Умало да преживим.
Ја се не дам, а они ме оживљавају. Ја опет вучем на своју страну, а они упорни да ме лече. Мислим у себи (а споља ћутим) како су упорни ти лекари. Ни питали нису за одобрење. Знам да је у ходнику мој брат, сигурно им је он све то дозволио. И не само дозволио већ и инсистирао да ме спасу. Ипак, мислим да би у овом случају требало ја да будем главни, о мом животу се ради. Лекари нешто причају, сестре стално нешто чачкају. Сви су они око мене и ја сам, ето, жив. Бар у почетку.
Ходником шета мој брат. Брине за мене, наравно. Када је чуо за операцију силно се забринуо. Када? Зашто? Али лекар одговара једино на непостављено питање колико?. Како, молим? није било јасно мом брату. Е, тад сам знао, онако немоћан, да ће брат постати љут. И имао је право. Мислио сам (обојица смо) да је лекарска плата добра, а да људе лече од знања и воље. Кад оно прво иду цифре а тек се за њима котрљају точкићи бедног болничког кревета спремног да прими пацијента. Још сам толико био свестан да разумем мог брата који је сазнао да лекарска плата није довољна, да је лекар својим послом незадовољан и да за услугу спасавања мог (или било чијег) живота треба доплатити ту разлику. Брат је већ бесан, рачунам у глави, издраће се на лекара и одбити да плати. Такав је човек.
Баш је тако и било. Онда се и лекар наљутио: „У том случају ваш ће брат морати да сачека.“ Полако се повлачио када га је мој накострешени брат питао: „Како да сачека, зар није било хитно?“ Ах, било је, више није. Добри мој брат шета по ходнику и псује лекара. Срећом га није тукао.
А ја сам тешко болестан и морао бих на операцију. Ништа од тога није од моје воље. Волео бих да брата могу некако да утешим, али нисам могао да устанем, ни да проговорим па макар из кревета. Али још увек сам присутан. Срећом, више нису онако упорни да ме, на силу, лече. Једва свестан себе, стања и ситуације примећујем да их више нема у оноликом броју и да нису онолико вредни као на почетку. Разумни неки људи ти медицинари, као да знају за моју жељу да ме не спасавају. Истина, на почетку нашег сусрета били су необично пажљиви. Али сада је боље, нисам видео никог већ дуго. Нисам баш сигуран са временом јер, знате, није ми добро. Изгледа да нешто чекамо, сви ми.
И тако сви дочекасмо радосну вест. Преминуо сам у 16,43. Једино је мој брат жалостан. Мислим да је и плакао. Што се осталих тиче, олакшао сам радни дан уморним лекарима и уморним сестрама. Преузеће ме неко други. Да није било поштеног медицинског света и мог тврдоглавог брата још бих био жив. Овако сам потпуно смирен.
Лидија Вуксановић
Лидија Вуксановић, рођена је 1989. Живи у Јагодини (Србија). Пише кратке приче. Приче су јој награђиване и објављиване у зборницима и часописима.
