Пусто сеоско раскршће. „Црно пролеће“, с краја XX века. Злослутне три деветке. Биртија у земљи Недођији. Ратно (не)време. „Милосрдни анђео“ хара изнад немоћних глава. Са оближњих висова планине допире штектање противавионске артиљерије. Цепају се небеса. „Они тамо“, негде у врашкој материни горе, лете „невидљиви“.
Кафани прилази грбави човечуљак на бициклу. Кратке му ноге – кад закочи стари двоточкаш, умало што не распали о калдрму са рупчагама. Притворена врата стаклена – залепљена унакрст широком браон траком, за паковање картонских кутија. Ко још да мења окна у ова сулуда времена? Не чују се гласови из кафанске собе. Куд се завук’о грлати кафеџија?
Улази бициклиста. Чује куцкање флаша и довикну:
– Понеси, газда, једног ’ладног ‘‘јеленка“!
Из подрума се појављује гајба пива на рамену здепастог домаћина… Пуцну отварач. Пена пива покуља. Гост сочно опсова:
— Изем ти рат! Ни пиво не мо’ш попити к’о човек!
— Ратно стање, ’ебено срање! А ти, стари мој, ’оћеш ладно. Паз’ да ти га не ’ладим, све трчим! – не може без пуштања језику на вољу кафеџија Марко, помало задихан од дрвених степеника.
— Пусти причу, Маркане! Није ми ни до чега. Сећаш се како ми јединац одлетео у комаде ономад, кад је она авионска грунула баш у хангар с муницијом. Скупљали му месо унаоколо, ноге и црева му са грана бора скидали… Нисам им’о ни шта са’ранити, да ми Бог опрости.
— Знам, знам, извини комшија… Не узми за зло. Језик ми сам од себе полетио. Ја то само онако велим…
— Пусти ме к врагу! Живим к’о марвинче. И не спавам честито. Мало ми моје муке, знаш већ…
— Добро, добро. Немој сад о томе. А јеси л’ опет бициком? Припази да ти га они сеоски ђилкоши не украду.
Погурени, пре времена остарели ‘‘Гуравко“ отпи два–три гутљаја млаког пива, одложи политру на шанк и изађе да баци поглед на свог гуменог магарца, наслоњеног на бандеру преко пута.
А онда – страховит прасак! Запршта и попуца и оно мало преосталих прозора на кафани… Густа, смрдљива прашина забели унутрашњост кафанског собичка.
Кад се све утиша, провири иза шанка накострешена глава. Унезверена погледа, изјури кафеџија кроз врата тражећи погледом стару муштерију. Насред калдрме само велика рупчага. А у њој – још се врти точак бицикла. Нигде комше „Гуравка“.
Из буџака кафане дотетура до шанка деда Пантелија. Не знаш да л’ се гега од страха или му ударило у ноге пиће које још од јутрос натенане испија. Баци поглед ка разбијеним вратима. Окрену се тромим покретом ка шанку.
— Чије то пиво остало?! – упита, мамурних очију, више себе него кафеџију, и посегну за начетом флашом.
— Не дирај, некрсту пијани! То је од „Гуравка“! Ено га доле у рупчаги, Бог да му душу прости!
— А, то је било његово! Сад му више не треба… ’Ајд’, нек му лака црна земља! – натегну покојниково пиво Панта. Кад одахну од гутљаја, тек тад се прекрсти.
Закаснела сирена реско запара ваздух. Деда се штрецну, рука задрхта и – испусти полупразну флашу. Распрши се стакло по кафани.
— Проклетиње небеске! Оде „јеленко“… – заусти сеоска дангуба.
— Баш ти га „Гуравко“ не даде! – добаци са улаза кафеџија, са очитом намером да стару испичутуру убоде прекоревајућом жаоком. Кад виде деда Пантин неодређен, туп поглед, он само одмахну руком:
— Одо’ ја у подрум док се ови ђаволи нису вратили. А ти, матори, како ’оћеш. ’Ајд, уздравље!
— А да закључаш? – добаци Пантелија. Трже се кад прође кроз разваљене вратнице и онако, себи у недра, промрмља:
— Не, не треба! Ама, ово је слободна земља… А и нема се шта закључати. Проклета авет!
Đura Šefer Sremac: Milosrdni anđeo
