Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

16. Februara 2014.
 

Milica Mima Dmitrović: Ivica i Marica

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Покисла је до голе коже. Игнорисала је већ сасвим црне облаке, које је случајно приметила  у даљини. Поверовала је да они не могу угушити прелепо сунчано поподне над градом и наставила лагану шетњу парком. И није слутила да они за само неколико тренутака могу прелетети са оближњих планина до реке, парка и шеталишта обасјаног сноповима сунчевих зрака с почетка маја.  Журила је затим насипом уз реку, све обилазећи барице да не би сасвим оквасила тек купљене чипкане љубичасте чизмице.

Најзад се сакрила, већ покисла, под један раскошни орах, где капи кише подуго нису нарушили суву оазу испод њега. Пристизао је у јуришу збуњени мокар свет са околних стаза  и сва се природа беше прикупила у снопове зеленила под налетима водених слапова. Тако разнолики људи испод крошње бар по влажности личили су на неку нову блиску породицу. Висока стабла столетног дрвећа засенила су клупе у парку и поред реке и  Олга се забрину за своје унуке.  Где ли су се загубили Ивица и Марица, новога доба? Где ли је њих олуја затекла. Можда је траже у њеној кућици и она им мора похитати у сусрет. Није им се јавила кад је пошла у шетњу, а задржала се већ непланирано дуго.

Преостало јој је нешто мрвица од ужине што је појела после примања инсулина под орахом. Бацаће их за собом, баш као што су Ивица и Марица то чинили у  Гримовој бајци, еда би се лакше вратили своме дому и оцу. Предуго, мисли Олга, лутају у потрази за топлином и својом целином.

Мајка им на срећу није умрла, као у давнашњој бајци и нису је заувек изгубили. Јавља се повремено преко еmail-а и face book-а. Размене тада најновије  фотографије и деца се радују мамином обећању да ће их ускоро одвести на далеки север, а она, што ће их тамо, како сама мисли, срдачно и  боље но рођени отац, примити њен нови  изабраник.

Отац им није снажни дрвосеча, јер у овом модерном свету, домови нису топли зато што у њима тата заложи јутром ватру, док деца још спавају. Дрва секу непознати људи у далеким шумама и отуда топловоди доводе пару за грејање. Није топло ни од маминих уштипака, прженица, палачинки, нит од тек скуваног млека и старинских јела. Није топло ни од каснијих прича уз ручак ил вечеру, нити од дечијег смеха испод туша у купатилу.

Тата не губи време на  еmail-у и face book-у. И мада свакодневно користи  рачунар, сувише је за њега статично да проводи и време у  таквим разговорима . У модерном добу може се о свему укратко попричати мобилним телефоном из аутомобила. И колико год се удаљавали родитељи од деце, дуго не примећују  да раздаљина расте ли расте. Ни губитак блискости неће вапити за загрљајем и правим додиром. Виртуелни свет је свемоћан. Одлично се издалека чује порука како се од њих очекује да буду добра деца, и да обавезно слушају и маћжеху  живота, која се одавно издашно брине о њима.  И као да се ништа не губи. И деца верују да могу сама да устану на време, да доручкују у продавницама брзе хране, да науче да поштују старије, да се не плаше… И деца све чешће свраћају у домове својих вршњака, у којима исто нема мама, ни тата. Тек по нека бака, или оболели деда.

А у овој новој бајци деде и баке се не уклапају. Њихове улоге нису постојале код браће Грим. Изван породице постојала је само зла маћеха и вештица…Изгледа да се браћа Грим не би данас снашла. Они сигурно не би ни покушали ни да напишу  бајку, за коју би у тренутку њеног стварања веровали да ће се кад тад она поистоветити са животом. Јер, бајке су за лаку причу срећног завршетка.

“И живели тако, срећно до краја живота”…

А ни маћеха живота више не личи на ону из бајке. Није она намргођена и не смишља како да убије децу. И она никад не умире. Браћа Грим су је много потценили. Лако су преко ње прешли. Њена улога је била мала, тек да самим присуством нагласи опасност по живот. Била им је довољна једна реченица да објасне тадашњим генерацијама да је само тек тако нема и да су Ивица и Марица надаље срећни уз свог оца. Одузели су јој право на трајање. За Олгину генерацију  је то било довољно. Важно је да ње више нема.

Али, логичније је да она цео живот траје. Она мора да се у овом времену избори за већу улогу и да покаже сва своја умећа. Она мора да надомести празнине где год нема маме и тате. И тако, цео живот деца модерног доба, носе у савојој души сећање да су лагано маму и тату заувек изгубили. Маћеха живота ће им и у сан долазити да их уверава колико се труда и новца улаже у њих. Јер, новац је данас, веома важан. И зато нема мама ни тата, и зато маћеха живота готово у свим породицама преузима главну, и за њу драгоцену  улогу. Али, није све црно, важно је да је и она жива, и да бар понекад дарежљиво, сасвим из близа каже Ивици и Марици новога доба, како их воли….

Сад више нико од Олгиних унука није мали. Нема ни њене маме одавно на овом свету. Изгубила је и изгледа и књигу најлепших Гримових бајки, коју јој је  мајка читала, па онда она својој деци и унуцима малим. Зато, не сачекавши да олујна киша стане, пође ка својој кући. Можда њени сад одрасли унуци вапе да пронађу бар пут до ње. Можда не желе да и следеће ноћи спавају код друга или другарице, чији су мама и тата и од њих далеко.

И  лагано, круни мрвицу по мрвицу и  засипа мокру стазу кроз градски парк и низ реку. Нове љубичасте чипкане чизмице шљапкају за њом кроз воду. И више не жали за њима. Само кад би то био једини губитак…

А тамо у дому, Олгу чека  велики посао. Заумила је препокрити кућу таблама чоколаде, прозоре и врата уоквирити ситним колачима, а врт украсити шећерлемама. За своје унуке, као у Гримовим бајкама.

Мора покушати по ко зна који пут, да и она напише бајку. Ако може, без вештица. Само јој оне фале…

 

Милица Мима Дмитровић, члан Књижевне заједнице Југославије, Удружења публициста Чачка, Удружења књижевника Србије .

Рођена у Чачку, Србија, где и сада живи и ради.

Објавила књиге поезије: “Жеља, кише и клaцкалице“, ”На странпутици душе“,“Мима III“, „Бих ли то снена“, „Нова ћутања“, „Чуло љубаву“, књигу кратких прича „Амајлија“ и два романа: „Тео“ и “Мер“ (импресије са пута по Египту).

Рецензенти су били: мр Јелена Ковачевић, мр Маријана Матовић, професор оријенталне филологије, публициста Љиљана Булатовић, књижевници: Антоније Маринковић, Милијан Деспотовић, Јован Николић – Јоф, Драган Јовановић Данилов, Верица Тадић, Милосав Буца Мирковић.

Учествовала на песничким сусретима у Косовској Митровици, Палићу, Нишу, Призрену, Мостару, Ивањици, Бечеју, Александровцу, Невесињу, Подгорици, Горњем Милановцу, Трстенику, Крушевцу, Ивањици, Прњавору, Смедеревској Паланци, Новој Вароши, Бачкој Паланци, Петровцу на Млави, Београду, Чачку, Барајеву, Вршцу, Инђији, Бугарској…

Добитник награда на књижевним конкурсима: две Траће награде за најлепшу љубавну песму у Ивањици и Новој Вароши, Друге награде за најлепшу љубавну песму у Новој Вароши и Бачкој Паланци, Похвале за песму у Ћуприји, награде „АРТ КВАДРАТ“ за песму у Казанлаку-Бугарска, Треће награде за кратку причу Издавачке куће АЛМА-Београд , Прве награде за кратку причу у Ћуприји, Друге награде за причу у Барајеву, Похвале на конкурсу „Милован Видаковић“ за причу у Будимпешти, Похвалу на конкурсу „Осмех живот краси“ у Нишу. Песме и приче су јој заступљене у многим Зборницима.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Remza Lagarija: PITANJA PJESNIKU NADANJA

Remza Lagarija   PITANJA PJESNIKU NADANJA   Koliko svjetlosnih godina postojiš U krilu svemirskog ozračja Pjesniče nadanja Čuješ li šapat mjesečeve sjene U valovima toplih riječi Što se pomiješaše sa pjesmo...
by Redakcija
0

 
 

Nataša Žurić gostovala na Cetinju

ODRŽANO AUTORSKO VEČE PJESNIKINJE IZ MOJKOVCA NATAŠE ŽURIĆ NA CETINJU Piše: Božidar Proročić Nataša (Rakočević) Žurić, rođena je u Mojkovcu 1967. godine. Član je KK „Grlica”, KK „Stihom govorim”. Piše p...
by Redakcija
0

 
 

RSCG: Ljudska prava i sloboda govora

Radio Slobodna Crna Gora: Prva radio emisija o ljudskim pravima i slobodi govora koji se realizuje u okviru projekta ”Young journalist for human rights and freedom – Mladi novinari za ljudska prava i slobode” koji je podr...
by Redakcija
0

 

 

Poezija Milice Momčilović

Milica Momčilović   GUSENICA . Kako si mi gusenice, mila? Možeš li mi reći, ako nije tajna, Ko ti kroji ta prelepa krila? Ima li za mene jedna veličina? . Kako si mi gusenice, draga? Odvedi me do tog krojača. Da li ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Miloš Jeftić: Pjesma za Eminu (Balota)

Hvala dragom prijatelju rožajske ”Avlije” vjeroučitelju Milošu Jeftiću iz Rume koji je snimio pjesma za našu mladu koleginicu iz Redakcije ”Avlija” Eminu Balota, kao što je i obećao. Miloš je ods...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona