Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

18. Marta 2021.

Marijana Jovanović: Srebrna lisica

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Srebrna lisica

 

Te decembarske, novosadske večeri 1946. godine, košava je besno kotrljala olovno sive, snežne oblake. Oblaci su se sudarali, menjali svoje oblike i boje, i kao pocepani perjani jastuci rasipali svoje pahuljice koje je košava pretvarala u ledene iglice. Kroz zavejano, skoro pusto veče, probijala se niska, mlada, bucmasta žena, žurnim koracima na prvi roditeljski sastanak svoje jedinice. Trpela je stoički, zabadanja direktno u lice ledenih iglica kao iz praćke izbačenih, dok joj je pod nogama režao duboki sneg. Plitke cipele na šnir, nisu bile dovoljno tople, ali ju je bar gumeni đon štitio od vlage i klizanja. Stari, crni grombi kaput, bila je nedovoljna zaštita od ovakve hladnoće. Jedino je velika, topla, štrikana marama koju je obavila oko glave i oko vrata,štrčala u toj belini po svojoj lepoti i bojama. Marama je bila pravo umetničko delo, koje joj je isiticalo crnu kosu i spomenak plave oči na okruglom, od mraza rumenom licu. Ukrašena neobičnim šarama i bojama, predstavljala je jedini ukras za više nego skromnu odevnu kombinaciju. U pitanju je bila domaćica koja je zarađivala tako što je štrikala za druge, ali je zato retko kad bilo šta naštrikala za sebe. Ovog puta ipak nije mogla da odoli, da sebi ne naštrika maramu od raznih ostataka vune. Prerano je izgubila i detinjstvo i mladost pa je samo ponekad, kao kad je ova marama bila u pitanju, dozvolila sebi, da iz nje izbije po koja iskra mladosti, koja je potpalila kreativnostusmerenu prema sebi. Ovako lepu i originalnu maramu u posleratnom Novom Sadu niko nije imao. Mnoge mušterije su htele istu, ali i da je htela nije mogla da je ponovi, jer je ostatke vunica skupljala godinama. Naumila je da sebi, naravnokad stigne, naštrika i šarene rukavice uz maramu, ali otom potom.

Čim je ušla u učionicu do pola napunjenu roditeljima, sela je na prvo slobodno mesto najbliže plehanoj, srebrnom bojom ofarbanoj pećki, koja je više nego prijatno grejala malu učionicu. Učionica je imala omanje drvene klupe, drveni tamno braon patos premazan uljem, visoke pravougaone prozore sa oknima, staru braon katedru sa umazanom mastiljarom i crnu tablu. Zidovi su bili u blještavo belo okrečeni, a jedini ukras su bili okačeni đački crteži. Sasvim lepo je mogla da zamisli svoju Juliju u ovom prostoru. Nikog od roditelja nije poznavala, a za to nije mnogo ni marila. Nije bila od onih znatiželjnih i preterano druželjubivih žena.

Učionica se konačno napunila. Učitelj u srednjim godinama je stigao i čekao da se žamor roditelja utiša, da bi roditeljski sastanak započeo. Jedva da je izložio dnevni red, kada je u učionicu poslednja stigla mama, koja je namerno ili slučajno kasnila. Roditeljski je na trenutak zaustavljen, a svi pogledi su se slili prema izuzetno lepoj, visokoj, zgodnoj, mladoj ženi koja je predstavljala pravo oličenje dame. Za to više nego skromno, posleratno, komunističko vreme, hrabrost je bila ovako se obući i ponosno svoju lepotu i garderobu iskombinovati na ovako upadljiv način. Svojom elegancijom i lepotom je zasenila sve. Na njoj je posebno bila upečatljiva ogromna srebrna lisica, prebačena asimetrično preko ramena besprekornog, tamno sivog, elegantnog kaputa veoma jednostavnog kroja. Videlo se da joj je kaput šiven po meri. Crne čizme, duboke i damske su se savršeno uklopile, a  pahuljice prosute po crnoj, gustoj u punđu skupljenoj kosi su svetlucale kao kristalne kuglice. Posle kratkog izvinjenja zbog kašnjenja, roditeljski sastanak je nastavljen.

Nakon uvodne reči, učitelj je krenuo redom iz dnevnika da naglas komentariše svakog učenika ponaosob. Kad je stigao do Julije, zapitao je, koje od prisutnih roditelja, njen. Niska, bucmasta ženica je pomalo sa tremom digla ruku. Učitelj je skinuo naočare da bi je bolje video i započeo sa hvalom, koja je bogami potrajala nekoliko minuta. Ponosna mama je mirno sedela, pažljivo upijajući svaku reč. Julija je bila za sad, ubedljivo najbolji đak u razredu i učitelj joj je predvideo blistavu budućnost samo ako bude vredna kao sada. U momentu se mlada mama zarekla da će sve uraditi da njihova ćerka završi najviše škole i da će od nje stvoriti slobodnu ženu, koja će raditi ono što voli, a ne ono što mora. Pronašla je u sebi davno izgubljenu ambiciju i samopouzdanje. Rešila je da će u svoju ćerku prvo ugraditi samopouzdanje, koja će biti potka za ambiciju koju će joj pažljivo i sa merom utkati, isto onako vešto kao što je plela komplikovane mustre na džemperima.

Redom su se ređali komentari vezani za druge đake, sve do Gabrijele koju je učitelj proglasio najlenjom u razredu, i bez imalo ambicija. Za proteklo vreme nije uspevala da nauči ni slova, a kamoli da čita. Njena mama je bila dama koja je na sve ostavila utisak i koja se očigledno mnogo više bavila sobom nego ćerkom. Zamolio ju je da se više potrudi oko ćerke dok ne bude kasno.

Roditeljski se završio i roditelji su se polako razilazili manje ili više zadovoljni. Julijinoj mami se sad nije žurilo. Delovalo joj je ako izađe iz učionice, da će čarolija nestati i da će pohvale upućene ćerci nekim čudom košava razneti. Dok je nameštala svoju maramu, prišla joj je dama sa lisicom i upitala za prezime. Kad je čula kako se preziva upitala je i za ime muža. Kad je čula kako joj se muž zove, napravila je kratku, dramsku pauzu i pogledavši je onako sa visine, nadmeno je zapitala, da li zna od koga je dobila svoju srebrnu lisicu. Julijina mama je rekla da naravno ne zna, ali da je i ne zanima. Na to joj je dama odgovorila da joj je lisicu poklonio njen bivši verenik, koji je po svoj prilici Julijin otac. Nije mogla da se čudom načudi da je posle nje, oženio jednu toliko u svakom pogledu, običnu ženu. Završavajući pažljivo nameštanje marame, Julijina mama je pokupila svoje pomalo rasuto dostojanstvo i odgovorila joj je, da joj njen bivši verenik, a njen sadašnji muž zaista nije poklonio srebrnu lisicu, ali da je zato od njega dobila svoju lepu i pametnu Juliju. Nakon toga se na peti, kao vojnik okrenula i odlučnim i ponosnim korakom izašla iz učionice.

Polako je koračala prema kući, puštajući da joj košava oduva bes i poniženje koje je malo pre doživela. Da je muž nekad bio veren, to zaista nije znala. Morala je da prizna da su se kratko poznavali pre venčanja i da nisu baš mnogo pričali o prošlim vremenima. Muž nikad nije bio pričljiv, a bio je i dvanaest godina stariji, pa je normalno da mu ona u njegovoj trideset šestoj godini nije bila prva devojka, ali mu je zato bila prva žena. Žao joj je bilo što pored Julije još nisu imali dece. Volela bi da Julija ne ostane sama.

Nakon nekog vremena primetila je da je košava prestala da bude oštra i da se pretvorila u vetar sa fijukom koji je ličio na najlepšu muziku. Raznosio je nežne pahuljice koje su joj milovale lice. Počela je da primećuje kako ova zima u stvari podseća na nju. Svim kućama je naštrikala po meri bele kape. Po prozorima je umesto zavesa, isheklala raznorazne čipke od inja. Svi oblici su postali obli, meki i nekako nežni. A ona se osećala u toj belini nikad kao do tad svečano, blistavo, a nadasve ponosno. Osećala se kao da sevozila crnim, lakovanim kočijama, sa belim upregnutim konjima, koje je njen muž ofarbao specijalno za Tita. Skoro nedodirujući tlo, nosile su jekočije kroz maštu prema njihovom domu, gde su je čekali njih dvoje.

Kako je ušla u njihov jednosoban, dvorišni stan, sa vrata je počela detaljno da prepričava roditeljski sastanak. Julija je bila presrećna zbog dobijenih pohvala i ponosom ozarene mame. Muž se samo smeškao i nežno gledao u ćerku. Kad je Julija konačno zaspala, ispričala mu je i o srebrnoj lisici, na čega je on samo ravnodušno klimno glavom i rekao da o tome sad ne bi, jer je to davno prošlo vreme. Kako je decembar bio u pitanju, pohvale za Juliju su primili kao najlepši božićni i novogodišnji poklon. Obećali su jedno drugom da će sve uraditi da Julija završi najviše škole. Muž je tiho na kraju dodao, da bi voleo da jednog dana Julija izraste i u pravu damu, a supruga mu je odgovorila da je njoj bitnije da ćerka bude slobodna i uspešna žena.

Prolazilo je vreme, nizale su se godine, a Julija je i dalje bila najbolji đak u razredu. Kad god bi se malo umorila ili bi se obeshrabrila, majka ju je uporno podsećala na predviđanja učitelja, još iz prvog razreda. Potrudila se da Julija uvek ima najlepše štrikane hulahopke i kape. Crnu, svilenu đačku uniformu je svaki dan u nedelji krasila druga heklana kragna. Imala je uvek najoriginalnije kape, šaleve i rukavice. Na sve načine se mama potrudila, da se sirotinja ispod đačke uniforme ne vidi. Julija je pri tom bila i veoma lepa još od malena. Zahvaljujući mami, samopouzdanje joj je vremenom raslo zajedno sa njom.

Ispunila je i roditeljska i sopstvena očekivanja. Završila je kao najbolja fakultet. Među prvima se zaposlila u struci. Udala se za čoveka kojeg je sama izabrala i izrodila s’njim decu. Kad bi belim „tristaćem“ dolazila kod svojih po decu, uvek brižljivo doterana, negovana i našminkana, visoka i vitka na svog oca, sa kratkom, crnom, prirodno kuždravom kosom i led plavim, takođe od oca nasleđenim očima, otac bi uvek tiho, kao za sebe, ponosno konstatovao kako je u međuvremenu postala i prava dama. Dok je stajala onako niska i okrugla pored svog visokog i vitkog muža, mama se samo zadovoljno smeškala dok je gledala u svoju ostvarenu i slobodnu ćerku.

 

Marijana Jovanović, rođena u Novom Sadu 1960. Završila elektrotehnički fakultet, smer elektronika. Po zanimanju informatičar i radi u Elektroprivredi Srbije. Piše od 2015. Objavljuje priče na književnim konkursima regiona i u književnim časopisima: „Zvezdani kolodvor“, „Avlija“ i „Nekazano“. Svoju prvu zbirku priča „Ogledala“ izdala konkurišući na konkurs „Pegaz 2019“ Književne omladine Srbije iz Beograda.

Mail: marijana.o.jovanovic@gmail.com

 

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

“Ponoć u Černobilju” izdavačke kuće Heliks

Izdavačka kuća Heliks predstavlja novi naslov, Ponoć u Černobilju, autora Adama Higinbotama koji je ubrzo po objavljivanju postao međunarodni bestseler. Knjiga je prevedena na preko dvadeset jezika, a autor je za ovo del...
by Redakcija
0

 
 

Alma Buljubašić-Maglić: Bosno moja

Bosno moja Zemljo Bosno ljubavi  ti tvoje, tvoje sunce mene grije, srce te boji u najljepše  boje, kujundžija kuje istinom, a ja te kitim  pjesmom u tebi ima mjesta za sve zato si posebna zato si voljena zato nas tvoje ran...
by Redakcija
0

 
 

Nova knjiga Borisa Jovanovića Kastela ”Ako dojedrim”

NOVA KASTELOVA KNJIGA POEZIJE AKO DOJEDRIM Sa posebnim zadovoljstvom vas obavještavamo da je u izdanju JU Narodna biblioteka Stevan Samardžić iz Pljevalja objavljena knjiga poezije Ako dojedrim Borisa Jovanovića Kastela. Po...
by Redakcija
0

 

 

Istraživačko novinarstvo u oblasti zaštite životne sredine i EU

Danas smo na konferenciji o ulozi medija u procesu pristupanja Evropskoj uniji kroz proces istraživačkog novinarstva u oblasti zaštite životne sredine razgovarali o značaju istraživačkog novinarstva u procesu rješavanja...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Da zaživi selo: Obuke i 15 plastenika za OSI iz tri grada

Obuke i 15 plastenika za OSI iz tri grada U sklopu projekta pod nazivom „Ekonomsko osnaživanje OSI sa seoskog područja teritorije Pljevalja, Rožaja i Žabljaka kroz pokretanje plasteničke proizvodnje“ podržanog od stra...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange