– Tečo! O tečo! Gde si tečo?
– Dobro, ne viči, gledaj koliko je ovde finog sveta…
– Ti si napisao ”Plavi čuperak”?
– A ti kao ne znadeš, pa me provociraš, još, dripac jedan. Hm…
– Dobro, dobro, što se odmah, ljutite… Gosn’ Miko, znate, kad sam bio u osnovnoj, bio sam zaljubljen u jednu drugaricu, a ona je mala taj famozni plavi čuperak i slikali smo se na zajedničkoj fotografiji… ceo razred, a ja sam Vam bio toliko stidljiv da sam se odmakao od nje… He, he, he.
– Dobro, dobro, Dulence, opširan si brate… Nego i ti pišeš pesme za decu?
– Jes’, ova poslednja je objavljena na sajtu Zvrk, zove se ”Divlje guske”.
– Lepo, samo da znaš da decu ne možeš slagati… Deca su odrasli ljudi u koži deteta…
– Nego, šta ti radiš osim što mudruješ!?
– Hoćeš da skokneš do trafike da mi uzmeš ”Žutu Dravu” i jedno “vinjače”, unuče…
– Može, hoću… Nego gosn’ Miko ovdi se ne puši!
– Ta, ti ćeš mi kasti dripac ni jedan!
– Eto, ljutite se kao buntovnik svog vremena, i uz to i žurnalista, pa Vas ja provociram…
– A ti kao nisi kao ja?
– Još, uvek sam, ha, ha… još uvek…
– Ma batali bre prkos gde je niko, i dal’ će procvasti. Budi kreativan ko sad, piši, tako ćeš na najbolji mogući način pobediti svoja stanja i izrazićeš emocije na najbolji mogući način!
I dok se ja okrenuh Mika Antić se izgubi u gužvi, a jedan isti kao on samo crnomanjast, me upita: ”Brate, gdi kuvadu ovdi dobru kafu?”
– Ne znam, šta me se tiče. – rekoh iznerviran, više iznenadnim Mikinim nestankom na sajmu knjiga u gužvi, nego iz neke nepristojnosti.
– Dušane! Dušane! Zakasnićeš za školu! – sanjam glas majke koja me budi… Osvrćem se, na zidu moje sobe, na kalendaru jasno piše: 2015. godina. Bio je ovo još samo jedan san sa poznatim… Dobro te nije bio košmaran…
