Примљен је, као наочит момак, у полицијску академију. Беспрекоран досије. Отац му је службовао, у полицији, а онда се пензионисао. И његов деда је такође био припадник милиције и ДБ-а, тог прохујалог времена у СФРЈ. Ипак нико није ни слутио да се у њиховим редовима, крије, потајно припадник, клана, који је ваљао наркотике… Бескрупулозна маска, насмејаног и ведрог, преданог полицајца, помутила је заплена, наркотика, у рутинској провери, док је био у цивилу, на граничном прелазу на Келебији. Сасвим друга униформисана лица, али предана свом послу, и до последње капи крви, дали би за своју професију, јер су се на то и позвали…
– Цури ми из носа!
– То је од коке!
– Ево ти марамица..
– Где су баш сад нашли да нас претресају!?…
– Покажите ми Ваше исправе!? – замолио је учтиво гранични полицајац.
– Па Ви… сте… син чувеног…!
– Знам, знам! – поносито ће, Богдан, и диже главу.
– Шта имате у пртљажнику?
– Неке тениске ракете! Имамо, неки пријатељски меч.
– Пошли сте у шопинг?
– Да, да, у шопинг… – већ невешто, лажу, колеге, по униформи.
– Да по неке, намернице, и тако…
– Ипак, морамо Вас рутински прегледати.
Срце, му је лудо тукло, јер је, баш у тим футролама испод рекета, била извесна количина наркотика. Нико није ни слутио, да се Богдан, бави прљавим пословима. Пежо, боје трула вишња, је за час посла, прегледан. Ту су се појавили и пси. Вучјаци. Нањушили су „робу“. Нешто касније, стајао је у реду пред вратима, командира полицијске станице. Умало није пао. Напољу се раздањивало. Коначно га је примио, јер су имали још неку акцију те ноћи.
– Нисам очекивао ово од тебе… Морамо те рашчинити, послати у пензију, или у саобраћајну полицију. Бирај! Толико могу… због твог оца… Није имао мрљу, у својој каријери! А ти!? Погледај се!? Па откуд теби Пежо, боје труле вишње, јуче си дошао код нас у службу!?
Тако је неславно прошао. Богдан У. Овај случај је прошао незапажено. Ево га на Ибарској магистрали зауставља теретњаке и приводи женске у кукурузу, за неку кинту…
– А одакле ти све то знаш…
– Па били смо вршњаци, брате! Становали у истој згради, брате!!! У истом улазу, брате, на Новом Београду. Брате имаш за један хамбургер?
– Ево ти за два хамбургера. Хвала ти што си ми ово испричао.
Душан Дојчиновић, рођен 1972. године у Лесковцу, Србија.
По занимању економиста.
Крими приче да сада објављивао на порталима: Slovoslovlje, Glasnaroda.ba, Avlija.me…
Живи у Лесковцу.
