Rekli su mi da je i ovaj trenutak. Ovaj, baš dok ispisujem nove redove. Zapravo moja prošlost. Da nema potrebe da jurim za budućnošću. Da je ona baš tu na mojim vratima. I da je trebam dočekati dostojanstveno. Čvrsto na nogama. Da prošlost ne čuvam, već da je gradim. Ovde. Sada. Od nas. Onih koji su mi dragi. Ljudi od sećanja. Od onih koji se plaše, a dovoljno su hrabri da to izuste. Od onih koji rizikuju iako znaju da mogu da izgube. I od onih koji govore tek toliko, da željno iščekujem miris nove stranice.
– Tvoj naveći strah, upitala sam ?
Ne plašim se smrti, plašim se kako nakon nje. Gde sam ? Da li mogu da dodirnem ? Da li se sećam ? Ili se sve briše !?! I dobijam nov život na dar. Da li svoj život poklanjam ili to drugi čine ? Da li ja na to pristajem ili se žustro protivim. Ko sam ? Sada i ovde ? Sutra ? I nakon nje ?
– A ti, čega se ti plašiš ?
Plašim se vremena, koje prolazi mimo nas neprimetno. Korača tako snažno, da povremeno začujem jeku i sopstvenih cipela. Plašim se te tegobne reči, nemoć.
– Da li se plašiš da bi mogao ostati zarobljen u tišini ?
Nisam dovoljno hrabar da to izustim. Volim tišinu, ali ponekad ume da bude gorka. Nedostajali bi mi šapati. Vetar i poneka ptica. Zvuk ljuljaške i osmeh koji ukradem.
– Ako bih ukrao tvoju tišinu ? A poklonio svoj strah?
Strah daruje tišinu. Ponekad onu koja prija. Životnu. Kad- kad onu od koje bežiš.
– Da li sada govoriš o nemoći ? Možda ja nemoć nisam razumela. Možda je njeno drugo ime život. Možda je stvar sudbine. Vere. Možda je lek u nama, ljudima. Ljubavi od koje bežimo. Od koje se krijemo i tražimo brze odgovore, jer se plašimo da bi mogla prestati.
– A ljubav može li ona pobediti strah ?
Ona je najveća ljudska hrabrost. Svakodnevno mu se suprotstavlja. Opire. Bori. Ali i čeka. Pravo vreme. Pravi trenutak. Možda baš sada. U prošlosti.
Istaknuta slika: Slika Ismeta Čauševića – Čakija, profesora i akademskog slikara (Foča, 1950. – Foča, 1993.)
