Исидора Раденковић
НОВОГОДИШЊА ЖЕЉА
Разија би волела да може да каже да је само још једна обична девојчица, да са мамом купује блузе и хаљине и да има гомилу другарица. Али, изгледа да је неко баш морао да испадне другачији.
Толико пута је пожелела да са осталим девојчицама шапуће о дечацима, да размењују тајне или да причају о шминки, али би оне сваки пут од себе одгурнуле ову девојчицу црну попут гара. Једино када су Разијини вршњаци причали са њом било је када су јој се смејали због пробушених патика, излизаних панталона које стално носи и јадног ранца коме су нараменице већ одавно покидане. Изгледа да бајке баш никад не могу „умешати прсте“ у стварност и учинити да добро победи зло. Али Разији је већ било доста свега! Нешто је морало да се промени, јер она више не може да издржи! Међутим, мораће да ћути и понизно трпи увреде, и овај пут.
Када год би се пожалила неком наставнику, добила би исти одговор − „деца се само шале“. Све је, заправо, само незлонамерна игра њених другара. А Разија не схвата смисао те „игре“. Да све исприча родитељима? Па они су јој најближи, сигурно ће је разумети! Али родитељи имају много веће проблеме од њених. Зашто би још више узнемиравала мајку, коју већ довољно тишти што не може ни да устане из кревета? Зашто да брине и оца? Желела је све да му исприча, да коначно некоме каже зашто јој је тешко да свако јутро крочи међу људе где ће све, поново, бити исто. Али не може, њен преморени отац ради дан и ноћ како би она и њена мајка имале нешто за јело. Понекад се осећала као да га нема. Та векна хлеба стајала је на столу испред ње, али би радије причала са својим оцем, као некада док је мама још могла да шета и док он није морао толико да ради, гледала његово од брига изборано лице и упијала сваку реч.
Због немаштине у којој живи, празници у њеном дому изгледају много другачије него код њених вршњака. Тата и она крај мајчиног кревета отварају поклоне. Само што то нису лепо запаковани дарови, са машницама и још лепшим изненађењем унутра. Ако и буде нечега под оскудном јелком, то је понеки слаткиш или комад већ дуго ношене одеће. Шта год би тата успео да сакупи. Али Разија би била срећна, јер зна да постоји неко коме је заиста стало до ње. Иако јој се плакало кад би све муке превише стисле њену душу, никад то није чинила пред оцем и мајком. Радовала се зато што је њен осмех, у хладној бараци, грејао срца њених родитеља.
Једино што је тужну девојчицу могло да угреје у њиховој малој, оронулој кућици и макар јој на трен склони сву жалост са лица биле су књиге. Савим је сигурно да су њени завршеци били много срећнији и лепши, него они које би писац написао. Управо зато, много више је волела ликове из пишчеве маште, него стварне људе. Сви они чији је живот био описан на страницама књига уливали би јој наду да још увек може нешто да уради и да ће проблеми који је окружују једном нестати. Зато она неће читав живот седети и туговати у собичку који назива дом. Зато ће једног дана успети, помоћи ће родитељима, имаће породицу и праву кућу. Сигурна је! Касније, много касније осврнуће се на тужну прошлост, али ће се са осмехом врати у будућност коју је сама створила. Зато, када се и ове године 31. децембра казаљке сата склопе у поноћ, Разија ће пожелети само још више наде да се бори за оно о чему сања и о чему чита.
Исидора Раденковић 8б
Основна школа при Математичкој гимназији, Београд
професорка: Анђелка Петровић
Истакнута слика: Ученице и ученици београдске Математичке гимназије и основне школе при гимназији чији су радови похваљени на 3. међународном конкурсу часописа Авлија за најбољу причу и пјесму у региону за 2013. годину
