Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

22. Decembra 2014.
 

Marko Radoja: Dvije kratke priče

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Marko Radoja

 

 

 

 

 

 

 

GRUBO I TVRDOGLAVO

 

 

U tišini nagrizenoj jaucima nepodmazanih kočnica, isprekidanoj neujednačenim taktovima visokih potpetica, natopljenoj suvim kašljem deteta bolesnog na smrt, u tami probodenoj nedogorelom cigaretom koja podseća na uzvičnik, probušenoj sićušnim otvorom na vratima koji priziva u svest mavarski luk, na granici gorkog sna i opore jave, čovek sedi u fotelji presvučenoj iscepanim zelenim somotom i ispija more alkohola po kom plutaju sante leda.

Naglo je ustao vođen unutrašnjim glasom koji ga grubo i tvrdoglavo gura ka iskrzanoj nahtkasni boje višnje na kojoj stoji usamljeni gramofon. Iz kartona požutelog od znojavih ruku i svakodnevnog uživanja duvana, izbledelog od oholog vremena koje iza sebe ostavlja nepregledno groblje umrlih trenutaka, iz kartona na kom belim slovima na crnoj podlozi piše »Alberto Ginastera: Piano Sonata No. 1«, sa strahopoštovanjem je izvadio gramofonsku ploču izlizanu od višegodišnjeg slušanja. Svečano se nadneo nad njom i, očiju naviknutih na mrak, naglas pročitao nazive sva četiri stava sonate i pored toga što ih je znao napamet: Allegro marcato, Presto misterioso, Adagio molto appassionato, Ruvido ed ostinato.

Oprezno je podigao providni četvrtasti poklopac kao da otvara sanduk s blagom, sačekao nekoliko sekundi koje u mraku traju duže, duboko uzdahnuo, stavio izbrazdanu ploču na nezagrejanu muzičku plotnu i spustio ručicu s iglom koja podseća na neku od onih zastrašujućih zubarskih sprava, tačno na ono mesto na kom počinje poslednji stav. Ruvido ed ostinato. Grubo i tvrdoglavo. Argentinski…

Iz daleka se čuje topot konja koji na svojim plećima nose gaučose, kože ispucale od sunca koje im svakodnevno oprljuje lice i suši usta. Evo ih! Stižu! Prolaze pored njega. Zaglušujuća buka izaziva napetost u njegovim grudima, ali u njoj ipak ima neobjašnjivog reda, ispod nje se ipak naslućuje nedokučivi sklad. Eno ih. Odlaze. Pampom se ponovo razleže gromoglasna tišina iza koje se pomalja neizrecivi nered, ispod koje se nazire neopipljivi nesklad. Grubo i tvrdoglavo.

 

 

VEČNO TINJAJUĆI PLAMEN

 

 

»I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine.

I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagoreva.«

(Knjiga Izlaska, 6:2)

 

 

Sedeli su jedno pored drugog na zelenoj klupi u koju su vrhovima ključeva nagrizenih rđom ili kovanicom zaboravljenom u džepu pantalona mladići i devojke urezivali imena onih bez kojih, tako su barem u tom trenutku verovali, ne mogu da zamisle svoj tek procvetali život. Sedeli su ispod gordog jablana čija razbarušena krošnja pod blagim milovanjem letnjeg povetarca milozvučno šušti kao satenska haljina, ispod ponositog jablana čije izdužene grane, s kojih s vremena na vreme prhnu neumorni vrapci, podrhtavaju kao ruke ostarelih ljudi.

Jeli su ne sasvim sazrele kupine, slatko-kisele kupine nepravilnog oblika i pune omamljujućeg soka koje su njihove usne dovodile do usijanja. U obližnjoj šumi postepeno se gasio požar veverica kitnjastog repa i plamen crvendaća istančanog sluha. Istovremeno, u udaljenom gnezdu ubrzano je počelo da  kuca srce tek probuđene sove, a na nedostižnom nebu polako je počeo da se pomalja mesečev srp koji obezglavljuje njegovo plavetnilo i baca ga u bezdan nadolazeće tame.

Podigla je pogled i zapazila zvezde čiji sjaj još uvek nije nadilazio snagu dana, dana koji nije hteo da se preda sparnoj noći bez otpora, ma koliko on uzaludan bio, a zatim je spustila pogled i naišla na setne oči koje su gorele na lomači ljubavi zapaljenoj u jednom od smiraja nalik ovom. Dve iskre uspele su da se otrgnu iz trnja surovog ali slasnog ognja, ozarivši na trenutak njihova malaksala tela, njihovu unakaženu klupu, njihov usnuli jablan koje je iznenada, neprimetno, progutao mrak.

Ustala je i otišla bez ijedne reči, nehajno mahnuvši rukom kao što je uvek činila, a njemu je kroz glavu opijenu kupinama i blistavim prizorom proletelo pitanje na koje tada nije imao odgovor: šta je poezija? To isto se zapitao jedan pesnik, a odgovor je našao u jednoj jedinoj reči: ti. On ga je našao slušajući »Pesmu varljivog plama« iz baleta »Ljubav čarobnica«: „Varljivom je plamu nalik, nalik mu je ljubav strasna.“ Ali prekasno. Nje više nije bilo. Ostao je samo večno tinjajući plamen koji čeka da ga neko ponovo razgori.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Said Šteta: Učiteljica i pjesnik

Said Šteta   Učiteljica i pjesnik   Dragi pjesniče, Pismo ti šaljem po jednom trgovcu jer u trgovini nema ljubavi pa tako znam da će sigurno stići u tvoje ruke. Znam da i ti podrhtavaš kao list jasike na svaki uzda...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Ćilim

Said Šteta   ĆILIM   Još se malo dnevnog svjetla uvlačilo kroz prozor kamene kuće i selo se polahko utapalo u smiraj akšama. Petrolejka lampa se ne pali sve dok ne zavlada potpuni mrak. Na sećiji je sjedio čov...
by Redakcija
0

 
 

Aida Kuko: Nurli lice moje nene

Aida Kuko   NURLI LICE MOJE NENE (Kratka priča iz serije priča ”Ramazan u meni”) Sjećam se… Bila sam mala. No, ipak ne toliko da ne bih mogla vidjeti i u sjećanje prizvati nenin dragi lik. Njene plave, bi...
by Redakcija
0

 

 

Sanja Klisarić: Pohlepa (Prva nagrada za najbolju priču u regionu za 2021. godinu)

Сања Клисарић   ПОХЛЕПА   Један веома измршавео човек упалих очију сувог погледа у одећи умирућег тупо је гледао у докт...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Jasminka Janeš: Netko će drugi (Prva nagrada za najbolju priču u regionu za 2021. godinu)

Jasminka Janeš   NETKO ĆE DRUGI   Otkad sam zašla u respektabilne godine odlazak tramvajem od točke A do točke B zna se pretvoriti u pravu pustolovinu. Vjerojatnost da ću izaći na pravoj stanici obrnuto proporc...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange