Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

13. Aprila 2021.

Dina Zavarko: Miris tek pokošene trave

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Dina Zavarko

 

MIRIS TEK POKOŠENE TRAVE

 

Prži danas! Jezik mi se lepi za nepce. Ni kap vode da mi da!

Sećam se kada sam kao mlad gacao po potoku. Ih, kapi poskakuju i sudaraju se s vrelom kožom! Dolinom odjekuje moj glas i vraća mi se kao da me stotine istih slobodnih otpozdravlja!

Sve je vodilo ka nečemu mnogo boljem od ovoga sada.

Kretao sam se gdegod sam želeo. Moji su me držali na oku. Podsećali na nevolje što čuče baš tamo gde je najlepše. Razni su ljudi, govorili su. Ali ko u zelenim godinama misli o tome.

Vrzmao sam se kojekuda, ali najviše me je zanimalo gde odlazi sva ta voda što se sliva sa izvora ispod Ukletog kamena.

Moji su mi pričali da je kod tog kamena neki čovek ubio svog konja jer mu je pojeo poslednji kukuruz iz torbe dok je ovaj spavao.

Da li je bio pijan ili samo zao?

Mrzeo sam tu stenu. Bio sam siguran da je izvor ispod nje zapravo beskraj suza ubijenog konja. Podići ruku na nekoga sa kim si provodio dane, ko je sa tobom delio dobro i zlo? Oduzeti život nekom ko ti je verovao? Nekome ko je samo bio gladan?

Šta čoveka pretvara u vuka?

Misli mi se polako usporavaju. Nemam snage. Ni da mrdnem.

Ne mogu do vode.

Potok je iz šume izlazio na najlepšem mogućem mestu – između dve široke jele i ulivao se cvetnu livadu. Ružičaste glavice deteline, mirisne kamilice, jagorčevine i žbunova kantariona i šipka presecao je pažljivo, vodeći računa da nijedna cvetna glavica ne ostane usamljena na jednoj od obala. Taj ubijeni konji je ostao brižan i posle svega. Pažljivo je kormilario svojom bujicom suza. Na površini potoka ogledalo se nebo. Tada to nisam znao. Mislio sam da je poplaveo u inat svima ostalim bojama livade. Da bude drugačiji.

Ne znam da li ima plavog livadskog cveća. Možda negde. Tamo ga nije bilo.

Voda iz plava voda potoka na livadi  imala jedrugačiji ukus od one zelene, u šumi. Imala je ukus tajne. Ukus neistraženog. Nedoživljenog. Zaboravio sam na prethodne dane. Zaboravio sam da je potok nastao od suza ubijenog konja. Zaboravio sam na majku. Trčao sam. Disao. Ispijao plavetnilo iz potoka.

Osetio sam kako mi niz kičmu struju nečiji pogled. Znao sam taj osećaj. Majka me je tako dozivala dok sam se izležavao ispod velikog bora. Bez glasa. Samo pogledom.

Pokretom glave pronađoh nevidljivu nit što me je obavijala u prijatnu mekotu i uputih se lagano ka mestu gde je stojala. Pozdravili smo se. Stavila mi je ruku na obraz. Voda u potoku je jače zažuborila.

Pošao sam sa njom. Negde. Nije bilo važno gde. Mirisala je na tek pokošenu travu. Osećao sam to i nozdrvama i usnama.

Njen otac mi se obradovao. Lepo me je prihvatio.

Ona me je volela ljubavlju koju nisam mogao da razumem. Želeo sam da razumem, ali nisam mogao. Znao sam samo da sam živeo za jutra i večeri kada bi došla kod mene i milovala me rukama nežnijim od svih rascvetalih glavica na livadi. Šaputala bi mi reči čije značenje mi nije bilo važno. Njihovo zvučenje bi pokrenulo bujice kroz moje vene. Poželeo sam da je otmem. Da odemo nazad u planinu. Bliže zvezdama koje je toliko volela. Ali nisam. Nisam.

Utapao sam se u njen miris tek pokošene trave i video nas kako slobodno jurimo preko rascvetale livade.

Mi.

Nas dvoje.

Jedan vihor.

Zadana sam išao da pomognem njenom ocu. Orali bismo beskrajno polje tamne zemlje. Nije mnogo govorio. S vremena na vreme bi pljunuo u velike šake i rekao: Eto! Zapni, zaori, kakvo si ti to muško! Al᾿ je tvrda kao da se u kamen pretvara!

Ja bih tada navalio. Razgaljen mirisom pokošene trave u mislima.

Tog dana je dvorište bilo okićeno cvetnim buketima i venčićima. Njen otac je obukao jedino svečano odelo. Sećam se da ga je obukao još samo jedno kada je išao do grada. A ona! Sva u belom. Bez osmeha. Lepa čak i bez osmeha.

Čula se nervozna muzika nekih krezubih svirača. Čas  divlja. Čas plačljiva.

Nije mi prišla. Pogledi su nam se zagrlili. Bio sam siguran da joj se u oko smestila zvezda. Tu jednu, mesec je zaboravio da strpa u svoj džak.

Voleo bih samo kap vode. Kap.

Prišao joj je stariji muškarac. Gizdav. Okićen. Uzeo je za ruku. Glava joj je bila pognuta. Teško je gledati napred kada nosiš zvezdu u oku.

Miris sveže pokošene trave se polako gubio.

– Dobar smo posao napravili, čoveče – rekao je pridošlica i potapšao njenog oca po ramenu.

Muzika je sastrugala svu moju radost. Njenu radost.

Otac je nakon njenog odlaska kupio traktor i još neke mašine.

Posle toga je počeo da pije.

Nije me više zvao da idem sa njim u polje.

Ubiće me žeđ. Da mi je do potoka…

Prošlo je mnogo vremena. Ona više nikada nije došla u rodnu kuću. Viđao sam je, s proleća, u rascvetalim glavicama lala i zumbula koje je davno zasadila. S vremenom, bilo je sve teže razaznati njeno lice među izraslim korovom.

Već je veče!

Da li je mesec ikada potražio izgubljenu zvezdu? Ili mu nije nedostajala jer ih ima bezbroj? Kada ih imaš toliko, možeš li ih sve voleti odistinski?

Njen otac je sve više pio. Jednom je uzeo je štap i dobro me išibao po leđima.

Nisam se branio. To su ista leđa koja je ona milovala. Njen dodir je moj večiti štit.

Njen otac leži u senu. Ne miče se. Da li je uopšte živ?

Viđao sam ga kako se moli svecu u svojoj sobi.

Ne mogu do slike, ali evo, pokušaću, ovako. Odavde.

Molim te sveče, zamoli Boga da nad njom bdi.

I reci mu… Reci… Da ako ikada više bude želeo da me vrati na ovaj svet, neka budem trava.

Meka zelena sočna. Trava.

Neka mi sada uzme ovaj konjski život. Ne treba mi. Džaba mi.

Najzad potok. Načinio je pokret glavom pokušavajući da ispije što više vode, ali žeđ nije jenjavala.

Nemoćno njištanje progutala jezora što se budila nad dolinom…

__________________________________

Istaknuta slika: UNSPLASH.COM



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Književnici Zorici Tijanić književna nagrada „Nadži Naman“

Književnici Zorici Tijanić književna nagrada „Nadži Naman“ Zorica Tijanić, književnica i novinarka iz Beograda, jedna je od dobitnica književne nagrade „Nadži Naman“ (Naji Naaman) za 2021. godinu, koju dodeljuje...
by Redakcija
0

 
 

O knjizi Melihe Miljević ”Čiji je grijeh?”

Milijan Despotović OŽILJCI POVERENI KNJIZI Meliha Miljević: „Čiji je greh“     Nikad život ne prolazi olako, kako mi to mislimo, on stvara romane i ne propušta ni jedan detalj da u njega unese. Takvi roman...
by Redakcija
0

 
 

Kratke priče Milije Pajkovića ”Besanica”

Кратке приче Милије Пајковића из живота о животу   ( ,,Бесаница“, 2021. , 203. стр.,  ИГП ,,Пегаз“)     Живот је једна неиспричана ...
by Redakcija
0

 

 

Amra Đečević: Duša iz kofera Reufa Fekovića

Amra Đečević: Duša iz kofera Reufa Fekovića Postoji predanje, po kome kad čovjek umre, jedino što ponese sa sobom to je duša. Kada se čovjek odluči da zauvijek napusti varoš, on onda svoju dušu spakuje u kofer i mje...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

O knjizi ”Zavođenje demokratije” Peka Laličića

RECENZIJE KNJIGE AFORIZAMA, EPIGRAMA I SATIRIČNIH PESAMA ”ZAVOĐENJE DEMOKRATIJE’’ PEKA LALIČIĆA   Izdavač: IK SVEN Niš, 2021. Recenzenti: književnici Milijan Despotović i Vasil Tolevski Korice: Dejana Jov...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange