Javno izjavljujem da obilazim mnoge kafane i da tako lepo umem da lumpujem, da je to prosto čudo. Sviraju mi Cigani, godinama, sviraju mi bez nota, iz srca, i znam da sam dobar deo života potrošio na njih i oni na mene, i da sam zbog njih čak i naučio ciganski, tako da niko bolje od mene ne ume da prevede, recimo, sve stihove (ni Branko V. Radičević, ni Rade Uhlik):
“Pira manđe korkoro, kaj sem devla čororo, kaj sem devla čororo, najma dadorodo…”
I sad meni dođe moj drug, svirac, Ciganin, čovek pošten, svirao violinu 37 godina, i žali mi se, jer misli da sam neka vlast; žali mi se ide u penziju i teraju ga da uči note.
Kaže, od kad ga teraju da svira na note on ne ume.
Pitam Miću Vojnovića, mog druga iz Udruženja estradnih umetnika Vojvodine, predsednika Miću, pitam ga lepo:
— Što ovaj moj Gaga mora da zna note?
— Ne može biti umetnik — kaže Mića — jer to su propisi Udruženja Srbije.
I tako moj Gaga piše četvrtine, polovine i cele note, muči se i ne ume više da svira. Dok mi je napamet svirao, sve je umeo. Sad ništa ne zna. Crta violinske ključeve, a meni ga žao, crta ih naopako, crta ih smešno, crta ih kao dete iz zabavišta, a ljudi, ja vam dajem reč, taj kad je nekad, u ono vreme bez nota, zasvirao “Ševu”, onu rumunsku, ja sam plakao.
Sad gledamo obadvojica belo u njegovu svesku i propalo nam veče.
— Gago — kažem ja njemu kao bratu — ne mogu ti pomoći. Moraš da naučiš note. I mene je mati opominjala da diplomiram, jer sad se ljudi cene po tome, i badava svih mojih trinaest knjiga pesama, ja nisam diplomirao i ja sam sad dileja. A ti znaš šta na ciganskom znači dileja…
Sedimo tako, on i ja, prevrćemo tu notnu svesku, gledamo se belo, govorimo malo ciganski, malo srpski, a žao mi violine, biće kiša, žao mi je da violina ne pokisne; pitam ga hoće li da mu je uvijam u papir. Neće. Posle ga ispratim do kapije, jer i portir ga nešto sumnjivo gleda, pa odemo da mu kupimo malo kalafonijuma, a on sve kao nešto neće, a ja sve kao nešto hoću, i idemo mi tako sokacima, pevušimo kroz nos, moj drug Gaga i ja, a on me pita hoću li da mu budem kum, ženi ćerku. I pristanem.
Sad se ja pitam zašto moj Gaga nije umetnik. Svirao mi je tog dana do pola jedan noću, lepo mi je svirao, plakali smo obadvojica, lepe mi pesme svirao, pesmu o Peri koji plače pred bircuzom, jer ga žena ostavila, i naučio sam kako se ciganski kaže vetar duva, a kaže se “balval purdel”, i pevao mi je pesmu ovakvu:
“Dino, Dino, šumadino…”
A u prevodu ona kaže:
“Dino, Dino, ptico iz šume, kakav glas ti meni donosiš?” – “Donosim ti vest da ti žena leži na samrti”. – Neka je, Dino, nek umre, imam šest kradenih volova. Dva ću dati na daću. Dva ću dati na zvona. Dva – da se ponovo oženim.”
Notnu svesku smo zaboravili negde u jednoj od mnogobrojnih kafana. Idem danas da je nađem za mog druga Gagu.
Mika Antić: Notna smrt muzici
