Милица Мима Дмитровић
.
ВРАПЦИ
Три дана нема мојих комшија на тераси. Јесте да је дванаести спрат, јесте да је ледени децембар, јесте. Али, долазили су зими и више нег’ о лепом времену, јер им се река можда чини даљом, но што је стварно, у време летњих врелина.
Тад се они старији, окупе на окно мога прозора и вредно скупљају мрвице хлеба, што им сваке вечери окруним на под. Младунце учтиво пусте поврх ограде и на прозебле трске увелог шебоја. Круне покоје преостало семе и латице из букета смежуране жуте хризантеме.
У промрзло јутро, чујем звук њихових непорезаних ноктију, док клизе низ, ињем обрастао покривач настрешнице над прозором. И све ми срце врви од радосног поклича несташних птића.
Јутрос их опет нема…
Огрћем вунени прслук и брижно усправљам гранчице биља, повијеног под налетом ветра. Топлином погледа лепим опало лишће хортензије и правим башту за комшије. Да ме по биљу познају, да ми се врате…
С ким ћу кафу, јутром да попијем?
.
.
Милица Мима Дмитровић, рођена у Чачку, где и сада живи и ради. Члан Књижевне заједнице Југославије, Удружења публициста Чачка, Удружења књижевника Србије .
Објавила књиге поезије: “Жеља, кише и клaцкалице“, „На странпутици душе“,“Мима III“, „Бих ли то снена“, „Нова ћутања“, „Чуло љубаву“, књигу кратких прича „Амајлија“ и два романа: „Тео“ и “Мер“ ( импресије са пута по Египту.)
Рецензенти су били: мр. Јелена Ковачевић, мр. Маријана Матовић-професор оријенталне филологије, публициста Љиљана Булатовић, књижевници: Антоније Маринковић, Милијан Деспотовић, Јован Николић-Јоф, Драган Јовановић Данилов, Верица Тадић, Милосав Буца Мирковић.
Учествовала на песничким смотрама у Косовској Митровици, Палићу, Нишу, Призрену, Мостару, Ивањици, Невесињу, Подгорици, Александровцу, Горњем Милановцу, Крушевцу, Ивањици, Београду, Чачку, Барајеву, Вршцу, Инђији, …
