Bilo je to davne 1933/1934. godine kada je mala Bosa pohađala drugi razred osnovne škole. Poticala je iz jedne siromašne porodice. Bila je mala, krhka, zelenkastih očiju, nasmejanog lika, volela je knjigu, bila je dobar đak.
Učionica je bila ispunjena decom koja su marljivo pratila njihovog učitelja koji je bio u mladim godinama: visok, crne bujne kose, očiju crnih, malih brkova. Bio je zaljubljen u lepu, mladu poštarku.
Napolju sneg što je škripao pod noge pokrio je celu okolinu sa njegovom belom mantijom.
– Bosiljka, dođi ovamo! – reče joj učitelj.
– Molim, gospodine učitelju.
– Evo ti ova hartija da je odneses na pošti i daš poštarki i da sačekaš dok napiše odgovor.
– Dobro, gospodine učitelju.
– Čuvaj da ne izgubiš hartiju, reče joj učitelj brižljivo.
– Neću, reče Bosiljka sva sretna što je upravo nju izabrao učitelj. Znala je gde lepa, velika zgrada pošte ali nikada nije zakoračila unutra. Bila je jako radoznala. Koračala je sigurno po snežnim zaleđenim stazama, bez rukavica. Krila je ruke u džepovima kaputa gde je čuvala i hartiju od učitelja kao da je bilo neko blago. Uzbudljivo ali sa pažnjom prešla 4-5 stepenice i lagano otvolila vrata pošte. A srce da joj iskoči. Javila se i rekla zbog čega je došla. Velika prostorija kao da je nju malu, krhku progutala. Toplo, udobno. Poštarka je lepo primila i pozvala da sedne dok napiše odgovor. Bosiljka je bila očarana kada je ugledala gomilu novca na stolu za kojim radi poštarka. Pomislila je da kada bude odrasla upravo poštarka da postane. Vratila se nazad u školu gde je čekao učitelj sa nestrpljenjem i svi ostali đaci, a bilo ih oko 75. Ponosna i sretna što je videla u pošti, nikom nije pričala već je sakrila ovaj značajan dan negde duboko u njenom srcu. Kao i uvek pre spavanja pomolila se Bogu i molila je na je ne zaboravi, da je pomogne kada bude porasla kako bi se zaposlila upravo ovde u njenom rođenom selu kao poštarka. Čula je od starih da kada nešto jako poželiš i Bog i ceo univerzum pomaže te. Njena želja je postala slatka, skrivena tajna koju je spomenula u njenim molitvama svako veče.
Godine su odmicale jedna za drugom kao kapi kiše koje se slivaju lascivno na prozoru… Bosiljka, Bosa kako su je zvali u porodici i većina ljudi u selu na njenu radost uspela je ostvariti njen san iz detinjstva i postala rukovodilac pošte u selu. Nikada nije zaboravila taj zimski čarobni dan kada je po prvi put zakoračila u poštanskoj kancelariji. Taj dan je ostao temelj njenog bitisanja u selu ravnice gde se i rodila. Ovde je pešačila dva puta dnevno od kuće do pošte i nazad 31 godinu i 6 meseci dok je otišla u mirovinu.
Mala Bosa, Bosiljka, poštarka bila je moja lepa i izuzetna majka.
