Жена која је последња приступила реду залуд се пропињала на прсте, ништа јој није било јасно. Видила је гужву, чула је буку, али није знала шта се десило. Цупкала је у месту. Протезала се колико је могла. Али не, и даље није схватала. Само је могла да види два полицајца како изводе једног човека из банке. И народ се окупио око њих. Али то што се народ окупио не значи много. Народ се увек окупља. Групишу се чим осете неко комешање, чим заличи да се нешто може догодити, углавном лоше, ружно или накарадно. Шта ли је то пропустила? Само да је аутобус пет минута раније стигао она би била у банци на време. Овако се догађај одиграо без ње. Готово да ју је било срамота што касни, као у позоришту. А све је то због возача аутобуса, он је у ствари крив што жена сад мора да се распитује. Разуме се, није могла да заврши свој посао и изађе одатле необавештена. Ипак је увучена у туђе ствари и мора их истерати до краја. И то је у људској природи. Шта је то било? – у пола гласа питала је старца испред себе. Ма, нека узбуна на шалтеру. Изгледа да није могао да докаже да је то заиста он, па службеница није могла да му да паре. Ах, само то! Стално се дешавају такве ствари. А зашто га води полиција? – опет се жена интересује. Побунио се човек, мало повисио тон, лупио два пута шаком о пулт. Требају му паре а не може да их узме. – објашњава старац који учествује од почетка. Изгледа да на њега све то није оставило неки снажан утисак. Жена је догађај пропустила и једино му то даје на важности. Па, је ли заборавио личну карту? логично је закључивала жена. Није, заборавио је главу. – равнодушно је одговорио старац.
Лидија Вуксановић
Лидија Вуксановић, рођена је 1989. Живи у Јагодини (Србија). Пише кратке приче. Приче су јој награђиване и објављиване у зборницима и часописима.
