Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

11. Maja 2014.
 

Dragić Cvjetinović: Jedanaest prozora

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Oko petnaestog decembra nabavio sam sve potrebne papire, predao Čiči neophodnu svotu i spremio se da u zakazano vreme promenim prebivalište.

Bila je to, znači, druga nedelja decembra, kada me je ovo ovde, ovako sivo i sumorno, sivo i karnevalsko rekao bih, kô što neko reče, kada me više nije moglo držati – spremio sam se da odem u tu Švajcarsku.

Već godinama sam se spremao, a da nikako nisam uspevao da se pomaknem sa mesta. Razlog tome su bili, pre birokratskih i finansijskih, problemi sa porodicom – odnosno, da to pravim imenom nazovem, sa onim što je od porodice ostalo. Jedna tetka, na oba oka slaba, jedno blentavo unuče, jedan otac na psihijatrijskom lečenju, tri kera mešanca puna buva. I ja sa njima svima, pod krovom koji ne može da prokišnjava, ali samo zato što su zidovi tri metra pod zemljom.

Oko polovine decembra, je li, tako sad računam, pogodilo se da sam najzad rešio i birokratske i finansijske prepreke za svoj odlazak. Svaki dinar što sam ga brižljivo spremao i ostavljao sa strane, skrivajući od tetkinih i očevih prstiju, mogao sam da prebrojim i da njime obećam sebi iole lagodno otiskivanje u beli svet. No, da, naravno: nije mi se dalo.

Ispod stare petospratnice nalazio se naš stan – u podrumu, nazovi to podrumom, ili suterenom ako je tako lepše, iako nije – stara perionica zapravo, otkupljena, pa nikad otplaćena, od skupštine stanara. U visini glave tri mala prozora, jedan do drugog, celom širinom zida, kroz koje se ne vide ni noge prolaznika – tri prozora koja gledaju napolje i kroz koje se ne može pogledati unutra. Jedan pregradni zid, dvoje drvenih vrata, dve sijalice pričvršćene izolir-trakom za žice. Dva ležaja, udobna donekle ali puna gamadi. Mašta lako može da popuni praznine iza uvek vlažnih, oduvek žutih zidova. Vesnici proleća u našim životima nisu bile laste već trome bubašvabe, uljastog tela i nesalomivog oklopa.

Inače, nije meni sve to previše smetalo. Dan sam i onako provodio napolju, šljakajući za sitne pare u onom jednom jedinom odelu koje sam prao i sušio nad ringlom svake nedelje naveče. Mojoj tetki, očevoj sestri, koja je bila jedina ženska osoba i glava kuće, smetalo bi još manje, da njen unuk, petogodišnji skakavac, brz i živahan, ali bolešljiv i slab, nije počeo te jeseni da se sve više povlači u sebe. Često bismo svi, čak i moj nesrećni, bolesni otac, probdeli noć nad njim. Prvo temperatura, pa satima groznica i buncanje. Preko dana suvo kašlje, ne jede, gleda u jednu tačku i ne odgovara. Malo živne, na dan-dva, čak poželi da izađe, ali onda se opet sruši u krevet. Tetka me onda šalje kod lekara, ovaj mu prepisuje skupe lekove, mi nekako nabavljamo antibiotike i jeftinije zamene.

Bilo je uzaludno, jer je evo već drugi mesec prolazio i njemu se, jadničku, nije pisalo dobro. Eto razloga za muku, buku i bes. Ili kako bi već to neko rekao.

Tetka je spavala sa njim, u sobi, na pravom krevetu, ja sam delio trosed u kuhinji sa ocem. Ne bih se žalio, da nije bilo razloga za žaljenje. Godinama je već trajalo očevo prevrtanje sa jedne na drugu stranu kratkog, iako dovoljno širokog ležaja. Najčešće je odbijao da spava ispod prozora. Onda bi se, usred noći, počeo da plaši da će pasti na pod, i preskakao me, u snu, govoreći čudne stvari o kosim svetlima i ruševnim krovovima. I onda opet, dve večeri docnije, njegove noge bi se našle na jastuku, glava bi mu visila sa ivice kreveta.

Kad samo pomislim da je to, ma koliko naporno, bilo samo najblaže od očevih ludiranja. Bio je više slabouman nego lud, zapravo – ništa nije pamtio, ništa nije mogao da uradi, ponekad je danima gledao u istu tačku ništa ne videći, a onda se histerično smejao, opet, danima. Stalno na lekovima, a bez pravog leka i bez nade da će biti drugačije.

I onda, njegova velika sestra, ogromnih grudi i retke kose, koja tresući se prepričava, svakog jutra, tako tiho da joj moram prići dok joj ne osetim dah, kako je dečak cele noći, opet, bio u groznici i buncao i tražio sisu svoje majke. Oči su joj mutne, ne vidi njima, niti se kroz njih može išta u njoj nazreti. Tako brzo prođu dani – kako se sedma nedelja dečakovog bolovanja odugovlačila, prestao sam da se uzbuđujem. Kada je tetka najzad naredila – ne, ipak je bilo dosta blagosti u njenom glasu, dosta iskrene patnje zbog malog čoveka koji umire u njenoj postelji – ali opet, ne bih rekao ni da me je zamolila – da pronađem njenu ćerku, njegovu majku, prihvatio sam to bez mnogo premišljanja. Klimnuo sam glavom, otišao da poljubim sestrića u čelo (mada me je jedva prepoznao), na izlasku potapšao ćaleta po leđima.

Najstariji od naša tri psa – crni i posiveli, visoki i mršavi avlijaner, šiljate njuške, tanke dlake i nogu, i sasvim mokrih očiju – krenuo je za mnom, prvo cvileći i podvlačeći rep, a onda, kada sam ga udostojio češkanja po vratu, malo samouverenije. Na izlazu iz zgrade sačekao me je da se odlučim hoću li levo ili desno. Pratio me je dalje, ili trčeći desetak koraka preda mnom, ili zaostajući dvadesetak, nikada mi se ne zaplićući u noge kako drugi, bolje vaspitani kerovi umeju.

Prvo, sebe radi, morao sam da objasnim zašto pre kraja godine, opet, neću krenuti u Švajcarsku. Morao sam da se opravdam Čiči. On se, navodno, uzdao u mene i već uveliko dogovorio sa svojima da me prime i obezbede kakve-takve uslove za život i rad. Tra-la-la. Znao sam da je pola novca stavio sebi u džep, a drugu polovinu verovatno utopio na najgori mogući način, obezbedivši mi pola ležaja u nekom radničkom smeštaju i dve skele na petnaestom spratu nebodera u izgradnji. Zna da sam ovde za sve te pare mogao dve godine da živim kao gospodin, ali me briga koliko i njega. Jer opet, kretao sam tako dugo da mi je sam odlazak postao bitniji od odredišta.

Čiča je prebirao debelim prstima po prepodnevnoj zaradi, uredno na stolu slagao novčanice po valuti i vrednosti, sve licem na gore, jednu na drugu. Potreba jača od njega. Ali Čiča je tako provodio vreme, ostavljajući sinu da mu vodi poslove, nabavke, prima radnike i bakće se marketingom. Čičina zabava, opet, na duže staze je bila profitabilnija od svakodnevnog cimanja koje je prepustio nasledniku. Sedeo je u svojoj zagušljivoj sobici u produžetku malog restorana, tako zgodnog za pranje novca, okružen ružnim kalendarima i reklamama za pivo. Nije puštao dnevno svetlo u svoju prestonu dvoranu. Ovako je mogao naprosto da uperi lampu u svaku mušteriju ili jadnika koji bi mu se obratio, i tako sakrije svoje bedno, debelo telo od prezrivijih pogleda.

Primio me je, ponudio stolicu i pustio da objasnim situaciju u kući, bolest mog sestrića i koliko mi je još potrebno vremena pre nego što budem mogao da krenem. Onda je jednostavno rekao da mu treba još pola soma da bi mogao uopšte da nastavi da me sluša. Našem klincu, reče, ionako ništa ne fali, zakačio je neki grip, nego ga držimo u ćumezu punom vlage pa mu je zato sve gore. Ni mom ocu, nastavio je, nije ništa, nego se folira matori ne bi li dobio penziju pre vremena. I na sve to, nazvao je moju porodicu još nekim neučtivim imenima, a onda mi pokazao prstom da se gonim i dodao da će mu, kad bolje razmisli, trebati još pola soma pride da sve sredi i odgodi do januara. Ja to i onako ništa ne bih razumeo, pa neće ni da mi objašnjava dalje. Za dva dana da dođem opet i položim novac. Hiljadarka, znači, u kešu. Da ga prebroji, izravna i složi.

Pa dobro, slegao sam ramenima i pokazao mu srednji prst u džepu od jakne, da ne vidi. Sve sam papire nabavio i, da sam se tamo imao kome da obratim, otišao bih sam, makar na kraju džepario turiste po Ženevi.

Mada su to pusti snovi. Ni ovde ne mogu da džeparim sam za sebe – Čiči bih, na kraju dana, ili nekom još gorem od njega, morao da podnosim račune i pred njim istresam džepove. Dok se nadam poštenom poslu, mogu da u tim džepovima držim ruke i da u njima, kada se za to ukaže potreba, pokazujem srednji prst svakome ko bi ga zaslužio.

Moja osivela džukela čekala je ispred Čičinog lokala, njuške spuštene na prekrštene šape, samo očima prateći noge prolaznika. Nisam ga često mazio, a sad mi je došlo da kleknem pored njega i valjam se sa njim, po zemlji, kao dete. Ali i on je terao trinaestu godinu, žlezde su mu radile i smrdeo je, linjao se i cvileo bolno u snu. Samo je još mogao da me gleda očima bistrim kao dva prozorska stakla.

Pešačio sam preko brda, kroz šumu i pored spomenika, do zgrade u kojoj se smestila tetkina ćerka. Živela je u pregrađenom izlogu, uvučenom u kolski prolaz između ulice i parkinga. Soba tri sa tri, na uglu, tako da su dva zida bila od stakla, tri prozora, jedna vrata, do pola armirana i mutna, odozgo zamračena platnenim roletnama, zelenim i izbledelo-žutim. Iznajmljivala ga je i delila sa čovekom koga nisam podnosio i koji me nije podnosio.

Nisu bili tu, pa sam se sa svojom džukelom smestio na klupu, tačno nasuprot ulaza, zapalio cigaretu i zviždukao za sebe. Onda, zazviždao bih u pravcu svog druga, koji bi na to digao glavu, nakrivio je i cvilnuo par puta, više znatiželjno nego bolno.

Gubili smo, tako zajedno, vreme. Park je bio prazan, vetar je počeo da se uvlači pod nogavice, bilo je već kasno. Oko tri–pola četiri pojavila se: mršava žena, sa gotovo pilećim grudima i mrkom kožom, umotana u šalove. Pozvao sam je po imenu, onda viknuo, ali je ona ignorisala. Taman kad je gurnula ključ u bravu prišao sam joj.

Mali je već mesecima kenjkav, pričao sam joj, poslednjih dana je stalno bled i u groznici, traži je, nje nema. Na to me je opsovala i zapretila mi da joj ne nabijam krivicu. Kao, nije ona najgora majka na svetu, pošalje mu poklon za praznike, vodila ga u zoo-vrt za prošli rođendan. I žrtvuje se i od usta odvaja, i sve tako.

Nemam pojma kako sam je smirio. Ili se prosto izvikala i istrošila malo energije što joj je ostalo posle celog dana potucanja po gradu. Prvo je digla roletne sa sva tri velika prozora. Sela je, srknula par gutljaja hladne kafe preostale od tog jutra, onda uzela da slaže odeću razbacanu po ionako klaustrofobičnom stanu.

Jasno mi je bilo da čeka da joj se muškarac vrati, pre nego što išta preduzme sama. Nije me ni gledala, skrivala je lice kosom. Pitala me samo upola ljubazno za zdravlje, moje i ćaletovo, ne sačekavši odgovor. Sve vreme je duvala, praznila pluća i zverala po sobi. Otišla je u WC, pustila vodu i opet rekla kako joj ne pada na pamet da ide igde, kako je njena majka dovoljno sposobna valjda jedan običan grip da zaleči, kako ima puno posla i mrtva je umorna, i kako moram da izađem napolje, u park, da bi se presvukla.

Seo sam na istu onu klupu. Moj cvileći pratilac se zabavljao rasterujući buve. Posegnuo sam za njegovim kratkim, grubim krznom, ali mi je on pokazao zube. Zainteresovan samo za svoje sitne pseće poslove. Mada ga nikako ne bih osuđivao: da mene svrbi, i ja bih se češao, da me neko u tom retkom uživanju prekida – sigurno bih poželeo da ga ugrizem. Jedino što on, je li, nema beslovesnog pratioca, mada se i o tome može razmišljati.

Neki drugi put, možda. Pseto se naprasno uznemirilo i podvilo rep. Muškarac se pojavio iz pravca periferije, preko parka, u dosta dobro očuvanoj teksas-jakni, sa tamnim naočarima pripijenim uz lobanju. Prvo je video mene, prišao mi i rekao da me Čiča traži celo popodne i da sam, izgleda, nešto gladno zglajznuo. Rekoh mu u tri reči koliko me briga, no nije ga dotaklo. Navodno – reče mi kao da to ni sa čim nema veze – uvek je mislio da sam najpametniji od cele moje familije: dodao je par nepristojnih epiteta, ali nije dobio od mene nikakvu reakciju. Mislio je, reče, da ću završiti neku školu, da ću se već izvući, ali eto. I onda je opet nešto nabacio na račun moje uže porodice, a ja sam opet sa tri reči razjasnio svoje emocije.

No čim se njegova ženska pojavila na vratima, sve je otišlo u materinu. Spremila je torbu, napunila je vešom da je ispadao po ulici, i sada je pokušavala da prođe mimo nas. Ali njen muškarac, nekako, bez reči je shvatio o čemu se radi, pitao je gde će, šta radi i šta misli, na šta je ona poludela. Iz besa u strah, i nazad, prelazila je u nekoliko sekundi. Proklinjala ga je i molila istovremeno. On je nju terao od sebe i vukao za sobom, istovremeno. Uhvatili su se za vratove i okovratnike, zapretili jedno drugom noktima i pesnicama.

Moj džukac je takođe reagovao – zarežao je, čak zalajao, postavljajući se nekako između mene i para na ivici krvi. Bar, on je možda očekivao krv – ja sam znao da se ništa ozbiljno neće desiti. Previše često su se njih dvoje mlatili i vrištali jedno na drugo. NJeno zaboravljeno dete, koje je njega previše podsećalo na jednu nesrećnu epizodu iz njihovog nenormalnog seksualnog života, bilo je previše često predmet, još češće izgovor za izlive ljubavničkih nezadovoljstava.

Sa drugog sprata zgrade čule su se psovke, neki muški i ženski glasovi. Par im nije ostajao dužan. Otimali su se oko one torbe i razbacivali gaće po parku, onda lupali vratima stana i gađali se ključevima i cipelama.

Ustao sam i odreagovao tek kada su obratili pažnju na mog lajavog pratioca. Ona ga je, zapravo, šutnula u njušku i vrisnula da prestane da laje. Jedino što sam mogao da uradim je da priđem muškarcu i opalim ga pesnicom u oko, a nju povučem na svoju stranu. Uplašen, on se zatvorio u stan, da vida rane valjda, ili da skuplja njene stvari da bi ih, teatralno, izbacio u park.

Dok do toga dođe, mi smo se već dobro odmakli. Sada je besna i opet bi plakala. Prvo trči sa mnom, kako je vučem za rukav, onda joj noge otežaju i počinje da zaostaje, da vuče na svoju stranu, nazad, a sve vreme je u suzama i psuje napola svesna koga i zašto.

Dok smo stigli na odredište, jedva je hodala, stalno se osvrćući. Svoju majku nije ni pogledala, provukla se mimo nje i otišla odmah u sobu, da vidi sina.

Ja sam krenuo da preturam po frižideru, manje sebe, više džukca radi. NJegova dva sabrata bila su vani, u blizini kontejnera, čekali su da iz obližnje kafane izbace ostatke ručka, dok je on radije nastavio da se muva oko mene. Na svoju nesreću. Jer ga nisam imao bogzna čime ponuditi.

Ćale je sedeo ispod stola, trljajući stopala starim novinama. Olovo iz štamparske boje, reče, prija njegovoj koži, leči opasne bolesti i privlači žene. Što da ne, mislim se, čuo sam i gore besmislice danas. Podelio sam juče isprženu kobasicu na tri dela, jedan dao njemu, drugi gurnuo u usta psu (progutao je bez žvakanja), a treći deo počeo da grickam, sedeći na ivici kreveta, nogom gurajući halapljivca koji je bio još gladan. Uzeo sam očeve novine i potražio naslovni list. Bile su od pre dva meseca.

Krenuvši ka vratima, provirio sam u sobu. Tetka je stajala ispod prozora, možda je plakala, ili samo grizla usne. Njena ćerka sedela je na jednom kraju kreveta, na ivici, izdaleka samo dodirujući noge svog sina preko debelog ćebeta. Torba joj je još bila u krilu. Mali se meškoljio na jastuku ne reagujući na majku. Prvo je bio okrenut licem prema zidu, a onda se malo digao i prevrnuo na stranu, prema tetki. LJudi su prolazili iznad, i on im je gledao u noge. Oči su mu bile staklaste, i kao ispunjene maglom. A opet, da se dobro zagledam u njih, mogao sam videti bol za bolom kako se niže iza ta dva prozora duše.

Dok sam izlazio, neko je od njih pridržao vrata. Neko komešanje, i neka priča. Učinilo mi se da je odmah još neko krenuo napolje, neko je nekoga pokušavao da zadrži.

Ali već ću sve to saznati kada se vratim (mada sve već znam). Moj džukac se ovog puta odlučio da umesto sa mnom posedi sa svojim rođacima ispred kontejnera. Možda se makar najede. I onako mi više nije bio potreban. Čiča me je tražio, otići ću mu na noge.

Polovina je decembra, košava razbija hladnu izmaglicu i diže prašinčinu. Nekoliko puta sam se uplašio da mi je neka trun zagrebala oko. Trepćem, protrljam i obrišem suze. Nekako, vetar uvek duva u lice, kojom god ulicom da krenem. Znam napamet put, mogao bih i da sasvim zatvorim oči. Ramena su mi u visini ušiju sve vreme.

Čiča je sam. U njegovoj kancelariji je toplo i mračno. Gleda slike svojih unuka, rodili su se letos, blizanci, dva dečaka. Sin mu je napravio tu fotografiju u velikom formatu, da lakše vidi, oči su mu oslabile, oslabile.

Kaže, zaboravio sam pasoš kod njega. Tako nešto da mi se više nije desilo. On se još zalaže za mene, i učiniće mi, jer sam dobar dečko, i sve će za samo pola soma da sredi, ništa da ne brinem. Da se vidimo za dva dana povodom toga. Da se ne brinem. Samo da se spremim: pošto neću stići krajem ove nedelje, prvog januara u četiri ujutru polazi sledeći kombi, njegov prijatelj vozi.

Vraća mi pasoš i pokazuje na unutrašnji džep. Nikada, savetuje me, ne drži važne stvari u bušnim džepovima u kojima su mi uvek ruke. Izvučem ih, vratim ih, petljam po njima, važne stvari lako ispadnu i nestanu.

I još nešto dodaje, sve mudrost na mudrost, naravno. Jedino što mi je zanimljivo je što prilazi prozoru, malom i visokom, koga do tada nikada nisam ni primetio, levo od ulaza. Primećujem onda drugi prozor, isti takav, desno. Oba su zamandaljena, drveni šaloni spušteni, kratke zavese navučene. Ali Čiča, u nastupu meni potpuno nerazumljive promene raspoloženja prilazi levom prozoru, diže šalon do pola, odškrine ga. Vetar unese malo – jer polovinom decembra u ovo doba dana već je uveliko sumrak – malo svetla u sobu.

Međutim, to je premalo svetla da vidim Čičine oči. Toliko su slabe, možda, da su sasvim nevidljive.

 

 

Dragić Cvjetinović, рođen 1981. u Beogradu, studirao srpsku i svetsku književnost, prevodi i predaje.

Objavljivao kratku prozu i poeziju u časopisima i periodici: Znak (Filološki fakultet Beograd), URB (Beograd), Koraci (Kragujevac), Naš trag (Velika Plana), Braničevo (Požarevac), Etna (Beograd), Rukopisi (Dom omladine Pančevo), Zeleni konj (Temišvar), itd. Uređivao studentski časopis Znak. Poeziju neredovno objavljuje na blogu Mrtvi blizanac (zagrej.blogspot.com)

Sa kratkom prozom učestvovao na regionalnim konkursima Reč u prostoru 2010-2011 (SKC, Beograd), a sa kratkim pričama zastupljen u zbornicima IK Alma (Beograd), Crte i reze (Resavska biblioteka, Svilajnac), antologiji fantastike Anomalija 2012 (Lazar Komarčić, Beograd), u izboru mlade srpske proze Pucanja (Službeni glasnik, Beograd).



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Predstavljamo: Vanja Rakonjac

VANJA RAKONJAC MEDIJSKI SIMBOL BIJELOG POLJA   Piše: Božidar Proročić   Postoje oni skromni, tihi, poslenici medija koji otvore vrata mnogima. Pripremajući priloge, pišući reportaže, snimajući okom kamere ant...
by Redakcija
0

 
 

NAGRADA „TIPAR“ NINUSU NESTOROVIĆ

34. Dani humora i satire “Vuko Bezarević”         NAGRADA „TIPAR“ NINUSU NESTOROVIĆU Nagradu „Tipar“ za 2020. godinu dobio je Ninus Nestorović za knjigu „Bože, uprosti nam“ (Prometej, 2020)       Nagr...
by Redakcija
0

 
 

Objavljen 22. broj časopisa Avlija

Čitajte u 22. broju časopisa AVLIJA razgovore sa piscem Ismetom Bekrićem, slikarem Aljom Smailagićem i predsjednikom Islamske zajednice Luksemburga Farukom Ličinom, eseje Alja Smailagića, Nejle Kalabušić, Jasne Šamić,...
by Redakcija
0

 

 

Ani Stjelji nagrada ”Vojislav Ilić Mlađi” za najbolju dečiju pesmu

Ovogodišnja nagrada „Vojislav Ilić Mlađi“ koju dodeljuje Centar za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ iz Žabara za najbolju dečiju pesmu pripala je književnici Ani Stjelji za pesmu Kad bih bio Petar Pan. . KAD BIH BI...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Nermin Begović: Slaven

Nermin Begović   SLAVEN   „Bijaše nekoć u zemlji Usu čovjek po imenu Job. Bio je to čovjek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla.“. Ovako počinje priča o Jobu, čovjeku koji je imao silno bogatstvo ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona