Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

17. Aprila 2013.

Danilo Kocić: Kad odlazite iz rodnog kraja, sve što je bilo seli se u uspomene

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Danilo Kocić

 

KAD ODLAZITE IZ RODNOG KRAJA, SVE ŠTO JE BILO SELI SE U USPOMENE

 

Slušali smo ga, znali smo da je od nas i pametniji i obrazovaniji, ali smo voleli da mu postavljamo i nezgodna, surova pitanja, i uvek smo se – a ne znam ni sam zašto – radovali kada nije znao odgovore na pojedine zagonetke života.

-Postoji prastara nemačka legenda u kojoj zagonetni svirač dolazi u grad Hamilton i tu svirkom pokušava da očisti mesto od napasti koja ga je zadesila, od – pacova! Baš tako, od pacova! – pojačava naš školski drug Steva kazivanje kao da je u našim očima osetio nevericu ili gadljivost.

Dok smo ga posmatrali, kao da smo đačići a ne njegovi školski drugari, on nastavi:

-Pošto ga nisu plaćali, on se preobražava, postaje svoja suprotnost i svirkom odvodi gradsku decu! Eto, tako se često zdrava, dobra namera pretvara u veliko zlo!

Govorio je kao prijatelj, ali i psihijatar, govorio je običnim jezikom o mudrim stvarima, kazivao je o tajnama čovekovog obrta, u sebi i izvan sebe. Tada nam dopriča i jednu priču o zvonu i zvonjavi.

-Koje je zvono najbolje?

-Ono koje se najdalje čuje.

-A koje se najdalje čuje?

-Ono koje ne zvoni svaki dan!

Zvali smo ga jednostavno Steva! A njegov pravo ime je – Stevan! Naravno, nije se ljutio zbog toga, a katkad je u šaljivom tonu govorio da ono ,,n” nije dobro čuo, jer je malčice nagluv.

-Od renesanse, ljudi su se malo promenili. Došla je tehnika, ali to je nešto drugo. Ostale su iste ljudske slabosti, prisutna je ista želja da se vlada, tu je pohlepa… pohlepa i samo… pohlepa!

Jednom, pak, dok smo se žalili kako loše spavamo, više u šali, ali i ozbiljno, prozbori:

-Uvek kada razmišljam o tome šta je slava, šta je ljudski um i šta bi trebalo činiti da naši mali životi budu malo uredniji, setim se Sartra. Znate, on je odbio Nobelovu nagradu, njemu su tri puta podmetali eksploziv za vreme rata u Alžiru. O njemu sam razmišljao kao velikom čoveku i velikom piscu. Posebno sam se oduševio saznanjem da se nikada nije poneo kao Narcis. Pa on je živeo bez luksuza, ali i bez strogosti, bez tabua i bez slavlja, izuzev – hučnog pisanja!

Ništa nismo govorili, a šta bismo i mogli da kažemo. Slušali smo školskog druga, sada profesora medicinskog fakulteta. Nosio je običan džemper, gotovo olinjali kaput i neke stare pantalone. Šalili smo zbog toga, on bi odgovarao:

-Branim se od života, od zavisti, i od čini! Ha… ha… ha!

I mi bismo se nasmejali, zarazno, mladalački, kao da smo tek izašli iz gimnazijskih klupa.

-U notes koji mi je stalno kraj uzglavlja male, nesređene spavaće sobe, stalno sam unosio neka mudrovanja. Na jednom mestu sam zapisao – govorio bi naš školski drug – da je Margerit Jursenar, prva žena primljena u Francusku akademiju umetnosti, umrla u 84 godini na ostrvu Mon Dezer, u državi Mejn. Zapisao sam i njene gotovo zavetne reči: ,,Nedavno sam, u jednoj od svojih knjiga, kroz usta jednog imperatora, rekla da pohvala pristaje samo mrtvima. Dok smo živi, prati nas prepirka, opravdane ili neopravdane pohvale, ali mrtvi, oni imaju prava na tu vrstu uvođenja u grob, pre nego što nastupe vekovi slave i hiljadugodišta zaborava…”

Stevan nas je zaneo tom pričom, a reče da se u ordinaciji naslušao tragičnih ispovesti, velikih ubeđenja i ogromnih zanosa. Sve je nekako bilo u znaku viška temperature. Voleo je Stevan književnike, pesnike, dramaturge, vole je život kafane, a neki su se čudili kako je sve uspevao da postigne. Odgovorao bi kao dramski pisac Duško Kovačević u razgovoru sa jednom uglednom i lepom novinarkom.

-Taj intervju, kaže Stevan, stoji u fijoci moje ordinacije: ,,Celo moje detinjstvo mi se u sećanju sliva u jedan sunčan dan sa puno igre i puno smeha.”

Pratili smo ga, i upijali njegove reči:

-On je – nastavljao bi Stevan –  upamtio dedu, majčinog oca, koji je govorio: ,,Bolje je da umrem, nego da mi se nešto desi!”

Dok smo razmenjivali nove misli, pokušavajući da i mi budemo i duhoviti i obrazovani, Stevan bi dopričao nešto što nam se stvarno dopalo:

-Tokom proteklih meseci uopšte nisam obraćao pažnju na godišnja doba, na boju neba, na zvuk, na bilo šta što svakog čoveka određuje u vremenu i prostoru! Baš tako! Malčice nas je to govorenje zanemelo, ali smo pitali školskog druga:

-Koliko je tačno da ima ljudi kojima je teško da izgledaju srećno, jer uvek očekuju ono najgore!

-Neki prave bilanse i kada im nije vreme. Drugi život vide kao beskrajnu rutinu, kao da je sve što je bilo interesantno i uzbudljivo prošlo mimo njih. Ima ljudi koji pri prvom sudaru sa porazom dožive šok i nikada se više ne oporave. Njima se tada čini da će umreti od tuge! Nekima se i to desi. Ali, samo nekima! Drugi su žilaviji i prežive i najveće lomove. Ali, ali… ali… i oni su, ne retko samo ljudske olupine. I to je strašno saznanje. Bolje je ponekad da čovek toga i ne bude svestan.

Stevan nam ispriča, sa nekom neverovatnom lakoćom, gotovo sa uživanjem – ili se bar tako nama činilo, jer nam je taj svet bio stran – da je poznavao nekoliko naučnika koji su bili decenijama zaokupljeni problemom smrti, posmrtnim obredima, samoubistvima, eutanazijom i sličnim stvarima.

-Shvatio sam – nastavio bi Stevan – da je istraživanje smrti možda sasvim dobar način da se spokojno živi i vedro osmehuje!

Tada bi naš školski drug, kao poruku života, ispričao jednu kratku, zanimljivu Tolstojevu bajku, čija mu je poruka, kaže, bila lekovitija od svakog leka, od svakog razgovora i svakog privida:

-Razbole se jedan car i reče: ,,Daću polovinu carstva onome ko me izleči.” Tada se okupiše svi mudraci i stadoše većati kako da izleče cara. Niko nije znao. Samo jedan mudrac kaza da se car može izlečiti. On reče: ,,Treba naći srećnog čoveka, skinuti s njega košulju i obući je caru – car će ozdraviti! I car posla da traže srećnog čoveka po njegovom carstvu, ali su carevi izaslanici dugo putovali po čitavom carstvu i nisu mogli da nađu srećnog čoveka. Nije bilo nikoga koji je bio sasvim zadovoljan. Ko je bogat, poboljeva; ko je zdrav, siromah je; ko je zdrav i bogat, njemu žena nije dobra, a nekom deca nisu dobra; svi se na ponešto žale. Jednaput je carev sin prolazio kasno uveče pokraj jedne kolibe i čuje – neko govori: ,,Pa hvala Bogu, naradio sam se, najeo i leći ću da spavam; šta mi još treba?” Obradova se carev sin, naredi da skinu s tog čoveka košulju, da mu za nju daju onoliko novca koliko zatraži, a košulju da odnesu caru. Ljudi koje je poslao dođoše srećnom čoveku i htedoše da mu skinu košulju, ali srećni čovek je bio puki siromah i nije na sebi imao ni košulje!

-Eto, završi naš školski drug, eto, u toj bajci se, možda, skrivaju odgovori na sva pitanja svakodnevnog života, na sva pitanja naše tuge i sva pitanja naših budućih dana!

To Stevanovo kazivanje me podstače da ga baš ja, a ne neko drugi iz velikog društva, upitam šta je, u stvari, sreća?

-Celi život se može shvatiti i kao jedan veliki apsurd. Ako se tako razume, a neki misle da se tako mora i razumeti, lako ćemo shvatiti i one ljude, na primer, glumce, za koje verujemo da su srećni, a oni sami kažu da im je život jedan veliki apsurd.

Tada sam dobro upamtio Stevanove reči; delovale su otrežnjujuće:

-Samo se nekima čini – a može biti da i takvih ima – da mogu da biraju boju svoga straha!

A onda bi dodao:

-Ljudima je ponuđeno bezbroj snova. Na javi oni počinju da rade protiv sebe!

Zastajemo, osluškujemo njegovu novu poruku:

-Dobar život i lepa smrt najviše su što čovek može poželeti sebi i najdražima, ali kad stignu neke godine, koje ipak stižu, sve postaje nekako otužno!

Tada naš školski drug izusti još jednu životnu poruku:

-Znate, kada odlazite iz rodnog mesta – a ko zna koliko puta sam to i sam činio – taj krajolik, i sve što je bilo, iz života se seli u uspomene!

Uz sve, dopriča:

-Liči katkad život na školjku u kojoj sija biser, a tu se smesti celi naš svet. Celi, u komadima!

Stevan ѕavrši, dok smo se smejali:

-Drugari, ja sam pomalo invalid. Pa ja sam psihijatar. I ne zamerite što je to tako, ali je tako!

 

 

Kocic Danilo,1Danilo Kocić, novinar, rođen u 1949. godine u selu Dadince, Vlasotince. Završio pravni i filozofski fakultet. Objavio knjige pesama Čudna lađa (1976), Dnevnik na raspustu (2003),  Govor kamena (2004) i Pesma ženi (2007) i romane Izabrani život (1997) i Izabrana tišina (2001). Napisao dvotomnu studiju (1.100 stranica velikog formata) ,,Leskovački pisci i njihovo doba’’. Najnoviji još neobjavljeni roman ,,Izabrani snovi’’ proglašen za najbolje delo na ,,Fileksovom’’ anonimnom konkursu. Za svoj novinarski, publicistički i književni rad dobio više značajnih priznanja, medju kojima su i oktobarske nagrada Grada Leskovca i Vlasotinca.

Posle ukidanja dopisništva Politike u Leskovcu (bio sam tri decenije dopisnik, bez grešaka u randn biografiji), kao i dopisništava širom Srbije (svi dopisnici ostali bez radnih mesta), ostao sam bez angažmana i sada imam status – slobodnog, nezavisnog novinara.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Milanka Kuzmić: Kako sam zavoljela školu

Миланка Кузмић КАКО САМ ЗАВОЉЕЛА ШКОЛУ Дошао је септембар а са њим и први дан школе. Док су друга дјеца радосно ишчекивала та...
by Redakcija
0

 
 

Dragan M. Vugdelić: Na mrtvoj straži (III mjesto za najbolju priču na konkursu za pomirenje i mir)

Dragan M.Vugdelić NA MRTVOJ STRAŽI Po motivu A. Birsa Već su prošle dvije godine od kako je počelo suludo krvoproliće koje je svakodnevno ostavljalo duboke brazde, kako na zemlji tako i u dušama sva tri do tada bratska n...
by Redakcija
0

 
 

Miro Radojević: Vojni poziv (II mjesto za najbolju priču na konkursu za pomirenje i mir)

Miro Radojević VOJNI POZIV 1981. godina. Virovitica, simpatični gradić na krovu Hrvatske, na rubu sjeverozapadne Slavonije. U njemu stara kasarna JNA „Nikola Miljanović – Karaula“, vojna pošta 8530. U njoj 288. mješ...
by Redakcija
0

 

 

Divided Past – Joint Future: Najbolja priča na konkursu za pomirenje i mir

Dženita Hrnjičić Zemljak Kako god se pogledam u ogledalu čini mi se da se sve manje poznajem. Udebljan, izboran i bezvoljan čovjek preko puta mene ničim me ne podsjeća na veseljaka, nadaleko poznatog u i oko Foče. On i ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Denis Dželić: Jutro zimskog djetinjstva

Pred njim stoji vrijeme u svim svojim oblicima i dimenzijama, u vremenu sjedi on u svim svojim fazama. I dijete i čovjek, i živ i mrtav, i star i mlad, i traži, uzaludno traži, suštinu postojanja. Polako podiže pozlaćene...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona