Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

13. Maja 2014.
 

Dušan Mitić: Negde na brdovitom delu juga Srbije

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Август, црквена порта
Негде на брдовитом делу југа Србије

Јутро је, порта варошке цркве пуна људи који палише свеће и молише се за здравље својих најближих, па у себи спомињући неки живот прошли враћаше сећање на неке пређашње догађаје. Варошке улице које водише ка цркви су биле уске и тог дана без аутомобила који би јурили помахнитало и без разлога некуд у даљину. Тада мноштво различитог света са својим породицама, родбином и збуњеном децом спонтано корачаше ка главном улазу црквене порте која широм отворених врата дочекиваше људе упућивајући их у тајне црквених одаја.
Црквено звоно одзвањаше улицама које врве од мени непознатог света, а свака нова звоњава сећа на једног од оних што крстећи се, љубљаху тешка и висока врата црквеног улаза.
И баш десно од тог улаза окупираног од људи и деце која почеше нервозно да плачу, налази се бунар са хладном црквеном водом која тог дана пленише неком необичном свежином, а поред њега, као укамењен стајао је човек код кога сам приметио да ме упорно и без разлога посматра, пажљиво одмеравајући сваки мој покрет.
Стрељаше погледом, рекло би се често за људе сличне њему.
Још на улазу у порту беше посебно примећен јер није куповао свеће а ни улазио у цркву, већ само стајаше покрај оног бунара са хладном водом непрестано осврћући се око себе и као са неким страхом настављаше да ме прати својим тамним и загаситим очима.
Био је то човек ниског раста, укусно и модерно одевен за својих, рекло би се, седамдесетак година живота. На глави му накривљено стајаше шешир са неким браонкастим тракама обавијених око ивица шешира, а у руци сат танким златним ланчићем привезан на унутрашњи део сакоа.
Сунце сијаше јаче, све више обасјавајући порту и свет у њој који је око поднева постајао бројнији али и некако тиши. Порта беше обавијена и опасана челиком окованом оградом утемељеној у велике и широке бетонске плоче са необичним камењем који од сунца бљешташе у мојим очима.
Постајало је све топлије, а капи зноја трептаху по узаврелом и црвеном челу моје главе која ми постајаше све тежа и некако напорнија.
Тада сам питао старог човека са штапом који је излазио из црквеног двора колико је сати јер свој од журбе заборавих код куће. Он се насмеја па кратко одговори:
-„Сине, скоро ће подне.“ Окрену се, па и он журећи некуд настави даље, а ја остадох чекајући на свој ред који је, чини ми се временом постајао све дужи и напорнији.
Човек са шеширом и даље ме гледаше, само што овога пута у рукама имаше неку кесу са парчетом старог хлеба и пса крај себе који вртеше репом опкољавајући око његових ногу.
Заједно са њим и лавеж распомамљених паса са улице реметио је мир и спокој пред замагљеним очима опијених од недељне жеге док се мирис тамјана ширио унутар хладних црквених зидова на којима бејаху иконе које указиваше на ишчезло време и у њему вечиту потребу за веровањем у слободу.
Опијен духом јутрошње литургије неспретним и кратким кораком напустих цркву, а пред вратима ми се указаше тамне очи оног седамдесетогодишњака које ме упорно посматраше као да траже одговор на неко питање.
Већ беше прошло подне, окренух се, па се окрепих са црквеног бунара и вода беше питка и мека тако да је изазивала све што је искрено и добро.
Одједном ниоткуда и неочекивано осетих да ме неко повуче за рукав кошуље. Окренух се и сретох се са необичним очима човека са шеширом и псом који је непрестано лајао опирући се сунцу и топлоти која је била све већа.
Беше ми тешко да гледам потпуног странца који настави да стеже моју руку и најзад проговори:

-„Дјед ти је био велик човјек. Добро га се сјећам из оног врјемена кад смо заједно служили војску у Тузли, а и са незаборавног путовања кад смо на станици у Пули чјекали влак за Гренобл. Ето, сад сам силом прилика овдје, и не замјери. Журим!“

Тада скину свој шешир, благо се поклони па се окрену и настави даље својим путем излазећи на капију главног улаза црквене порте. Нисам ништа одговорио. Те његове речи погодише ме као гром, свет у порти ми више није био пред очима, а недељну жегу више не осећах.
Човек је био чудан у сваком погледу, а у његовој појави готово све је било несвакидашње. И баш та непознаница која је окупирала моју пажњу била је утолико већа јер са причама из прошлости људи који су ми били блиски и драги нисам био довољно добро упознат, али не зато што ме нису занимале већ зато што сам те исте, мени блиске људе, имао прилике да посматрам само на избледелим фотографијама.
Из специфичног акцента само закључих да човек са псом није из мог краја, а и тај пас ми се учини да уопште и не постоји, да његов лавеж није стваран и не знајући за себе, пробуди ми се неко замишљено сећање.
Људи су и даље улазили у црквену порту која је почела да личи на велики мравињак.
Црквено звоно и даље звони.

 

Душан Митић

Душан Митић

Душан Митић, рођен је у Пироту 17. марта 1995. године.
Ученик је четвртог разреда Средње економске школе у Нишу.
Писањем је почео да се бави још у основној школи и од тада покушава да све што нуди изговорена реч стави на парче „пролазне“ хартије.
Пише поезију, кратке приче и есеје, а тренутно припрема свој први роман и прву збирку песама за објављивање.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”

INTERNACIONALNI UNIVERZITET U GORAŽDU   TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”     Goražde, januar, 2021. godine POZIVNO PISMO MOŽETE PREUZETI: poziv za konferenciju   Uvažene Koleg...
by Redakcija
0

 
 

Književni konkurs Udruženja nezavisnih pisaca Srbije

Književni konkurs za kratku pripovetku pod nazivom „357“ i sa temom: Šta nam to učini Kovid-19 ili, kako smo se mi s njim inatili?       Uredništva književnog časopisa „Književne vertikale“ i bibli...
by Redakcija
0

 
 

Una Mugoša: Kako je biti sam

Una Mugoša KAKO JE BITI SAM   Koračaš ulicom, samo sa svojom sjenkom, i u stopu te prati, i samo što je ne zgrabiš za gušu, i počneš da je daviš, i moliš je da te vrati.   Moliš je da se vrati, sa tobom, ba...
by Redakcija
0

 

 

Savez slijepih Crne Gore: AUDIO BASNE

AUDIO BASNE Savez slijepih Crne Gore je u aprilu 2020, na Dan knjige, pokrenuo aktivnost pod nazivom: Audio poezija. Riječ je o prilagođavanju poezije u audio formatu, koja je prvenstveno namijenjena osobama oštećenog vida,...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Anja Žujović: Cirkus

Ana Žujović     Cirkus     Dobro došli u cirkus! Karta je vaša. Koliko košta, Nebitno je sada!   Za tren, Za dva, Pojam o vremenu, Postaće san. I takav biće Vaš svaki dan! Dok kokice lete, A ža...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange