Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

3. Aprila 2014.
 

Marija Veljić: Zaborav

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Nalazim se na ovom ostrvu koje ne znam ni gde je, ni kako dođoh do njega. Znam samo da sam tu i da mi nema dalje. Ovde ću ostati. Ovo je ostrvo za večnost. Ne znam da li je veća pustoš u meni, ili oko mene. Pričam sa pticama, kunem oblake i ogledam se u Mesecu. Besomučno tragam za uspomenama svog pređašnjeg života. Ko sam bila, a ko sam sad? Da li sam imala definisan oblik, ruke, ime? Da li me je iko voleo ko bi pomislio na mene i kome sam ostavila traga u životu? Proleću mi kroz snove lica, smeju se, pružaju ruke. A kada se probudim… mrak. Nestanu vesele boje snova. Surova tišina bi me ubila da zvuci talasa ne paraju ovo nemilosrdno i nemo nebo.

Plašim se. Zar to nije ono najgore ljudsko osećanja? Najbednije? Gotovo da sam posegnula da dohvatim nebo juče, videla sam nekoga jako poznatog i gotovo da mi je uspelo. Onda sam spustila glavu i shvatila da grlim neko naduveno parče drveta i pružam ruke ka moru. Sve se ispremeštalo!

Često sanjam. Noćas sam sanjala momka koji je nosio bordo majicu. Nije mi se svidela, jer mu nije priličila uz oči, a on se smejao tome i tražio da mu pričam zašto mi smetaju sitnice. Govorila sam – Od sitnica je svet sazdan, nisi li bar pročitao tu izreku u nekoj knjizi? A on je samo krstio ruke i ljubio me u vrat. Imao je neku čudnu senu u očima, i sada me ta sena proganja. Ovde, na ostrvu za večnost. Proganjaju me misli koje su proganjale njega. Govorio je – Život je ljubav, moraš ga zavoleti da bi ga razumela. Pitala sam se šta je sa svim zlom na svetu. Samo se smejao i govorio da nema zla. Zlo je najmanja količina dobrog. Činilo mi se da ništa ne razumem. Ni život, ni sreću, ni nesreću.

Počinjem da plačem, a on skida svoju bordo majicu i baca je u vodu. Ne znači mi ništa – kaže, a ja ga grlim i prelazim prstima preko njegovog ožiljka u obliku strele. Ispričaj mi svoje snove, kaže.

Govorim mu kako sam jednom bila napuštena, u nekom dalekom gradu, i neutešno sam plakala uz Jesenjinove stihove dok su me svi sažaljivo gledali. Niko nije želeo da mi se obrati ili bar nastavi stih, jer dok im je dobro ljudi se retko mešaju u nesreću. Lakše je da sažaljevaju daleko od crne ruke tuge. Jednom sam, pak,  bila Jevrejka koja se žrtvuje za one koje voli, a jednom sam držala sirotilište u Ugandi i lečila bolesnu decu, koja bi posve bedno umirala. Svakog puta sam učila da volim, i svaki put je delovalo bolno.

Ako odeš, govorila sam mu u narednom snu, sve ptice će otići na jug, a sunce će pljuštati kišu. Svi ljudi će nositi tvoj ožiljak, a dan će zavoleti sivu boju. On se i dalje smejao i govorio – odlično, jer ja onda neću otići. Zašto sve to sanjam? U šumu nekog čudnog drveta čujem glas koji peva moju omiljenu pesmu u nekoj izokrenutoj interpretaciji. A sene i dalje prolaze kroz njegove maslinaste oči i ja zatvaram uši. Ne želim da  slušam te stihove.

Stvaram svoju sopstvenu stvarnost gde je sve u plavoj boji. Plava je boja ljubavi, ko je ikada govorio da je to crvena – lagao je! Neko čudno cveće raste ovde, kada probam da ga uberem i stavim u kosu, ono uvene. Verujem da ne želi da se odvaja od ostalih cvetova, ali da li bi mi iko poverovao kada bih rekla da su ljudi kao to cveće? Kada pogodimo koren njihovog bola, oni su krhki i savladivi.

Uporno miriše pesak. Oprljen suncem nazaustavljivo me vraća sećanjima. Segmenti mog nekadašnjeg ’ja’ se polako talože u mislima. Ćutim i ležim pokušavajući da upijem svu njegovu toplotu koju mi nesebično nudi. A voda nadolazi i prelazi preko mojih prstiju. Osećam kao da je deo mene otkinut i bačen u nedogled. Mora da zato stalno pružam ruke ka nebu. Plašim se da priznam sebi koji je to deo, priznajem samo neku tamnu prazninu duboko u grudima. Neke tajanstvene reči ponosa prolaze ispred mojih očiju, jedna okrenuta leđa i par nesigurnih koraka napred, ali trudim se da ništa od toga ne prepoznam. Za svaki slučaj. Zar nije lepo onima koji žive u neznanju?

Moj jedini bunt prema ovoj stvarnosti jeste moj zaborav.

 

Marija Veljić

Marija Veljić

Marija Veljić, rođena 12. 05. 1993. u Kruševcu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Studira italijanski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu. Za radove nagrađivana na međunarodnim književnim konkursima Mihal Babinka, Pavle Popović, Rade Tomić.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Svetlana Radosavljević: Priča

Прича Данима тражим једну причу, а никако да је нађем.  Појави се као измаглица и само ме потсети да је део који тражим а онда ...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Trebević za poeziju

Said Šteta   Trebević za poeziju   Sabahudin bi skoro svako jutro, uz kahvu, sjedao pored prozora u stanu sa druge strane Miljacke i gledao na Trebević.  Zaustavljena žičara na kojoj su visile gondole u odlasku ...
by Redakcija
0

 
 

Islamsko kulturno nasljeđe u Crnoj Gori

Ministarstvo kulture i medija podržalo internetsku publikaciju Avlija.me iz sredstava Fonda za podsticanje plurarizma i raznovrsnosti medija za finansiranje programskih aktivnosti od javnog interesa: 23 istraživačka članka ...
by Redakcija
0

 

 

Život i običaji Bošnjaka Crne Gore – knjiga i DVD

Fond za zaštitu i ostvarivanje manjinskih prava u Crnoj Gori podržao je projekat NVO Avlija koji će se realizovati od decembra 2022. godine do decembra 2023. godine. Projekat se odnosi na pripremu i publikovanje fotomonograf...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Američka ambasada za razvoj slobode medija u Crnoj Gori

Američka ambasada u Crnoj Gori je podržala projekat NVO Avlija ”Ovo je Slobodna Crna Gora – mediji za građane” koji će se realizovati narednih godinu dana, medijski partner je Radiotelevizija Pljevlja. Op...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange