Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

30. Maja 2013.

Edhem Mulabdić: Bijela medžidija

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Edhem Mulabdić

 

BIJELA MEDŽIDIJA

Behar: list za pouku i zabavu, god. 1, br. 1 (1900/01), str. 4-6.

 

Hej pusto dječinsko doba! Kad ti dan mine kolik što bi dlan o dlan, sve u igri; a noć… ta nijesi ni lego, a već se zavezo u tvrd san, tvrd i gluh ko gluha noć, a sladak, mehak k’o mehki pamuk! Po cio Božiji dan na onoj žezi, po bujnim poljima, trči skači, sav u goloj vodi, a tabani bride, al’ to niko i ne opaža. Za čas suni svjema u glavu „kupati se”, i dok smo na obalu, ono malo haljinica pobacaj onako gdje prije moreš i za čas eno pljuska po vodi. Izađi malo, odahni, pa opet. Eno, onaj spopao nekakav panj, pojaho, pa pliva; drugi se premeće s kamena preko glave, a ovaj… ta vidi čuda! Arap! Bože, ja te vike, smijeha, pa onda bježi, noge se polomiše, Arap nas goni. A šta je? Omer se onako mokar zaprpio u onaj sitni pijesak – mulj, pa – što Arap, Arap. I kad je i tog dosta, a on u vodu, sapra ga Bosna, a on osta ko i bio. Sad brže za haljine, pa opet na ledinu. „Kola”! Ha, „kola” ćemo sad! Uporedo dva i dva! „Suha-mokra” dijeli, za čas dvije hrpe, među njima mejdan teh, dva-tri konopca. Sohe u šake, najbolji otisni „kolo”, a ono pusto muze po ledini, tek kad-kad poskoči ko zečić preko krtorovine, a oni onamo stali oprezni, spremni svi u dugu lancu, pa dočekuj; prvi promaši, drugi zar neće, jedan udarac na onako letećivo, al’ samo kad ga dobar igrač valjano smjeri svojom drenovačom, ma nema mu Boga mi druge, već istim putem k nama natrag. Ali promaši li ga po nesreći, ode ono, oho! ne stiže ga da i hoćeš, a „mrtvo” se i onako ne smije dirati. Sad pomiči obje hrpe dok prva do „kola”, te tako goni jedni druge do crnog mraka s kraja na kraj polja. A kad nas prićeraj mrak, da kola već i ne vidiš po travi, onda – klonuli od umora, ali ipak s uzdahom prekini igru, pa onako u hrpi kući, a sve pravdajući se. Onaj će: da li je meni tvoja soha…, a ovaj opet: Samo da mene ne pomete onaj grm, vidio bi ti.

Krasan je ljetni dan, vedar kao staklo, a još smo u raspustu ruždijanskom. Sunce pripeklo u kaldrmu, vjetra ni ev’, da rukom mahneš, umirilo se, prava hora; ali nešto nam evo hoće da otme igri tu horu. Jučer su tu sjahali kićeni svatovi iz daleka kraja, a sad evo spremaju se, da vode mladu, neku rodicu našeg druga Omera. Bijesni se konji izvode, a gizdavi svatovi pune, praže; djevojke onamo pjevaju, a sve je izvrvilo po susjednim kućama, po tarabama, sokaci, proć ne možeš. Na jedan put nasta žurba i žamor u kući pa i u avliji. Pođoše. U kući nasta plač, roditelji puštaju dijete svoje u daleki svijet, cure opet pjesme ne prekidaju, svatovi uzjahuju aždahe svoje, djeveri daruju sluge, djecu, prosiplju pare, zveket ploča konjskih o tvrdu kaldrmu, a puška pušci ne da odgovorit… vreva, galama, čini ti se sve se prolomiti hoće. Ženskinje će u hintov, svati zaredaše i povorka pođe, a silan svijet ko roj za njima. Nadomak grada i svatovi zamakoše, nestade ih, samo se još čuo prasak pušaka njihovih. Svjetina ona što ih isprati, natrag, a i mi ko da nas ko razabra, nađosmo se na raskršću.
Svatovi i šenluk njihov dugo se još spominjao u gradu, ali za nas to minu, mi krenusmo u igru. Na jedan put će naš drug Omer, zastade kao da nam hoće da rekne, šta bi se to danas zapovrglo, mi oko njeg, a on sve mučke ruku u džep ama poduboko, kopaj nešto kopaj, dok izvuče; ispruži šaku a na dlanu mu zasja bijela medžidija.
Uh! mi svi u čudo. Otkud ti bolan bijela medžidija? trže jedan. – Svatovi! – dočeka drugi gotovo koreći ovog; – svatovi mu dali.
Omer je prevrnuo na dlanu, a ona se sjevkala ha suncu, uzeo je u drugu ruku, pa je onda, ah kako toplo, čak oholo, ponosito turio u džep i krenuo putem mjereći nas sve očima, a te oči govorahu uprav ono, što mi mišljasmo u taj čas: „nije šala bijela medžidija!”
Nije fajde žurba za današnju igru sve smalaksavala; mi išli u hrpi, u sredini našoj i Omer, ohol i čak zamišljen, a u džepu njegovu „bijela medžidija”. Ta nije ni šala! koliko je to groša, koliko dvaestica, marijaša, a krajcara bolan ne bio! I jedva Boga mi najstariji izračuna. Pa zar je to šala imati to sve u svom džepu, znati, da je to tvoje! Sve mi to pretresamo, a Omer naš sve raste.
– A šta bi se sve moglo kupiti za to! – trže se jedan novom misli, da još više uzveliča Omera i džep njegov.
– Janje! – požuri se jedan.
– Šta janje? Bi dvoje!
– Ne bih ja! Ja bih pušku.
– Ha!
– Konja!
– Kakva konja? Haljine!
– Imam vala haljina! – sad će tek Omer prvu, otkad postade teži za bijelu medžidiju.
– Pušku ti, pušku Omere, – opet će onaj; – eh, da li ja…
– Ne da meni otac puške nosit.
– Ih, pa moreš ti nju nosit, a da on i ne zna.
– Znam ja, šta ću! – zastade on. Svi pogledamo u njeg.
– A ništa, ne ću ni to, – predomisli se on i odusta, a da mi i ne znadosmo od čega.

Išli mi dalje, išli u hrpi, Omer u sredini među nama, a mi oko njega. Često ga omjeri koji od glave da pete, ko da ga prvi put vidi, ili ko hoće da rekne „blago li se tebi!” – ili… „ta kojoj sorti dade Bog toliko blago”. Bijela medžidija, Omer, uopće taj događaj uzveličavao se još više, pošto Omer najmanje bijaše priličan, da u svom džepu nosi bijelu medžidiju. Ali vrijedna je i ona „kad Bog da, ne pita se, kome”.
Na polju smo, al nikom ni na um ne pada igra; ta kakva igra? Omer je tu, Omer pretežniji danas, a još više ono nešto u džepu njegovu.
Naposljetku zapovrže se igra. Danas ćemo u „šudle”. Hajde de, kako mu drago, mi usred igre, dok će Omer ruku u džep, a mi svi oko njeg. Ostaše štapovi, rupe šudla, ostaše mjesta prazna, a za njih se malo prije jagmili i natezali. Jedva se nekako otpoče igra, kad Omer spravi svoj novac u džep.
Idem ja nju razmijenit! – na jedan put će on usred igre. Opet svi oko njeg; igra batal. Niko: de, ni nemoj, a ipak na svačijim ustima treptilo: „da je u mene i ja bih je razmijenio”.
I treća se igra započe, a ne svrši. Omer oporavi poljem, a mi za njim. Silna radoznalost, šta će Omer od svog novca. Sve u hrpi tako okraj Bosne, a sve nagađajući, šta bi se moglo kupit, i šta bi se moglo izleć iz te bijele medžidije: kupit ovcu, pa će se ona ojanjit, pa onda dalje tako… ali jok. Omer to čuje i ne čuje. U džepu mu, broji se, toliki novac, a i ne čuje se – ne zveči.
Evo nas pod obalu, blizu čaršije. Ko će ići razmijenit? Svakako sirota, ko nema oca, da ga opazi u čaršiji – i Šaban zamače s bijelom medžidijom u čaršiju. Ne bih reko, da je do prvog dućana, a on natrag.
– Šta je?
– Ne će da razmijeni. Treba kupit što god.
– Pa kupi!
– Šta?
– Šećera
– A duhana?
– Kupi oboje!
Kolik dlan o dlan, a Šaban natrag s duhanom, šećerom i – punim pregrštem para. Sad tabanima vatru ispod obale, što nam noge mogu, a u Omera se sve trese i zvekeće u džepu silna para. Evo nas na domak polja. Zaukružismo oko Omera. Duhan će u Šabanovu kapu, pa sad – reda ti je savijat umio ne umio, pušit mogo ne mogo! Tu se kašlje, tu suze oblile svakog; ali reda je tako, to rade i veliki, koji imaju onako dosta para k’o Omer. A Omer ? Istres’o svu onu sitnež u krilo, pa razabire sve sortu; tu dvije cvancike ruske, bijele ko snijeg, tu pleta, grošića, banovaca, bakrenjaka lontoša, da bi njim svako magare potkovat mog’o, a krajcarima ni hesaba nema.
– Eh, da imam s kim poigrat! trže se Omer i obreda nas sviju očima. Al ovamo sve nijemo.
– Da ti je gore na „Šarine klupe!” dočeka Šaban.

– Šta? Zar se gore igra?

-Ih, svaki dan sve o pare.

– Ma kako, ja i ne znam! – Omer će.
– Ne znam ni ja, nekako u kapu.
– Hajdemo ja i ti šale onako, – požuri se Omer s kapom.
Šaban sleže ramenima, jer na njemu ne bijaše ni ječerme, a kamo li džepa.
– Evo, ja ću ti uzajmiti, pa ćemo onako šale. I za čas baciše po dva krajcara u kapu, treh, treh, prevrni kapu na zemlju. Tura, jazija; digni, jedan nosi, drugi gleda.
I oni se zavezoše baš ko veliki, a mi oko njih ko mali. Be, otvori se tu prava igra. Krajcari padaju, zgrću se, novci idu od jednog drugom; sad Omer Šaban, a sad opet Šaban Omer.
Na koncu nikom ništa. Oba se naučiše igrat, a inače oba ostaše na glavnici.
Sunce već bijaše zašlo kad krenusmo kući. Dan nam prođe baš uzalud, a sve s Omerove bijele medžidije.

Sjutri dan Omera ni na oči nama, a mi, he, ko djeca, te, jedan manje, jedan više; nastavismo igru, da kasnije nikom ni na um ne pade Omer i njegova bijela medžidija. Treći dan pronese se glas, da Omer igra na „Šarinim klupama”, i vidi čuda: dobiva, veli, zgrće. Tom se svak čudio, a oni na „Šarinim klupama”, igrači od zanata i ljudi svakakva glasa, posmješkivali se. Kad im je došao novi drug, popustili mu k’o ribi udicu, nek se djetetu osladi, a poslije će ono znati, gdje će naći novaca za igre. I dan po dan, al daj, ko će znat onda, po temelju pokvariše dijete.

Poče i ruždija, al Omera ni od lijeka. Be, otac za ruku, dovedi ga sobom efendiji, al koja fajda, dok se okreni, Omer škrinuo. Ušao otac u trag društvu na „Šarinim klupama”; ni pet ni šest, kako je čovjek naprasit, za štap, pa ih rastjerao, al tada i onako bijahu udrile jesenske mećave i društvo nastavilo igru obnoć kojekuda po zabitim kućama i kahvicama.

Druge godine, kad će nesreća Šerifagu shrvala bolja, lego i ne digo se, a Omer onda istom nastavio. Mi ga gdjekad smotri, a on odjeven ko cvijet, a sjutra: nikako oni momak. Bože dragi, ni groš haljina na njemu. Bijaše siromah sveosve zagrezo u igru.

Dan po dan i mi se raziđosmo, neki u Carigrad, neki nekud za naukom, a kad se do nekoliko godina povratismo, imamo šta da vidimo: ta nije, nije ono, nikako naš negdanji drug, već nekakav hamal, lica Omerova. Siromah glavu zakret’o od nas, a mi – žaleći svog negdanjeg druga tek tada pogodismo, da svemu tome bijaše uzrok ona nesretna bijela medžidija.

 

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/novac-novcanice/slides/kovani-novci-filatelija.html



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Svetlana Radosavljević: Kap vode

Светлана Радосављевић   КАП ВОДЕ   Има је свугда око нас, некад је вредна злата а некад досадна киша. Колико пута смо пож...
by Redakcija
0

 
 

Arnela Fazlić: Biće olovke

Arnela Fazlić   BIĆE OLOVKE   Po teškoj sparini dovukoh se do kolodvora jednog gradića, osjetih snažnu glad i sjedoh nešto da pojedem. Konobar je bio pričljiv i na momente dosadan jer je uporno želio saznati n...
by Redakcija
0

 
 

Velid Bajramović: Stare cipele

Velid Bajramović     STARE CIPELE   –  Hej, pogledaj u onog dede kako su cipele stare, a odijelo novo! Zašto i cipele ne kupi nove? – Tišeeeee! One stare cipele je skinuo sa ubijenog sina u logoru Omarska...
by Redakcija
0

 

 

Ilma Garankić: Aman i David

Ilma Garankić   AMAN I DAVID   – Ispričaš mi priču.. Hoćeš li? – Ne možeš zaspati, zar ne? – Nikako. Brojao sam ovce iznova i iznova, ali nije išlo. – Čudno. Trebao si brojati janjad, ona pomažu. ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Ana Stjelja: Beogradski mistik

Ana Stjelja   BEOGRADSKI MISTIK   Sedeo sam na klupi u Kalemegdanskom parku, umoran od višesatnog obilaženja prestoničkih knjižara i potrage za knjigom mudrih izreka nekog istočnjačkog filozofa. I pored silnih napor...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange