а по кожи се нахватао прљав слој од пепела. Био је у води до колена, преносио кофе из руке у руку, до воде, до дна, до оног камена што подсећа на њене бокове. Плашио се јутра, да ће све проћи, да ће ватра бити угашена, па ће морати сићи у пожар њеног презира. Бојао се поднева, јер ће сунце разбуктати пожар, па је неће више видети. Ватра ће их изнемогле спржити. Свака кап зноја брзо се сушила, корела на челу. Забринутост је боравила у очима. Неко је изговарао беседу за борбу, уз ратни поклич. Само су фалиле трубе за позив у бој, помислио је. Сетио се грамофона, плоче коју је стално слушала. Напрезао је очи да виде будућност, мишиће да издрже већи напор. У свакој капи видео њене сузе које је осетио да капљу после његових речи. Лакше му је било на рани због коначно одбаченог притиска дугогодишње ћутње. Сетио се света у њеним рукама и загрљаја који је већи него тај свет. Анђели чувари нису јаки у борби против зла као она. Трешње су слађе на њеним уснама. Цвеће мирисније у коси, трава зеленија после табана кад је прегази. Она је његова и ничија. Она је своја и његова. Никада свачија. Нико не разуме тај извор, нити зна пут до њега. Иако би га и нашао, удавио би се када би крочио у њега, јер у тим водама нико не зна пливати. Она је ајкула за дубоке воде, опасна за ситне рибе.

Желела је да плеше. Да не мисли. Почели су први тактови у венама. Хаљина је склизнула, нестала у магли. Она се вртела у круг, лака. Увијала тело одбацујући сав притисак у венама. Рукама је пролазила кроз ваздух правећи шум. Попут лептира. Нечујан за ухо, а рушилачки на другом крају света. Хтела је се одвоји од земље, да погледа шта има у тим скривеним тајнама раја. Бисери се просипају као сузе са врата, покидани, ружни, наспрам голих рамена, блиставих. Чини јој се да ваја наспрам себе мушко тело и да покушава да пољуби димне усне, да га заводи и освоји. Као некакав врач у ритуалу за спас душа разбацује косу по голим леђима, голицајући поре у којима је сачуван фосил његовог додира. И цеди сокове са усана да напоји исцрпљено тело, да укроти смрт која јаше у сусрет сваком прамену. Избацује је из седла, газећи по њој, крвнички се светећи за све гробове. Замишља да играју духови давајући јој подршку, задавајући по један ударац и тако опраштају смрти за то што их је узела. Као да је посредник између светова који чува умрле зарад живота живих, као да разуме све јецаје, све приче. Хтела би да напише причу у диму, неби ли је угледали зором они на планини и добили снагу. Ко ће угасити ватру у њеном стомаку која пржи, гута је? Нешто је склизнуло из тела, одлепршало. Дало јој олакшање.

Смиривао се ритам, звукови. Нису се чули гласови. Осетила је хладноћу. Кожа се најежила, затегла. Дим се повлачио. Дисање је постало уравнотежено, благо. Нестало је немира и стрепње која ју је мучила.

Он је стајао на капији, посматрао је. Осетила је руку на врату, његов трзај и пољубац дуг, нежан. И њен дрхтај, али не од хладноће, јер он је био врео, попут ватре. Нису говорили. Речи би могле покварити све као и питања и објашњења. Вратио се као што је обећао.

„Опрости ми Боже што не дам да ова љубав престане. Што бих дао све ђаволу само да ми она увек буде у наручју. И оче, не знам како си могао мрзети земљу на којој ти се родио син, планину која храни мишиће да могу чувати сећање на тебе, јер овде се твој дух сахранио, међу шумом којом дишемо широким плућима, којом ће сутра проћи мој син?“

„Хвала ти Боже што ђаволу ниси уступио место у борби у којој ми је требала победа. Што сам осетила његов дах на мојим уснама и загрљај за боље дане. Оче сачувао је сећање на тебе, твоју љубав и лишће којим газимо, шуму, твој дух који удишем знајући да си ту, да милујеш ветром моје вреле образе док вичем да га волим. Знам да се осмех прелио у сунце које нас обасја када си схватио да је душа моје душе, све што ми је потребно.“

***

Планина све зна и дарује оне који дају мало нежности док гледају врхове који окупљају облаке. Чува загрљаје док долази зора спокојна за снове, за ноћи које чекају уморни. Даје одмор за сваки умор који се уцртава у боре година које стижу, и пољубац свилен, благ за кораке којима иду једно другом у сусрет. Планина никада не раздваја. Она је видик који приближава даљине, она је пут којим се пење у облаке. Она је живот.


[1] По веровању становништва у неким деловима Србије и Црне Горе, „бацити грумен земље“ на сандук  значи да „закопавамо“ покојника и да га та особа неће уснити, неће јој долазити у сан. Такође се избегава да млад човек оде последњи са сахране јер ће се и он убрзо упокојити.

 

brankaselakovicБранкаСелаковић је рођена 4. фебруара 1985. године у Ужицу. У свом родном месту направила је прве кораке као песник и есејиста, касније са уписом на Филозофски факултет, Универзитет у Београду, одсек за филозофију, одлучује се да своје идеје и мисли уобличи у романе.

Објавила је три романа „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009), „Љута сам“ (2011).

Бранка Селаковић пише песме, есеје, кратке приче, драме. Награђивана је како у Србији, тако и на интернационалним конкурсима.

Објављује у књижевним часописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећеним књижевности и књижевној критици.

Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански.

На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало је неколико кратких филмова са којима је учествовала на фестивалима кратког филма широм Балкана.

Поред књижевности бавила се као средњошколка новинарством, покренула је са два пријатеља часопис „Здравац“, као и глумом. Данас повремено објављује текстове о актуелним дешавањима у неколико дневних новина. Бавећи се глумом имала је прилику да наступа на сцени Народног позоришта у Ужицу. Свој таленат за глуму приказује у својим, као и у кратким филмовима својих пријатеља и на књижевним сусретима. Бави се сликањем, организацијом књижевних вечери и поетских сусрета.

Живи и ствара у Београду, Ужицу, градовима и варошицама света, како је пут нанесе.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Svetlana Radosavljević: Prijatelji

Светлана Радосављевић   Пријатељи . Тихо, тише ко падање кише… Певуши Зорка дечије стихове и држи под руку свог пријате...
by Redakcija
0

 
 

Marijana Jovanović: Srebrna lisica

Srebrna lisica   Te decembarske, novosadske večeri 1946. godine, košava je besno kotrljala olovno sive, snežne oblake. Oblaci su se sudarali, menjali svoje oblike i boje, i kao pocepani perjani jastuci rasipali svoje pa...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Ooo Abdulvehabe!

Said Šteta   Ooo Abdulvehabe! (priča “Ooo Abdulvehabe” je doživjela televizijsku ekranizaciju na RTV BIR)     Oblačim noć umjesto džubeta, tešku k’o ovaj dunjaluk. Još se na jaciji ljudi izm...
by Redakcija
0

 

 

Rizo Popara: Teta

Rizo Popara . TETA . (Iz knjige “Kako smo nestajali”) . Ljudski život polako zamiče u nepovrat, nestaje poput sante leda na nekoj planini, kad je saplaiše julsko sunce ili kakav južni vjetar. Snage postepeno pon...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Dušan Dojčinović: Roj zunzara

Dušan Dojčinović   ROJ ZUNZARA   Moje, sećanje, dopire, kao magla, sa Morave, na detinjstvo, i roj “zunzara” …- I dok je voda, od reka, kod  sela Krajnjce, plavila, bostan, miris, jedne napukle, iz ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange