Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

30. Maja 2013.

Edhem Mulabdić: Bijela medžidija

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Edhem Mulabdić

 

BIJELA MEDŽIDIJA

Behar: list za pouku i zabavu, god. 1, br. 1 (1900/01), str. 4-6.

 

Hej pusto dječinsko doba! Kad ti dan mine kolik što bi dlan o dlan, sve u igri; a noć… ta nijesi ni lego, a već se zavezo u tvrd san, tvrd i gluh ko gluha noć, a sladak, mehak k’o mehki pamuk! Po cio Božiji dan na onoj žezi, po bujnim poljima, trči skači, sav u goloj vodi, a tabani bride, al’ to niko i ne opaža. Za čas suni svjema u glavu „kupati se”, i dok smo na obalu, ono malo haljinica pobacaj onako gdje prije moreš i za čas eno pljuska po vodi. Izađi malo, odahni, pa opet. Eno, onaj spopao nekakav panj, pojaho, pa pliva; drugi se premeće s kamena preko glave, a ovaj… ta vidi čuda! Arap! Bože, ja te vike, smijeha, pa onda bježi, noge se polomiše, Arap nas goni. A šta je? Omer se onako mokar zaprpio u onaj sitni pijesak – mulj, pa – što Arap, Arap. I kad je i tog dosta, a on u vodu, sapra ga Bosna, a on osta ko i bio. Sad brže za haljine, pa opet na ledinu. „Kola”! Ha, „kola” ćemo sad! Uporedo dva i dva! „Suha-mokra” dijeli, za čas dvije hrpe, među njima mejdan teh, dva-tri konopca. Sohe u šake, najbolji otisni „kolo”, a ono pusto muze po ledini, tek kad-kad poskoči ko zečić preko krtorovine, a oni onamo stali oprezni, spremni svi u dugu lancu, pa dočekuj; prvi promaši, drugi zar neće, jedan udarac na onako letećivo, al’ samo kad ga dobar igrač valjano smjeri svojom drenovačom, ma nema mu Boga mi druge, već istim putem k nama natrag. Ali promaši li ga po nesreći, ode ono, oho! ne stiže ga da i hoćeš, a „mrtvo” se i onako ne smije dirati. Sad pomiči obje hrpe dok prva do „kola”, te tako goni jedni druge do crnog mraka s kraja na kraj polja. A kad nas prićeraj mrak, da kola već i ne vidiš po travi, onda – klonuli od umora, ali ipak s uzdahom prekini igru, pa onako u hrpi kući, a sve pravdajući se. Onaj će: da li je meni tvoja soha…, a ovaj opet: Samo da mene ne pomete onaj grm, vidio bi ti.

Krasan je ljetni dan, vedar kao staklo, a još smo u raspustu ruždijanskom. Sunce pripeklo u kaldrmu, vjetra ni ev’, da rukom mahneš, umirilo se, prava hora; ali nešto nam evo hoće da otme igri tu horu. Jučer su tu sjahali kićeni svatovi iz daleka kraja, a sad evo spremaju se, da vode mladu, neku rodicu našeg druga Omera. Bijesni se konji izvode, a gizdavi svatovi pune, praže; djevojke onamo pjevaju, a sve je izvrvilo po susjednim kućama, po tarabama, sokaci, proć ne možeš. Na jedan put nasta žurba i žamor u kući pa i u avliji. Pođoše. U kući nasta plač, roditelji puštaju dijete svoje u daleki svijet, cure opet pjesme ne prekidaju, svatovi uzjahuju aždahe svoje, djeveri daruju sluge, djecu, prosiplju pare, zveket ploča konjskih o tvrdu kaldrmu, a puška pušci ne da odgovorit… vreva, galama, čini ti se sve se prolomiti hoće. Ženskinje će u hintov, svati zaredaše i povorka pođe, a silan svijet ko roj za njima. Nadomak grada i svatovi zamakoše, nestade ih, samo se još čuo prasak pušaka njihovih. Svjetina ona što ih isprati, natrag, a i mi ko da nas ko razabra, nađosmo se na raskršću.
Svatovi i šenluk njihov dugo se još spominjao u gradu, ali za nas to minu, mi krenusmo u igru. Na jedan put će naš drug Omer, zastade kao da nam hoće da rekne, šta bi se to danas zapovrglo, mi oko njeg, a on sve mučke ruku u džep ama poduboko, kopaj nešto kopaj, dok izvuče; ispruži šaku a na dlanu mu zasja bijela medžidija.
Uh! mi svi u čudo. Otkud ti bolan bijela medžidija? trže jedan. – Svatovi! – dočeka drugi gotovo koreći ovog; – svatovi mu dali.
Omer je prevrnuo na dlanu, a ona se sjevkala ha suncu, uzeo je u drugu ruku, pa je onda, ah kako toplo, čak oholo, ponosito turio u džep i krenuo putem mjereći nas sve očima, a te oči govorahu uprav ono, što mi mišljasmo u taj čas: „nije šala bijela medžidija!”
Nije fajde žurba za današnju igru sve smalaksavala; mi išli u hrpi, u sredini našoj i Omer, ohol i čak zamišljen, a u džepu njegovu „bijela medžidija”. Ta nije ni šala! koliko je to groša, koliko dvaestica, marijaša, a krajcara bolan ne bio! I jedva Boga mi najstariji izračuna. Pa zar je to šala imati to sve u svom džepu, znati, da je to tvoje! Sve mi to pretresamo, a Omer naš sve raste.
– A šta bi se sve moglo kupiti za to! – trže se jedan novom misli, da još više uzveliča Omera i džep njegov.
– Janje! – požuri se jedan.
– Šta janje? Bi dvoje!
– Ne bih ja! Ja bih pušku.
– Ha!
– Konja!
– Kakva konja? Haljine!
– Imam vala haljina! – sad će tek Omer prvu, otkad postade teži za bijelu medžidiju.
– Pušku ti, pušku Omere, – opet će onaj; – eh, da li ja…
– Ne da meni otac puške nosit.
– Ih, pa moreš ti nju nosit, a da on i ne zna.
– Znam ja, šta ću! – zastade on. Svi pogledamo u njeg.
– A ništa, ne ću ni to, – predomisli se on i odusta, a da mi i ne znadosmo od čega.

Išli mi dalje, išli u hrpi, Omer u sredini među nama, a mi oko njega. Često ga omjeri koji od glave da pete, ko da ga prvi put vidi, ili ko hoće da rekne „blago li se tebi!” – ili… „ta kojoj sorti dade Bog toliko blago”. Bijela medžidija, Omer, uopće taj događaj uzveličavao se još više, pošto Omer najmanje bijaše priličan, da u svom džepu nosi bijelu medžidiju. Ali vrijedna je i ona „kad Bog da, ne pita se, kome”.
Na polju smo, al nikom ni na um ne pada igra; ta kakva igra? Omer je tu, Omer pretežniji danas, a još više ono nešto u džepu njegovu.
Naposljetku zapovrže se igra. Danas ćemo u „šudle”. Hajde de, kako mu drago, mi usred igre, dok će Omer ruku u džep, a mi svi oko njeg. Ostaše štapovi, rupe šudla, ostaše mjesta prazna, a za njih se malo prije jagmili i natezali. Jedva se nekako otpoče igra, kad Omer spravi svoj novac u džep.
Idem ja nju razmijenit! – na jedan put će on usred igre. Opet svi oko njeg; igra batal. Niko: de, ni nemoj, a ipak na svačijim ustima treptilo: „da je u mene i ja bih je razmijenio”.
I treća se igra započe, a ne svrši. Omer oporavi poljem, a mi za njim. Silna radoznalost, šta će Omer od svog novca. Sve u hrpi tako okraj Bosne, a sve nagađajući, šta bi se moglo kupit, i šta bi se moglo izleć iz te bijele medžidije: kupit ovcu, pa će se ona ojanjit, pa onda dalje tako… ali jok. Omer to čuje i ne čuje. U džepu mu, broji se, toliki novac, a i ne čuje se – ne zveči.
Evo nas pod obalu, blizu čaršije. Ko će ići razmijenit? Svakako sirota, ko nema oca, da ga opazi u čaršiji – i Šaban zamače s bijelom medžidijom u čaršiju. Ne bih reko, da je do prvog dućana, a on natrag.
– Šta je?
– Ne će da razmijeni. Treba kupit što god.
– Pa kupi!
– Šta?
– Šećera
– A duhana?
– Kupi oboje!
Kolik dlan o dlan, a Šaban natrag s duhanom, šećerom i – punim pregrštem para. Sad tabanima vatru ispod obale, što nam noge mogu, a u Omera se sve trese i zvekeće u džepu silna para. Evo nas na domak polja. Zaukružismo oko Omera. Duhan će u Šabanovu kapu, pa sad – reda ti je savijat umio ne umio, pušit mogo ne mogo! Tu se kašlje, tu suze oblile svakog; ali reda je tako, to rade i veliki, koji imaju onako dosta para k’o Omer. A Omer ? Istres’o svu onu sitnež u krilo, pa razabire sve sortu; tu dvije cvancike ruske, bijele ko snijeg, tu pleta, grošića, banovaca, bakrenjaka lontoša, da bi njim svako magare potkovat mog’o, a krajcarima ni hesaba nema.
– Eh, da imam s kim poigrat! trže se Omer i obreda nas sviju očima. Al ovamo sve nijemo.
– Da ti je gore na „Šarine klupe!” dočeka Šaban.

– Šta? Zar se gore igra?

-Ih, svaki dan sve o pare.

– Ma kako, ja i ne znam! – Omer će.
– Ne znam ni ja, nekako u kapu.
– Hajdemo ja i ti šale onako, – požuri se Omer s kapom.
Šaban sleže ramenima, jer na njemu ne bijaše ni ječerme, a kamo li džepa.
– Evo, ja ću ti uzajmiti, pa ćemo onako šale. I za čas baciše po dva krajcara u kapu, treh, treh, prevrni kapu na zemlju. Tura, jazija; digni, jedan nosi, drugi gleda.
I oni se zavezoše baš ko veliki, a mi oko njih ko mali. Be, otvori se tu prava igra. Krajcari padaju, zgrću se, novci idu od jednog drugom; sad Omer Šaban, a sad opet Šaban Omer.
Na koncu nikom ništa. Oba se naučiše igrat, a inače oba ostaše na glavnici.
Sunce već bijaše zašlo kad krenusmo kući. Dan nam prođe baš uzalud, a sve s Omerove bijele medžidije.

Sjutri dan Omera ni na oči nama, a mi, he, ko djeca, te, jedan manje, jedan više; nastavismo igru, da kasnije nikom ni na um ne pade Omer i njegova bijela medžidija. Treći dan pronese se glas, da Omer igra na „Šarinim klupama”, i vidi čuda: dobiva, veli, zgrće. Tom se svak čudio, a oni na „Šarinim klupama”, igrači od zanata i ljudi svakakva glasa, posmješkivali se. Kad im je došao novi drug, popustili mu k’o ribi udicu, nek se djetetu osladi, a poslije će ono znati, gdje će naći novaca za igre. I dan po dan, al daj, ko će znat onda, po temelju pokvariše dijete.

Poče i ruždija, al Omera ni od lijeka. Be, otac za ruku, dovedi ga sobom efendiji, al koja fajda, dok se okreni, Omer škrinuo. Ušao otac u trag društvu na „Šarinim klupama”; ni pet ni šest, kako je čovjek naprasit, za štap, pa ih rastjerao, al tada i onako bijahu udrile jesenske mećave i društvo nastavilo igru obnoć kojekuda po zabitim kućama i kahvicama.

Druge godine, kad će nesreća Šerifagu shrvala bolja, lego i ne digo se, a Omer onda istom nastavio. Mi ga gdjekad smotri, a on odjeven ko cvijet, a sjutra: nikako oni momak. Bože dragi, ni groš haljina na njemu. Bijaše siromah sveosve zagrezo u igru.

Dan po dan i mi se raziđosmo, neki u Carigrad, neki nekud za naukom, a kad se do nekoliko godina povratismo, imamo šta da vidimo: ta nije, nije ono, nikako naš negdanji drug, već nekakav hamal, lica Omerova. Siromah glavu zakret’o od nas, a mi – žaleći svog negdanjeg druga tek tada pogodismo, da svemu tome bijaše uzrok ona nesretna bijela medžidija.

 

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/novac-novcanice/slides/kovani-novci-filatelija.html



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Vlado Jović: Odgoj i higijena ruku obitelji Kulenović

Vlado Jović   ODGOJ I HIGIJENA RUKU OBITELJI KULENOVIĆ   Ademir Kulenović zvani Žmirke nemalo se iznenadio kada je od oca dobio šamarčinu zbog koje ne samo da mu se zamračilo pred očima, već je vidio i sve zv...
by Redakcija
0

 
 

Mirjana Štefanicki Antonić: Procvala samonikla bulka

Mirjana Štefanicki Antonić   PROCVALA SAMONIKLA BULKA     ,,Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je srce ostalo.”   Fjodor Mihajlovič Dostojevski     Jutros mi je procvala, samonikla, crvena bulka, u žardinj...
by Redakcija
0

 
 

Beloruska narodna bajka Ivan Prelepi i knez Ladimir

ИВАН ПРЕЛЕПИ И КНЕЗ ЛАДИМИР Белоруска народна бајка   Извор: Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор на...
by Redakcija
0

 

 

Diana Gluck: Bosa

Bilo  je to davne 1933/1934. godine kada je mala Bosa pohađala drugi razred osnovne škole. Poticala je iz jedne siromašne porodice. Bila je mala, krhka, zelenkastih očiju, nasmejanog lika, volela je knjigu, bila je dobar ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Svetlana Radosavljević: Baštovanka

Svetlana Radosavljević   Baštovanka   Bašta u proleće, u jesen, bašta u cvetu, bašta pod snegom. Sve su to bašte. A bašta u srcu Baštovanke je jedna i svakom od nas podjednako vredna. U srcu svake Baštovanke...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona